Specijalni izveštač Kurira iz Pariza - Vuk Brajović
Bilo – ne ponovilo se, ali je i ovako odlično.
Neizmerna je radost što je Novak Đoković posle nepregledne mreže sportskih, vansportskih i neljudskih izazova sa kojima se susretao tokom svoje karijere – došao na jedan meč do osvajanja rekordnog istorijskog 23, odnosno “+1” Grend slema u karijeri, i to na najtežem turniru od svih u sezoni.
Simbolika postoji i svakako prija, iako posao, naravno, nije završen i sučeljavanje sa prošlogodišnjim finalistom Kasperom Rudom nalaže potrebu za oprezom, ali je monumentalni uspeh i konačna pobeda u ovom epskom polufinalu celovita, iako se odigrala u vanrednim uslovima koje niko nije želeo niti će ih se rado sećati.
Dok je bilo pravog tenisa i nadmetanja bilo (1:1 / 1:1) teško je bilo biti zadovoljan time što Novak nije stekao ono što su mnogi videli kao odlučujuću prednost pred kraj drugog seta, kada je imao više prilika da brejkom kroz igru “zapečati” aspiracije mladog izazivača. Taman kada se učinilo da ulazimo u meandere vrhunske neizvesnosti, kroz koje nas je Novak vodio toliko puno puta i pre, a za koje mu je bilo preporučeno da ih po svaku cenu izbegne protiv vrhunski spremnog Alkaraza, pokazalo se zašto je sport – sport, i kao takav nepredvidiv i raskošan u emocijama koje pobuđuje. Skoro je neverovatno kako preko 15 hiljada gledalaca na Filip Šatrijeu, koji su na nekoliko desetina metara od obojice učesnika ovog nadahnjujućeg i iscrpljujućeg meča i ne posumnja u sve napore i napetost koji ih bukvalno izjedaju iz poena u poen.
Kako drugačije objasniti to da takav sveobuhvatni velikan sporta i fanatik za fizičko stanje i pripremljenost Novak Đoković pravi neverovatne greške u momentima u kojima zaista može da odluči meč? A onda, kako tek objasniti to da niko nije imao trunku sumnje da kroz nešto još opasnije i gore prolazi i Karlos Alkaraz koji se odbranio od svih naleta, izjednačio meč po setovima i bio u uzlaznoj liniji svoje igre? Teniseri su ljudi, a ne neki superheroji ili superzlikovci iz stripova, od krvi i mesa a ne od veštačkih vretena i legura, živi akteri pravog takmičenja a ne prikazi na ekranima ili neki idealizovani avatari iz kojih posredstvom unapređene realnosti izlazi prikaz statističkih podataka i tendencije ponašanja, a to je njihovim današnjim pratiocima ponekad neverovatno teško objasniti ili prikazati.
Zanimljivo je zvučalo čuti Novaka Đokovića kako priča da mu je skoro prijalo da u ovaj meč ne ulazi sa oreolom favorita - nešto što je i on smatrao za opravdanu ocenu, istovremeno svestan težine bremena očekivanja koje taj status nosi. U tim stanjima se čak i sportski as njegovog formata oseti kao “živ čovek” a ne kompjuterska projekcija koja je predodređena da pobedi, sportski i ljudski izazvan da iz sebe izvuče svoj fizički i mentalni maksimum i po rečima Ridjarda Kiplinga “ophodi se prema starim varalicama pobedom i porazom na isti način” na kraju svakog ovakvog dana i početku sledećeg. Novakovo umeće da čita Knjigu Iskustva i dalje vizualizuje ono što pred njim stoji kao izazov i sinergetski i sinkretički oblikuje stvarnost svoje stvaralačke igre moć je koja ga približava njegovom idolu Nikoli Tesli i koliko je Novak veliki po tome nam je pokazao prvi set protiv igrača koga su mnogi prikazivali kao “strašni sud”. Tu nastupa čovek od vere u molitvi Bogu i anđelima da pomognu onome koji je učinio skoro sve što je ljudski moguće da sa 36 godina stremi ka Pobedi nad toliko mlađim, motivisanim i teniski sposobnim protivnicima. “Bog pomaže onima koji pomažu sebi”, glasi izreka, i upravo to je Novak potvrdio u svojoj narednoj rečenici – da će kao čovek učiniti sve što je ljudski moguće da ostvari svoje sportske ciljeve.
Zanimljivo je da su skoro svi koji su se stručno bavili ovim mečom potpuno zanemarili činjenicu da je Karlos Alkaraz “još jedan” živ čovek, projektujući na novog superstara globalnog tenisa i najmlađeg Broja 1 u istoriji kvalitete, sposobnosti i moći koje mu, i po njegovim skromnim rečima, ne pripadaju. Niko, ama baš niko od njih, nije očekivao da Alkaraz oseti pritisak i tenziju igranja protiv verovatno najvećeg tenisera u istoriji na najvećoj teniskoj sceni, time pogrešno prikazavši ili Alkaraza, ili Đokovića, ili ambijent stadiona Filip Šatrije. Alkaraz je igrao protiv nekih od najboljih tenisera današnjice na velikim stadionima i na važnim turnirima, ali nikad protiv Novaka Đokovića pred njegovo projektovano osvajanje rekordnog 23. Grend slema na najvećem stadionu najizazovnijeg turnira na svetu u tri dobijena seta. Pet faktora ogromne važnosti,plus pritisak sopstvenih i tuđih očekivanja i slavohvalisanja, i već nam je mnogo jasnije sa čim se sve susreo ovaj divan momak o kome je Novak – uz sve pripadajuće reči poštovanja – rekao da “ima još dosta da vesla” da bi mogao da bude poređen sa velikanima kakav je njegov sunarodnik Nadal. Tačno tako, i potvrđeno danas, na najbolniji način, koji je i kod najokorelijih Novakovih navijača izazvao simpatije.
Šta reći pred veliko nedeljno finale protiv Kaspera Ruda, a kamoli na pomisao da se Novaku smeši “kalendarski Slem”?
“Neću o tome uopšte razmišljati, ali će svakako predstavljati dobru motivaciju da to ostvarim to što bih u nedelju osvojio Rolan Garos” – uz pobednički osmeh komentariše tu mogućnost Đoković, čime ističe potpunu spremnost da u nedelju odigra meč za istoriju, pamćenje, rekord i zvanje “najboljeg svih vremena”.
Ali, i ako i kada to proslavimo na karakterističan način od kada je Novak Đoković promenio naše živote, u njegovom će se ponovo pojaviti – novi cilj, i onda – sve iznova.
Osim što će 23. ipak biti NAJVEĆA!
Kurir sport
NE PROPUSTITE
