Jedna od ikona devedesetih godina Miodrag Mikica Đorđević, bio je dobar prijatelj Džeja Ramadanovskog. Direktor robne kuće "Prvi maj-Pirot" prisetio se pokojnog prijatelja i njegovih anegdota, a uveren je i da bi muzičar i dalje bio živ da se pridržavao saveta lekara.
- Upoznali smo se 1995. godine preko zajedničkog prijatelja Ruleta, u Crnoj Gori. Džej je pevao u restoranu, sećam se, Milo Đukanović je tada bio premijer, sedeo je sto do nas, stalno je dolazio - počeo je Mikica i nastavio: - Posle je dolazio kod mene u robnu kuću. Jednom me je zvao i rekao: "Ej, Mikela burazeru, treba mi odelo". Mislio sam da mu treba za nekog prijatelja, a on mi kaže "pa za mene, i mi Cigani imamo dušu". Ali meni je bio problem što nisam imao njegov broj, zbog visine. Snašao sam se, poslali su mi šiveno odelo za njega iz Pirota. Tada mi je rekao: "kada ima za bele ljude, ima i za nas Cigane". Kako je za njegovo odelo trebalo manje materijala, našalio se sa mnom: "Mikela, nije fer da platim ful cenu. Za mene treba upola cene" - priseća se Mikica.
Zbog njegove darežljivosti niko nije mogao da ostane ravnodušan, a često su ljudi i zaplakali.
- Ispred moje kancelarije u Molerovoj 2005. godine smo sreli sreli radnika čistoće, takođe Roma, Alija se zove. Prišao je Džeju i rekao kako mu da mu se najviše dopada od svih Cigana, da je njegova žena luda za njim, kao i njihovo petoro dece. Džej ga je uveo u robnu kuću, odveo na dečije odeljenje i za svako dete kupio jaknu, farmerke, džemper i cipele. "A sad za gazdu odelo", rekao mu je Džej, a potom ga odveo i na žensko odeljenje da kupi ženi haljinu. Alija je počeo da plače. Ta je scena neverovatna. Džej ga je zagrlio, poljubio u čelo i gurnuo mu još sto evra u džep. "U nedelju da vodiš decu u zoološki vrt". Plakale su i moje radnice iz robne kuće - otkrio nam je Đorđević.
- Hteo sam da deo troškova pokrijem ja, ali nije dozvoljavao. Takav je bio. "Ulepšao mi je brat dan". To je bio Džej. On, Minimaks i Čola su jedini sa kojima kada ste u društvu niko ne sme da se uhvati za džep - kaže Đorđević. Mikica kaže da je pevača poslednji put sreo prošle godine i da nije izgledao dobro.
- Čuli smo se i videli poslednji put prošle godine u Strahinjića bana, u jednom lokalu. Došao je tu sa svojim prijateljima. Izgledao je loše, nepovezano je pričao, jedva je sastavljao reči, trudio se. Nije vodio računa, nije hteo kod lekara. Ja mu kažem da ide kod doktora, a on kaže "moraću ovih dana". On bi bio spašen da je hteo da pozove lekara nekoliko dana pred smrt. Ali, uvek se šalio i govorio "ja najduže od Cigana živim. Ko od Cigana doživi 50-u, to je kao da vi doživite sto". Da nije ove korone, njegova sahrana bi bila najveća. Ne mogu da zamislim koliko ljudi bi došlo. Nema kome nije pomogao. Da ga staviš na srce, da ti ga izleči.
Zamenio koverte, pa častio muzičare
- Jedne godine je pevao u "Staroj Crnoj Gori", a prethodno je bio gost u Budvi od devet do pola 12 i za to je dobio 3500 maraka. Gazda mu je stavio u koverat, a Džej je imao jedan svoj koverat u džepu sa sitnišem, kako on to kaže, 300-400 maraka. I mi u restoranu, krenula muzika, on umesto da izvadu kovertu sa sitnišem, izvadu ovu sa novcem od gaže i da muzičarima. Posle mi kaže "u j***m ti, ja se zajebah". Muzičari su, kad su videli koliko je novca, hteli da mu vrate, ali on je odbijao. Kaže "Tako je Bog hteo. Ma biće, zaradiću, narod će to sve da pozlati. Iovako bih to ujutru za burek potrošio". Nije hteo da uzme pare, već je rekao muzičarima da podele njih petorica - kaže Mikica.
Kurir.rs/ Jelena Stuparušić/ Foto: ATA images, Facebook
