NOVAK POKAZAO KLASU I NEMA ZA ČIM DA ŽALI: Komentar epskog finala Đoković - Alkaraz...
Od svih utisaka koji su ljubitelje tenisa držali budnim i pobuđenim proteklih 14 dana u Melburnu i širom sveta – zar je utisak da je ovo Novaku Đokoviću poslednji odigrani Australijan Open taj koji se sada ističe?
Da li je on nastaje “po sistemu” – eto, nije Novak pobedio, ali smo prisustvovali nečemu drugom što je istorijsko? Ako je zaista tako – tema je promašena, svih tih 14 i više dana…
Ono što je Novak Đoković kao teniser i sportista ostvario u Melburnu je skoro neverovatno, i ostaće zapamćeno u istoriji tenisa kao nastup koji je po svojim vrednostima bio najbliži samom trijumfu, a da je isti konačno izostao. Pomislite samo na to da je – posle više od 4 sata pakla protiv Sinera i noći koja je realno okončana oko 6 sati ujutru – 38-godišnji teniser do te mere bio superioran u prvom setu protiv njegovog 16 godina mlađeg I najizglednijeg naslednika na teniskom Panteonu da ga je dobio sa 6:2. Takođe, setite se i toga da je Alkaraz imao 8 sati više za odmor te večeri, i da ga nisu “smarali” u sitne sate da daje izjave o pobedi čija vrednost (iako velika) svakako biva relativna ako se uzme u obzir da će je naredni neuspeh skoro izbrisati po istorijskoj relevantnosti.
Alkarazu se mora odati veliko priznanje na jedinstvenom kvalitetu među mladim asovima – sposobnosti da se iz “otpisanih” vrati u meč, kao u finalu Rolan Garosa, kao u polufinalu protiv Zvereva – i skoro kao posle prvog seta protiv Novaka večeras. Servirao je Nemac za ponovni nastup u finalu na Rod Lejver Areni, bio na 2 poena do tog dragocenog dostignuća – pa je taj gem i ubrzo meč okončan uz Karlosovu visoko podignutu pobedničku pesnicu u vazduh. Istovetno – nemoguće je bilo otpisati Novaka u vreme kada su uz njega bili fizički atributi koji su – na kraju krajeva – i posle toliko izazova i dalje u stanju da ga dovedu do jednog od najvećih finala sporta koji se iz meseca u mesec razvija i unapređuje po svim osnovama. To je sigurno jedan od razloga zbog kojih Alkaraz redovno ističe našeg šampiona kao inspiraciju – a možda i bojazan, jer se posle ovog turnira zaista i ne zna gde bi taj čudesni Novak mogao opet da ga nadigra, pobedi.
Ono što je u večerašnjem meču predstavljao šampionski kvalitet kod Alkaraza - kao i uostalom kod Novaka protiv Sinera pre 2 dana – bila je sposobnost da se izdigne iz perioda loše igre, spreči odigravanje uobičajenih ciklusa uspona i padova – i samouvereno dođe do prilike da zatvori meč. Sa druge strane, Novak je doživeo taj pad sredinom drugog seta – a ako pitate Alkaraza – njegovim početkom, jer je tu zapravo bila prava prilika da ga Novak skoro nepovratno prelomi u naletu posle osvojenog prvog seta. Iz tog “ponora” je krenuo da se izvlači u četvrtom setu, i da je tada uspeo da se domogne taj-brejka, publika bi se “spustila na teren sa njim” i isposlovala peti set – koji bi skoro sigurno kod Alkaraza izazvao pad samopouzdanja i igračkog elana. Naravno, ne možemo ovo da tvrdimo, ali barem verujte da je tako nešto istinski moglo da se desi – znajući sportsku I takmičarsku veličinu Novaka Đokovića.
I eto, nekoliko loptica tu i tamo su odlučile i ovaj istorijski teniski boj – i umesto da se razmatra širi i dragoceniji kontekst ovog turnira i svega čime su nas njegovi (najbolji) učesnici očarali i nadahnuli (ili je to barem trebala da bude normalna reakcija sa ove strane ograde) – opet se najveći svih vremena stavlja u kontekst usuda da ga je vreme prevazišlo. Drugim rečima - da će on napustiti savremenost ovog posebnog momenta koji je sa istančanim osećajem i herkulovskom snagom stvarao ponajviše u dalekom Melburnu.
Poraz boli, razočarenje je neosporno – ali su razlozi jasni, kao i neverovatno ostvarenje da je možda jedini igrač na planeti koji je uspeo da u polufinalu dobije jednog Janika Sinera na vrhuncu svojih sposobnosti i moći, a zatim da očita tenisku lekciju najboljem mladom teniseru svih vremena za samo 33 minuta i umalo se vrati da završi “nemoguću misiju” u petom setu za svakog osim za njega. Zar nije onda banalno uprošćavanje svega što je naš as ovde dokazao time što se – eto, pet minuta posle završetka meča – brblja o tome da li se ovim Novak poklonio i oprostio od Rod Lejver Arene?
Pre samo nekoliko godina se u Melburnu pričalo o tome da li bi jedno od najvećih svetskih sportskih zdanja moglo poneti ime Novaka Đokovića umesto heroja australijskog i komonvelt sporta Roda Lejvera. Ako ste svesni toga šta predstavljaju Novakova izuzetna sportska dostignuća u kontekstu takve ideje, radije se radujte svemu što nam je on pokazao da i dalje može – i šta bi još mogao, a što bi retko ko i dalje u tenisu uspeo da ostvari.
