JEDINSTVENO PUTOVANJE JE DOŠLO DO SVOG KRAJA... Elegancija, gracioznost, lucidnost - više ništa neće biti isto u svetu tenisa

„Kada bih živeo hiljadu godina – ceo život bi mi stao u jedan dan“ – pevao je veliki Cane na Beogradskom sajmu na jubilarnom koncertu legendarnih Partibrejkersa u četvrtak uveče.

U Londonskoj O2 Areni se sinoć dešavao jedan od najemotivnijih oproštaja od sporta – jedne od njegovih najvećih ikona i legendi za života, za koji su gorespomenuti stihovi bili više nego odgovarajuća metafora. U večeri u kojoj je na terenu, u publici i na brojnim ekranima prikazano svo čudotvorstvo teniskog asa koji je za neke bio „veći od života“ – a koji je (po svojim rečima) neke od svojih najvećih teniskih uspeha dugovao tradiciji da se što manje bavi tenisom kada se ne takmiči – jedno jedinstveno putovanje je došlo do svog kraja. Igrali su i plakali zajedno on i njegov prijatelj-rival iz 40 mečeva Rafael Nadal, veliki protivnik i poštovalac iz 50 međusobnih duela Novak Đoković, (dopunski) član „velike četvorke“ sa kojim se sučeljavao 25 puta Endi Marej, legende iz 4 generacije teniskih asova na klupama Timova Evrope i Sveta i na tribinama koji su uveličali ovu prigodu za večnost – i za njega uvek „u centru pažnje“ – ljubitelji tenisa, njegovi obožavaoci i poštovaoci sa svih svetskih meridijana, tačnije – čovečanstvo.

U vremenima u kojima se bukvalno sve ljudske vrednosti dovode u pitanje iz ovog ili onog razloga, to čovečanstvo je sinoć progovorilo jezikom prijateljstva, solidarnosti, ljubavi, timskog duha i – razumevanja, i time ostvarilo „trijumf svih trijumfa“ nad kojim bi brojni nazovi svetski „lideri“ trebali dobro da se zamisle. U onome što su ovi veličanstveni sportisti prikazali na oproštaju jednog od onih koji će sa svojim spomenutim kolegama po svemu sudeći zauvek deliti zvanje „najboljeg svih vremena“ – bez bilo kakvog filtera, interpretacije, reinterpretacije i glume prikazano je ono što je jedino bilo smisleno, a samim time i veličanstveno: da sport iz ljudi stvara ono najbolje, da ih uči i vodi po pravim ljudskim vrednostima, i da ih spaja bilo u pobedi ili porazu – jer to je priča svih naših života. Bilo da je juče pobedio Nadal, danas Rodžer a sutra Novak – svoj trojici i svima koji ih prate najbitnije će uvek biti da su – igrali tu igru, uživali u njoj i tu emociju delili sa svima koji su se u njoj prepoznavali i širili je dalje ka dolazećim pokolenjima.

Koliko je (onaj pravi) Rodžer nedostajao tenisu u protekle 3 godine – i koliko će nedostajati i nadalje – videlo se i osetilo kroz svaki momenat njegove pojave na kontrastnoj podlozi terena Lejver Kupa. Elegancija, gracioznost, lucidnost, umešnost i ostali kvaliteti koji su krasili „švajcarskog maestra“ tokom karijere blještali su i sinoć – a kada se desio i „Božanski momenat“ u kome je u jednoj razmeni uspeo da probaci „živu lopticu“ kroz jedva vidljivu rupu između mreže i stuba na kome je pričvršćena – svima je bilo jasno da je „i odozgo“ nagrađen za sve što je čnio i učinio za „beli sport“. Naravno, bilo je i grešaka (u kojima je, u oba tima, prednjačio vidno emotivno potreseni Nadal, verovatno i zbog razmišljanja o skorom kraju sopstvene karijere) – ali to je bilo skoro potpuno nebitno u velikom prikazu ovog povoda. A na meč loptu pri svom servisu – jedinu koju je Tim Evrope imao te večeri, nekima su se vratila sećanja na Vimbldon 2019 i taj istorijski meč protiv Novaka Đokovića – kada je, kao i sinoć, „FedEskpres“ naprasno ukočio i – u hronološkom smislu – označio skori kraj svojih mogućnosti da se takmiči za najveće trofeje na turneji. Ovoga puta, za razliku od prethodnog, brojnim ljubiteljima tenisa i u Srbiji je bilo krivo što – Rodžer nije uspeo. Neka barem to osećanje „fer pleja“ čak i kod najzagriženijih navijača našeg Noleta ostane u njihovom sećanju – posle ove veličanstvene londonske noći.

I tako, u „danu posle“ kada su suze obrisane i svi se u sebi bave iskustvom i doživljajem svega što je sinoćnji meč inspirisao – život i Lejver Kup idu dalje, a sa njim i nastupi njegovih ostalih učesnika. Po svemu sudeći, publika više neće viđati Rafaela Nadala (zamena Nori već na programu protiv Frica u drugom meču dana), što donekle i ne čudi, posle svega viđenog sinoć i na Ju Es Openu nedavno. Tim Sveta je sa 2-2 u prvom danu nikada bolje otvorio turnir, i dao pravu uvertiru za dan pravog uživanja u takmičenju i neizvesnosti. Beretini i Ože Alijasim možda nikada nisu bili više izjednačeni kao sada, i biće interesantno videti kako će se snaći na nikad sporijoj podlozi ovog turnira. Publika bi mogla da bude „dubl partner“ domaćem ljubimcu Kameronu Noriju protiv ove sezone potvrđenog teniskog asa Tejlora Frica – a ključni meč dana u njihovom drugom susretu u karijeri (1-0 Novak) će predstaviti suparnike koji su to mogli da budu i na tek završenom Ju Es Openu, Đokovića i Tijafoa. Velika misterija ovde je Novakova forma, ali svakako nije želja da se protiv jednog od najizazovnijih rivala na turneji danas pokaže da je njegov dan oproštaja od tenisa – još uvek daleko. A ako se u tom meču testira forma, u narednom – dublu sa njegovim „ortakom“ Beretinijem a protiv odličnih Soka i De Minora će se videti koliko je Srbin kondiciono „fit“ pred zanimljive nastupe u Tel Avivu i Astani narednih nedelja.

Po svemu sudeći, mnogi koji bi i za današnji dan prognozirali nerešen rezultat – verovatno ne bi pogrešili. Dakle, sve isto kao i juče – ali, zapravo, nikada više ništa neće biti isto u svetu tenisa – od juče...

Hvala na stvaranju jedne nezaboravne teniske ere, Rodžer...

Nedostajaćeš.

(Vuk Brajović)