Specijalni izveštač iz Londona - Vuk Brajović
Blaže Trifunovski je Makedonac za kojeg niste čuli, a izuzetno je važan u svetu tenisa.
Glavni je za čelendž, odnosno 'hok aj' tehnologiju. Ovosezonski Vimbldon je samo jedan u nizu turnira na kojima ima važnu ulogu. Zaposlen je u ATP-u, a u razgovoru sa srpskim novinarima govorio je o svakodnevnim izazovima sa kojima se susreće.
"Moj redovni posao, ne ovde na Vimbldonu, jeste da radim za ATP i ja sam koordinator linijskih odluka putem računara. Sve što se dešava sa tim ide preko mene, ja pravim trening za sve ljude koji su u poslu. Najvažnije je da ocenjujem kako se sudi, to znači da kada imamo taj sistem jedan zvaničnik ATP je uvek tamo gore gde je sistem u upotrebi da bi se kontrolisalo. Sistem je nezavistan i različite su kompanije. Ovde imamo "Hok aj", "Foks ten" i "IMG". Svaki put kada kompanija daje usluge igračima mi moramo da imamo zvaničnika da kontorliše da sve bude u redu, da niko ne manipuliše sistemom i ne radi ništa nelegalno. Tako igrači mogu da budu mirni da je sve urađeno kako treba. To mi je normalan posao sa ATP, pravim sve dezignacije u svetu, ko ide gde, da odobrim ko ide od naših sudija. Sve što je u vezi tog sistema, sa turnirima, organizacija, koliko terena imamo, koliko je ljudi potrebno sve se to radi sa ATP. Na grend slemovima imam ugovor i radim obično Australijan open, Vimbldon i US Open jer na Rolan Garosu za sada nema nema sistema linijskih odluka putem računara. To je jedini grend slem koji ne radim, ali to je izvan mog regularnog posla", rekao je i dodao
"Ugovor sa ATP mi je 20 nedelja uz osam nedelja sa grend slemovima, nekad radim i 30 nedelja non stop na terenu i nisam kući. Živim u Nemačkoj, ali kada sam izašao iz Makedonije krajem 1994. godine emigrirao sam na Novi Zeland i tamo sam živeo 15 godina. Imam novozelandsko državljanstvo i pasoš i zvanično sam za teniski svet Novozelanđanin, ali u principu i u mojoj duši ja sam Makedonac. Oženio sam se 2006. u Nemačkoj i od tada živim tamo."
Objasnio je i neobičan put do ATP-a i posla kojim se bavi.
"To je bilo sasvim, sasvim slučajno. Kada se Jugoslavija raspala, dok sam još živeo u Makedoniji, igrao sam tenis rekreativno, ali sam uvek bio zaintersovan. Gledao sam mečeve i video da neko treba da sudi i prijavljivao sam se za taj posao. Kada se Jugoslavija raspala, Makedonija je probala da bude deo ITF i oni su im rekli da moraju da imaju sudijsku organizaciju. Niko u to vreme nije znao šta to znači, pa su me pitali da li mogu ja da organizujem za njih. Kontaktirao sam ITF i onda je došao jedan Slovenac u Skopje i održao nam prvi kurs za sudije. To je meni ostalo tako u glavi da sam rekao ovo je posao za mene, putovanje po svetu. Kada sam otišao na Novi Zeland dva, tri meseca posle sastanka prvo što sam uradio je da sam postao član sudijske organizacije. Nisam imao ni račun otvoren, prvo sam postao član sudijske organizacije.
"Daleke 1994. godine nije bilo puno sudija u svetu i odmah su mi dali šansu, imali su čelendžer u Velingtonu gde sam otišao i radio nekoliko mečeva u stolici. Tada su mi rekli da radim dobar posao, imali smo turnir u Ouklendu, WTA i ATP, radio sam i to verovatno dobro i dali su mi šansu da idem u Australiju. Te 1995. godine sam u Australiji stigao do belog bedža, počeo sam da putujem po Aziji i Australiji tamo gde sam mogao da radim. Tokom 1997. godine sam otišao u Singapur po sledeću značku to je bila bronzana, položio sam to i od 1998. sam počeo da putujem stalno po svetu. Otprilike sam svake godine šest, sedam meseci putovao po svetu i onda se više nisam vratio svom poslu koji sam radio u Makedoniji - ja sam specijalista medicinske biohemije. Radio sam u bolnici, bio sam šef biohemijske laboratorije devet godina, ali evo već 27 godina nisam ušao u bolnicu i nemam nikakav kontakt sa medicinom. Bio je moj san da radim u tenisu i da putujem oko sveta."
Stiglo je i "sokolovo oko", a Blaže je imao sreće da njega odaberu kao osobu koja je zadužena za to.
"Kad je 'Hok aj' došao u tenis bio sam u Majamiju linijski sudija. Imali smo prvi meč u Majamiju, počeo je 'Hok aj', radio sam za ATP, ne kao sada sa ugovorom, već sam bio prisutan i pojavila se potreba da neko kontroliše ovaj sistem. Do tada su to radile sudije na stolici četiri ili pet njih. Neko je išao tamo, pa su drugi dolazili, menjali su se, ali im se to nije sviđalo jer jedan sudija treba da bude na terenu 1, a već je gore, pa se meč premesti... Bila je to komplikacija, pa su rekli u redu poslaćemo jednog čoveka samo za to. Pošto sam bio mlađi došao sam u pravo vreme i rekli su mi da će me trenirati da budem ovo. Tako je sve počelo, a u tom trenutku sam bio sudija na stolici. Došao sam do srebrne značke i radio sam dosta na ATP, ipak oni su bili zadovoljni onim što radim, pa su me od stolice polako premešetali sve više i više ka sadašnjoj poziciji. Jednog dana su rekli da stopiram da budem sudija u stolici i da dobijam ugovor za trenutku poziciju. U suštini sam sada zadužen za to."
Tehnologija je do danas prilično napredovala, pa se sada, kako i Trifunovski kaže, u svakom trenutku zna gde je loptica.
"U principu to je ’ball tracking technology’. Pokušavaju da imaju informaciju u svakom trenutku gde se loptica nalazi. Ima 10-12 kamera oko terena. Informacije iz kamere uzimaju otprilike oko 60 frejmova po sekundi. To znači da u svakoj sekundi oni 60 puta kliknu, da znaju gde je lopta. Informacija onda dolazi u softver, kalkuliše brzinu lopte, spin... Na kraju, naprave rezultat gde je lopta u svakom trenutku, Pre meča, pre turnira, oni izmere teren, tačno u milimetar. Sistem zna gde je teren, pravi kalkulaciju kada lopta prvi put dotakne podlogu. Mi imamo informaciju čim lopta dotakne teren. Recimo, linijski sudija kaže ’aut’, mi odmah imamo informaciju da li je to tačno ili nije. Ako se pozove čelendž, mi tu informaciju prenosimo ljudima preko lepe grafike. Kod nas su samo brojevi, kalkulacije. Sistem pravi predviđanje. Moramo da znamo da je sve predviđanje, kalkulacija. Nije to 100 odsto. Svako me pita koji je procenat tačnosti sistema. Ja ima kažem: ako imamo bolji sistem, kojim možemo postojeći da testiramo, mi ćemo upotrebiti taj drugi sistem. Međutim, nema".
Objasnio je kako se testiraju svi ti sistemi.
"Postavimo 'haj spid' kamere na liniju i onda sa topom, pucamo lopte non-stop blizu te linije. Onda na našoj kameri vidimo koliko milimetara je aut ili u terenu. Onda bilo koji sistem pitamo – koja je vaša odluka? Oni kažu, recimo, jedan milimetar aut, mi imamo na primer dva milimetara aut. Onda kažemo da je to prihvatljivo za nas jer je to veoma mala razlika. Međutim, mi ne dozvoljavamo sistemu da ima veliku razliku od onoga što mi vidimo sa 'haj spid' kamere. Problem sa ovim kamerama je da ima domet samo 10 do 25 centimetara. Moraš da je postaviš, kalibriraš. Ne možeš svuda da je postaviš, već samo kalibriramo tamo gde je testiramo i onda ’opalimo’ 100-200 loptica koje su sve negde do pet milimetara razlike. Mi ih prihvatamo kao tačan sistem. Ljudi često kažu da 'hok aj' ima recimo tri odsto greške. To nije greška, već normalna razlika koja postoji kod testiranja svakog sistema. Tri procenta mogu da se razlikuju od naše kamere, ali to ne znači da su oni 97 odsto tačni. Ljudi ne shvataju baš najbolje kako funkcioniše testiranje".
Kako izgleda njegov posao kada počne meč?
"Tokom mečeva smo u posebnoj prostoriji. Ovde na Vimbldonu imamo šest glavnih terena. Tamo imamo posebnu prostoriju za svaki teren. Za ove druge terene, imamo jednu veliku prostoriju. Za svaki teren imamo posebnu stanicu. Imamo jednog operatora 'hok aja' i jednog 'zvaničnika za pregled' od ATP-a ili ITF-a u ovom slučaju. Čujemo šta se sve dešava na terenu, operator svaki poen startuje i završava, u svakom trenutku imamo rezultat svake lopte".
"Kad meč počne, operator startuje poen i završi poen. Svaki poen je jedan fajl. Te fajlove čuvaju, tako da možemo naći meč od pre tri godine. Dan-danas možemo da znamo da li je to tada bilo korektno ili ne. Kad meč počne, koncentrišemo se na meč. Kada je neki čelendž, mi to pripremimo i pokažemo ljudima. Na kraju meča zaključimo taj fajl i ide u arhivu. Uvek neka odluka ima dve strane, zavisi kako gledate. Tradicija, linijske sudije, imali smo to 100 godina... Međutim, teniski šefovi su napravili veliku anketu, ispitivali su mišljenja igrača, publike, direktora turnira, sve aspekte, šta je dobro za biznis, koliko košta. Napravili su studiju koja je uzela sve u obzir i ATP je doneo odluku da od 2025. budemo na svim turnirima. Mislim da je sport, za tenis, normalno da se tehnologija uvodi. To je budućnost. Sa ljudske strane, žao mi je što će linijske sudije nestati iz teniskog sveta jer smo svi počeli iz najosnovnijev nivoa i razvili se do toga što smo danas. Šta je tu je, ne možemo da se suprotstavimo nečemu što donosi napredak u svetu
Sprema se i testira novi sistem.
"Ja gledam meč, već znam šta se dešava i to pripremim. Kada sudija objavi čelendž, onda ga ja pokažem. Ako on to ne uradi, ja imam čelendž spreman, ali čekam da on da znak. To je normalni 'sistem za pregled'. Ono što se događa od 2025. je uživo sistem. U sištini je isti sistem, međutim, tu se odluke automatski na terenu čuju. To već imamo na nekim turnirima, bez linijskih sudija. U tom sistemu, mi dajemo odluku instant - ne čekamo nikog, nema više čelendža. Ovo je lajv, ako je lopta aut iz zvučnika ide glas da je aut. Taj sistem funkcioniše na isti način kao ovaj, pravi kalkulacije, ali odluka koja se donosi je povezana sa sistemom za razglas na turnirima. Taj sistem će biti tu potpunosti uveden na ATP-ju od 2025. godine - dakle, nema linijskih sudija, sve će biti automatizovano. Prednost tog sistema je da igrači neće imati pogrešne odluke, a i neće biti čelendža. Svaki put kada lopta bude u autu oni će to znati, tako da to daje igračima prednost da se koncentrišu na meč, da ne misli da li je neka pogrešna odluka, da li su izgubili a trebalo je da čelendžuju, da se ne svađaju sa linijskim i glavnim sudijama... To će, za mene, biti najveća dobit za igrače".
Da li se dešavalo da igrač dođe i od njih traži da vidi neke poene?
"Nije, nije. Imamo predstavnika koji garantuje da je sve tamo napravljeno kako treba. Nismo imali slučajeva, imaju puno poverenje u nas jer je to naš posao".
Retko se dešava, ali 'hok aj' ponekada zataji.
"Kao i svaka tehnologija, dogodi se da da nešto krene po zlu. Imali smo primera kada nestane struje i onda ništa ne može da se dogodi. Dešavalo se ranije da operator ne startuje poen i to rezultira time da nemamo nikakvu informaciju, jer nije dao informaciju kamerama da krenu da snimaju. Desi se i da softver pukne. Kada radite sa tehnologijom, morate da razmišljate o tome da nešto može da krene naopako. Međutim, to je veoma, veoma retka stvar. Ovih 15 godina koliko imamo sistem, pitanje je da li se desi jedanput na 10.000 čelendža, tako da nije nešto što nas zabrinjava. Međutim, mogućnost je uvek tu da tehnologija zataji".
Svoj posao ne smatra stresnim, iako ističe da je u pitanju zahtevna pozicija.
"Posao kao posao nije stresan za mene lično. Ja znam šta radim, radim to već toliko dugo da mogu da kažem da sam veoma, veoma upoznat sa sistemom, tako da ništa ne može da me iznenadi, jer znam sistem od A do Š. Za mene nije stresno, međutim, da radite ovaj posao morate imati neke kvalitete koje nema svako. Prvo: Morate da volite tenis, jer gledate tenis 12-15 sati dnevno. Mislim da sam skoro pa u Ginisovoj knjizi rekorda... Mislim da niko nije gledao više uživo tenisa od mene u poslednjih 15 godina, jer u suštini šest meseci godišnje, 12-15 sati gledam tenis. Mislim da niko drugi ne radi to... Takođe, morate da budete dobri u multitaskingu, a i da izvrsno obraćate pažnju na detalje, jer morate da budete jedan korak ispred sudije. Morate da ste spremni kada on objavi da je čelendž, jer ako vi čekate njega, pa krenete proces, sve će biti odloženo i doći će čelendž kasno, tako da morate da budete uvek fokusirani. A, nije lako da budete fokusirani kada radite 15 sati. Kada dođete ujutru onda ste sveži i fokusirani, ali posle 12 sati gledanja tenisa - ako vas ne drži koncentracija, onda to nije posao za vas".
Njegov radni dan traje od jutra do mraka.
"Svaki dan, recimo ovde dolazim otprilike oko 8.30, a kad zadnja lopta završi - onda idem kući.
Biće da je Blaže jedan od retkih koji se raduje policijskom času.
"Da, da, to je dobro kod ovog turnira, jer, recimo, u Australiji smo završavali negde oko dva, tri ujutru. Ja sam imao rekordan meč Bagdatisa i Hjuita koji je završio oko 4.30 u Australiji, ja sam tada bio na meču. Sledeći dan sam morao da budem u 8.30 na terenu opet, ujutru. Na US openu sam znao da završim oko 2.30. ujutru".
Radio je i čuveni meč Novaka Đokovića i Rafaela Nadala u finalu Australijan opena 2012. godine.
"Mislim da sam bio deo tog meča, jer u Australiji imamo sistem da kružimo po terenima, nismo samo na jednom meču, ali verovatno sam bio u tih pet sati i na tom meču. Meč koji sam najviše zapamtio i koji sam radio ceo meč je finale Nadala i Đokovića, koji je završio u 8.30, pa kad je bio skoro pa mrak kada su mu dali trofej. To je bio meč od pet sati, ja sam radio ceo meč od početka do kraja. Međutim, u tom meču ne sećam se nijednog minuta da mi je bilo dosadno, jer je meč bio toliko interesantan da nisam uopšte osećao umor ili nešto slično, jer je sve vreme bilo fantastično".
Nijedan meč dosad ne pamti po lošem, a zahvalnost tome dodeljuje ljubavi prema tenisu.
"Pravo da vam kažem, ne sećam se nijednog meča da sam posle njega hteo da kažem da nisam želeo da budem njegov deo. Verovatno toliko volim tenis da mogu da postanem deo bilo kog meča. Pre nego što sam ovo počeo da radim, sedeo sam u Makedoniji tri sata na tribinama i gledao kada su ljudi trenirali, toliko mi je bilo interesantno. Tako da stvarno ne mogu da kažem da mi je neki meč bio toliko dosadan da nisam hteo da budem tamo. Ne znam, možda je čudno, ali je tako!".
Kurir sport
NE PROPUSTITE
