REKAPITULACIJA DOSADAŠNJIH ZBIVANJA NA MASTERSU U PARIZU: Ako se pitate – zašto se Siner povukao sa turnira...
Teško je da bi čak i najostrašćeniji navijač sa “tribine Gala” u omnisportskoj palati Bersi zamenio originalna “Četiri musketara francuskog tenisa” (Borotra, Brinjon, Koše i Lakost) sa četvoricom aktuelnih domaćih igrača koji su – za divno čudo – uspeli da se plasiraju meću 16 najboljih na drugom po važnosti turniru u zemlji. Pariski Masters slavi pobede Ambera, Fisa, Rinderneka i Manarina – gde je ovaj poslednji (i ubedljivo najstariji) svakako viđen kao najveći heroj, do sada eliminisavši Tomija Pola i Zizu Bergsa – koji je u prvom kolu u penziju poslao ikoničnog Rišara Gaskea. I eto, ako su dosadašnji uspesi domaćih igrača do sada najveći zabeleženi uspeh na pretposlednjem Mastersu sezone – sve ostalo je donekle “deža vi” – mešavina polu-iznenađenja, neizvesnih mečeva niotkuda – i izostanka nekih od najvećih zvezda.
Ako se pitate – zašto se Siner povukao sa turnira, a da je pritom trenirao i čak održao uvodnu konferenciju za medije – odgovor je jasan: najveća zvezda belog sporta sa Apenina u istoriji želi da kruniše ovu trijumfalnu sezonu osvajanjem trofeja na Završnom Mastersu u teniskom centru severne Italije Torinu, a zatim učini sve da on i kolege odbrane titulu osvajača Dejvis Kupa ubrzo zatim (na Rafinom oproštaju) u Malagi. Janik u Parizu ne brani skoro ništa (povukao se pre svog drugog meča zbog umora), a stomačni grip izgleda da i nije baš samo puko opravdanje i ovoga puta, jer ćete se sigurno setiti koliko je isti mučio Novaka na pohodu da po sedmi put osvoji “drvenasti trofej” u Parizu prošle godine. A za one koji su dodatno sumnjičavi i misle da je svetska antidoping agencija WADA upravo ovih dana spremna da zakuca na “grešnikova” vrata sa objavom njihovog viđenja “slučaja klostebol” – te da se prvi igrač sveta povukao kako bi on i njegov tim pripremili odbranu – moraće još malo da sačekaju, jer je prerano čak i za njih.
Bilo kako bilo, ni Janika ni Novaka neće biti u “gradu svetlosti” ove godine, poslednje u kojoj se turnir održava u Bersiju (selidba ka Defansu i navodnih 40,000 gledalaca zakazana za 2025.) – gde je naš as odlučio da posle nastupa u Šangaju prekrati ovu višestruko turobnu godinu i posveti se porodici, odmoru i konceptualnoj razradi priprema za možda i oproštajnu sezonu koja ga očekuje. Nažalost, tako stoje stvari – i ne treba očekivati da će, čak i u (veoma izglednom) razvoju situacije u kojoj bi se po bodovima u “rejsu” kvalifikovao za Torino – Đoković predomisliti i volšebno obresti u centru automobilske industrije da brani impozantno osvojenu titulu prošle godine. Umesto toga, srećni i spretni će ga poslednji put videti u aktivnoj ulozi na terenu ove godine na oproštaju Del Potra u Argentini krajem novembra – a onda držati dah do januara, kada kreće serija turnira Australijskog leta tenisa i postaje ponovo aktuelna priča o osvajanju rekordnog 25. Grend Slema u njemu omiljenoj Rod Lejver Areni.
Kada smo kod (polu-) iznenađenja, tu se svakako mogu svrstati i porazi Hurkača od Mikelsena, Tijafoa od Mpeči Perikara, Ruda od Tompsona i Medvedeva od Popirina, kao i povlačenje Mahača u meču protiv Rinderneka. Nešto manja iznenađenja (iako bismo se prevarili – po intenzitetu slavlja) bila su pobede Popirina nad Beretinijem i Serundola nad (samopovređujućim) Rubljovom – ali su i jedni i drugi rezultati pre svega posledica umora i kalkulacija kako najbezbolnije (a da se to ne odrazi previše na prihode) završiti još jednu dugačku ATP sezonu. Pariski Masters je zaista ponovo odličan turnir (što nije moglo da se kaže za isti pre dolaska Sedrika Piolina na mesto direktora), ambijent u dvorani strastven i zapaljiv, svi razlozi da se univerzalno uživa u tenisu za sve prisutne su tu – ali jednostavno izgaranje igrača iz kola u kolo nije nešto što ovde redovno beležimo. U tom smislu primećujemo da se oni koji su proteklih godina ovde ostvarivali zapažene rezultate (Hačanov, Rune, Dimitrov) za sada dobro drže na talasu iskustva (što domaća publika svakako ceni), da obrijani i podšišani Cicipas za sada uspeva da prevari svoju senku koja ga je ove godine unazadila na 11. mesto ATP rang liste (skor 42 pobede i čak 21 poraz), a da prvi favorit Alkaraz za sada ide jako – ali možda upadne u dobro poznate “vakume” kada bude došao red na Popirina ili Dimitrova. Šelton do sada nije oduševio (jedva bolji u 3 seta od lokalnog miljenika Mutea), De Minor – još manje (malo više koncentrisani Kecmanović bi ga “imao”), a za Torino “vizirani” (i bizarno blajhani) Fric je porazom od Drejpera u 3 seta potvrdio da mu tenis u dvorani i dalje naročito ne leži.
Uzevši navedeno u obzir, i ove godine će se u Pariskom Mastersu najviše uživati u – permanentnoj neizvesnosti. Za one koji imaju malo viši prag tolerancije za nešto slabije nastupe favorita i nadahnute predstave autsajdera će mečevi u preostala 4 dana takmičenja biti zabavni po svojim obrtima i sigurno dovoljnoj učestalosti odličnih poteza na ponovo brzoj podlozi oba terena u Bersiju. Ako se na to doda i “galski ponos” publike koja će frenetično bodriti svoje igrače iz gema u gem – a gde jedino Fis realno ima najveće šanse da dođe do same završnice – veselje će “prekriti” neočekivane i naizgled previše lako načinjene greške u svim segmentima igre i učiniti i ovaj Masters zabavnim za praćenje do kraja. A na pitanje – ko bi (osim negog od Francuza, Alkaraza i Zvereva) bio “po meri” da u tom raspoloženju osvoji turnir i time ostvari važnu prekretnicu u karijeri po kojoj bi pamtio novembar u Parizu – to bi verovatno bili Džek Drejper, Fransisko Serundolo ili (po drugi put, posle Sinsinatija) ove godine izuzetni Aleksej Popirin, koji je – ah, da, sećate se Ju Es Opena…
Tek nekoliko klikova vas svakog narednog dana deli od teniske zabave iz Pariza, i iako će vam u praćenju iste možda nedostajati ona dodatna doza navijačke strasti i adrenalina u odnosu na toliko prethodnih godina – predajte se uživanju u mečevima koji i ove godine nanose “fil ruž” na profesionalnu tenisku sezonu.
(Vuk Brajović)
