Prošla su skoro 72 sata od ostvarenja monumentalnog sportskog uspeha prošlogodišnjeg političkog izganika iz Melburna, a čini nam se da će posle njega vreme postati relativna kategorija kada se savremenici i oni kojima će ono ući u nasleđe budu osvrtali ka njemu.
I tada, kao i sada, Novak je bio prvi na ATP listi, ali je taj status sada deo "svetog trojstva" Đokovićevog teniskog legata – uz 10. trofej Normana Bruksa i 22 Grend Slem titulu.
U sportu se često koristi metafora „religiozno“ kada se opisuje nečija potpuna posvećenost nekoj ideji, cilju, idealu i mnogi bi je svakako pravilno upotrebili u opisu onoga što je veliča ovaj uspeh, a pre svega sam Novak. Javno, simboličkim gestovima posle svakog meča, u više obraćanja medijima na engleskom i srpskom, a na kraju i uz zahvalnost Bogu i anđelima što su ga podržali na ovom Biblijski izazovnom putu, sudbinski teškom, po njegovim rečima.
Ono što je Novak učinio u Melburnu,makar bilo gledano i samo kroz dimenziju sporta,bilo je čudesno, nedostižno. Poznavali tenis ili ne, ne sumnjajte u Ivaniševićeve reči da bi 97% igrača pod takvom povredom odustalo od turnira. Osvojiti Grend Slem sa skoro svim aktuelnim asovima osim Alkaraza, Kirijosa i Čilića u žrebu, a da ste pritom pod povredom koja vam može u potpunosti poremetiti ostatak karijere i primorani da se držite režima koji vam umesto važnih treninga između mečeva zahteva celodnevne terapije na više lokacija po gradu i dozvoljava tek lako zagrevanje sat i po vremena pred meč, pojava je bez presedana u savremenom sportu, koja verovatno nikada više neće biti ponovljena. Spomenuta sudbina je,osim toga što je nosila breme prošlogodišnje prljave afere deportacije i njenih refleksija u ovoj godini (De Minor momenat, na primer), sadržala i jedan "reciklirani recept" sumnje u Novakovu povredu i novu muku u vidu "afere Z-astava", koja je izuzetno implicirala oca Srđana i unela nemir u srž „tima Đoković“. Posle svega toga dolaze protivnici željni da baš protiv verovatno već sada najboljeg igrača u istoriji tenisa zabeleže ono što bi i njihove karijere proslavilo preko noći, a u slučaju Cicipasa donelo im toliko željenu i zasluženu prvu Grend Slem titulu u karijeri.
Novakov odgovor na sve to? Ne, neće moći.
Način na koji je ostvario ono što je želeo, a sa njim verovatno i sav pravičan sportski svet, čak i oni koji za njega nisu navijali (kao naša braća Grci, na primer), uneo je bojazan među redove njegovih izazivača do te mere da sada sasvim opravdano postavljaju pitanje – da li je Novak (ponekad zaista) nepobediv, kada se tome posveti na njemu jedinstven način?
Novakov način jeste poseban, ponekad i čudan, neprijatan (iskaljivanje negativne energije ka boksu, na primer), ali i obeležen brojnim izuzetno pozitivnim elementima, koji mu se sve više priznaju na svetskoj sportskoj i medijskoj sceni (viđeno u pozdravu bivšeg indijskog teniskog asa Devarmana u intervjuu za Sony TV). Ističući da u životu uvek treba da postoji balans, Novak ipak nije perfekcionista koji aktivno vaga svaki svoj gest; za loše moli za oproštaj, a dobre voli da stvara u nizu i tako ide ka svojoj sreći i ostvarenju svojih ciljeva. Ako (on i Ivanišević) smatra(ju) da je realno da ćemo gledati Novaka Đokovića na takmičarskom vrhuncu još naredne 2-3 godine, onda možda ni rekord Džimija Konorsa od 109 osvojene ATP titule nije nedostižan – ako će do tada već biti oboren rekord Margaret Kort od 24 Grend Slem titule. Ipak, „non sequitur“ postizanja rekorda – rekorda radi je samo jedna dimenzija našeg asa – čak i teniski gledano.
Jer, i u Melburnu je više puta ponovio svoju posvećenost uspostavljanju boljih odnosa u međunarodnom tenisu, stvaranju bolje budućnosti za sve igrače i igračice koji se profesionalno bave „belim sportom“, a biće veoma zanimljivo videti i njegov „režiserski prvenac“ u formi dokumentarnog filma u kome će – kako je najavio – biti prikazan sadržaj o brojnim kontroverznim temama koji nikada pre nije ispričan ni podeljen sa svetskom javnošću. Ako tome dodamo i pregalaštvo vezano za „Novak Đoković Fondaciju“ u sadejstvom sa njegovom suprugom i njenom direktorkom Jelenom, kao i aktivnosti u TSSu, Akademiji Novak i Tara S Menadžmentu i naposletku ATP i WTA turnirima kojima je profesionalni tenis vratio u našu zemlju u periodu bolnog odsustva Dejvis Kupa – onda se mnogo jasnije sagledava „dimenzija Đoković“ u svetu sporta i društvu uopšte. Budućnost puna izuzetnih izazova je takođe izraz stvaralaštva, ali i izvedenih odgovornosti i katkad nam se čini da je Novak već nestrpljiv da se tome isključivo posveti, što je svakako dobar znak.
U međuvremenu, slavićemo i divićemo se svemu što je Novak ostvario ovog januara u Melburnu, što je možda najlepše opisao njegov rival i domaćin Džon Milman rekavši „Arena nosi ime Rod Lejvera, ali bi teren trebao da nosi ime – Novaka Đokovića“! Kurtoazno je pozdravio „crvenu raketu“ Đoković sa trofejnog podijuma, ali se nikada nije činilo više da istorijska slava tog svetog mesta tenisa prelazi put „najvećeg igrača koji je ikada držao reket“, po rečima upućenim te noći od strane Stefanosa Cicipasa sa tog istog mesta. A ona mesta koja je Novak dodirnuo u prvim momentima slavlja po završenom finalu – simbolizujući um, srce i „ono treće“ su još jedno „sveto trojstvo“ ličnosti i šampiona koji je još jednom inspirisao ljude širom sveta da imaju velike snove i veruju u njih punim srcem i dušom, ali i da budu spremni da se bore do samih fizičkih granica da to i ostvare. Zbog toga Novak i kaže da je za njega bavljenje tenisom ujedno i prilika da „upozna samog sebe“ - ovoga puta „bezgraničnog“ u svojoj posvećenosti, svojoj žrtvi za – taj cilj.
U današnjem svetu, čini nam se, nikako drugačije to i nije moguće, a divno je biti svedok takvih dela za života!
Hvala, Nole – i idemooooo dalje!
Kurir sport / Vuk Brajović
NE PROPUSTITE
