PEVAO USTAŠAMA, A UDBA O NJEMU VODILA TAJNI DOSIJE! Kad su mu STRELJALI konkurenciju, krenuo put SLAVE! Evo šta je radio kod TITA

Povodom 100 godina od rođenja jugoslovenskog i hrvatskog pevača Ive Robića, mediji u hrvatskoj su objavili da je tajna služba Udba vodila tajni dosije o njemu.

Iz podataka koje posedujemo za imenovanog vidljivo je, da je svoje detinjstvo proveo u Bjelovaru kod roditelja. Njegov otac bio je sudski stražar, a kasnije sudski činovnik kod Kotarskog suda u Čakovcu. Završio je gimnaziju, a kasnije i muzičku školu. Za vreme rata pevao je na Radio-stanici Zagreb, ali nije imao nekog većeg uspeha, s obzirom na to što ga je stalno potiskivao pevač Konc, koji je 1945. godine strijeljan po našim vlastima, kao saradnik UNS-a (Ustaška nadzorna služba, tajna policija ustaškog režima, op.a.) Tek tada počeo je Robić da se naglo uzdiže i danas je dostigao nivo pevača svetskog glasa lake muzike.

U toku rata bio je mobilizovan u domobranstvo 1942. godine, a pripadao je tzv. đačkoj satniji. Čitavo vreme svog boravka u domobranstvu proveo je u Zagrebu. Krajem 1942. ili početkom 1943. godine upoznao se sa Martom, sa kojom se kasnije oženio", piše između ostalog u dosijeu.

Dalje se daju podaci da je 1946. otišao na dosluženje vojnog roka u JNA, a po dolasku iz vojske nastanio se u Zagrebu kod svog rođaka Legina na Pantovčaku.

"Kao pevač stekao je veliku popularnost i obzirom na to imade veliki broj prijatelja u Jugoslaviji, nego i u inostranstvu po raznim zemljama, a ujedno snima ploče za neke radio stanice, te su mu prihodi vrlo visoki", navodi se u rezimeu podataka o Robiću.

U dokumentu se spominje i pevač Konc, koji je streljan 1945. pod optužbom da je bio saradnik ustaške tajne policije UNS. Reč je o Andriju Koncu, pevaču i šansonijeru, jednom od najpopularnijih pevača u Hrvatskoj četrdesetih godina 20. veka.

O tome kako se Robić "teško probijao" na radiju u vreme NDH, dok je Konc bio zvezda, Udbi je u aprilu 1956. ispričala saradnica kodnog imena Ljuba.

"Ivu Robića poznam još iz detinjstva, kad smo se kao deca zajedno igrali u Bjelovaru. Otac mu je bio uznički stražar i slovio kao vrlo pošten čovek. Ima još jednoga brata /Nino/. Oba su dečka bili vrlo dobra deca. U NDH počinje zapravo njegova pevačka karijera, samo se tada veoma teško probijao, jer ga je potiskivao poznati ustaški pjevač na radio stanici Konc.

Međutim, posle streljanja Konca 1945. g, Robić ostaje sam na radio stanici i tada zapravo počinje njegova 'slava'. Zarađuje veoma mnogo, ima ženu na koju troši jako mnogo para. Dece nemaju. On se potpuno promenio i nikad se ne bi moglo reći da je to onaj isti Robić iz Bjelovara. Po shvatanju i načinu života, pa čak i po načinu oblačenja postao je pravi zagrebački frajer. Lanjske godine (1955., op.a.) bio je zajedno sa zabavnim orkestrom Radio Zagreba u Nemačkoj. Svi su se oni nelepo ponašali, pevali na nemačkom jeziku i sl. Posebno sam čula sa nekoliko strana da se naročito nelepo ponašao Robić i da je naprosto kako su mi doslovno rekli 'lajao': da su umetnici kod nas jako slabo plaćeni, da se u Jugoslaviji vrlo teško živi, da se umetnike malo ceni i da se teško probijaju i sl. Robić je u Zapadnoj Nemačkoj imao velikog uspeha i zaradio velike pare. Čak je gore kupio i auto. Nakon povratka nastupa u Varieteu. Peva šlagere na svim stranim jezicima i čula sam da je na jednoj predstavi publika tražila da peva na hrvatskom, a on da je odgovorio: Hoću, ukoliko nisam zaboravio", navodi se u izveštaju Ljube.

Robićev uspeh u Nemačkoj i svetskoj slavi pratila je Udba uz pomoć svoje razgranate mreže doušnika.

"Dana 6. IV. 1958. godine oko 16 sati, došao je u stan u Varaždinu, Robić Ivo, pevač na radio stanici Zagreb, koji u Zagrebu i stanuje. Kod navedenog se navratio po povratku iz Zapadne Nemačke sa automobilom. Kada je došao u stan, otvorio je magnetofonsku ploču i prisutni ukućani su pevali, a on je snimao na magnetofon. Magnetofon je uzeo za 600 maraka. Ovom prilikom je govorio, da on ide iz Zapadne Nemačke, i da je tamo uzeo raznih stvari u vrijednosti od 800.000 dinara u našem novcu. Dalje je rekao, da kada je bio tamo, da se je sastao sa jednim majorom Zapadno Njemačke armije, koji je poreklom Jugoslaven - Hrvat. U razgovoru sa ovim majorom kaže, da Tito nije više važan ni za Amerikance ni za Ruse, da kada Titu nestane novaca, onda traži od Amerikanaca. To je Robiću pričao spomenuti major", piše u bilješci Državne bezbednosti Varaždin. Dokument ima datum 9. april1958, a saradnik je potpisan inicijalima NM.

Razni doušnici Robića su optuživali da tokom svojih nastupa po Evropi kontaktira s ustaškom emigracijom i raznim protudržavnim elementima. Zbog toga je u februaru 1964. pozvan na razgovor u policiju.

"Dana 26. 11. 1964. godine pozvao sam Ivu Robića na razgovor u vezi priloženih podataka. Izjavio je da u Bielefeldu, SR Nemačka nije nikada kontaktirao, a niti ne poznaje emigranta Š. R. - Zainteresovaću se za to ukoliko bude navraćao u Bielefeld. Ako nešto sazna izvestiće. U razgovoru je bio korektan, susretljiv i otvoren. Želeo je da se stekne utisak da je politički pozitivan i da ne želi imati kontakte sa političkim emigrantima u inostranstvu. P.S. Nisam mu postavio pitanje o Majer Jožici iz Švicarske."

Takođe su ga optuživali da je pevao ustaškim, ali i četničkim emigrantima u Torontu i Ohiju. Služba državne sigurnosti, centri Split i Varaždin, o tome su objavili “poverljive informacije”.

“Emigrant u SAD prilikom poseta rodbini u Nedelišću ispričao je pred nekim licima da je pevač Ivo Robić prilikom gostovanja u SAD pevao i u državi Ohio t.j. u gradu Klevlandu. Baš u to vreme ustaške i četničke emigrantske organizacije održavale su svoje koncerte u Klevlandu, pa je Ivo Robić pevao i na tim koncertima”, piše u dokumentu varaždinske Udbe.

“Prema Emilinu saznanju, u Torontu među ekstremnim ustaškim emigrantima najpopularniji je Ivo Robić jer im je navodno pevao pesme koje su oni želeli”, piše u informaciji broj 312. splitske Udbe.

Doušnik udbe NM u dokumentu iz travnja 1958. tvrdio je da mu je Ivo Robić pričao i šta misli o Titu.

Prema vlastitom priznanju, Robić je Titu pevao pedesetak puta.

- Pevao sam pred njim pedesetak puta. Prvi put, bilo je to početkom pedesetih, stanovali smo u hotelu Kvarner u Puli, gde smo i pevali. Mi smo obično posle priredbe malo prošetali, pojeli koji škampe, potiho slušali muziku i vraćali se u hotel oko jedan-dva noću - ispričao je Robić 1986. u intervjuu za beogradski nedeljnik Dugu.

Dodao je da je kasnije često bio na Brionima, u Karađorđevu, u lovu i s Titom.

- Jednom smo moja supruga i ja zaspali tek oko tri, kad neko lupa na vrata. Mi skočimo, pogledamo se, i ja pitam onako u polusnu: 'Ko je?'. 'Otvorite', kaže neko. Nas dvoje se uplašili, a glas opet: 'Koliko vam treba vremena da se obučete?'. Jaaoj, mi pomislili svašta, došla policija, čoveku sve crno u tim trenucima prođe kroz glavu. Otvorim vrata i vidim dva čoveka u crnim kožnim odijelima! Gotovo, pomislim. 'Što da obučemo?', pitam uplašeno. 'Obucite svečano odelo', reče jedan od njih, a nama odmah malo lakše. Nekako se to razjasnilo, došao crni mercedes, a što bi drugo, i onda smo otišli na prijem. Obično bih bio s profesorom Mihaljincom, jer smo uglavnom izvodili zagorske i kajkavske popevke. Kad bi se društvo razišlo i svi otišli, predsednik bi ostao s dva bela psa i nas dvojicom uz klavir. Za dušu. Što se tih večeri tiče, one su proticale samo uz muziku.

Nikad nije bilo prilike da nešto popričamo, makar sam stanovao u Titovoj kući u Užičkoj. Tako je nekako ispalo da s Titom samo muzički razgovaram. Ostajali bismo do ranog jutra i, sećam se, pili balantajn. Nas dvojica, Mihaljinac i ja, jedva bismo obavili jednu flašu viskija, a Tito bi sam obavio drugu. Sami smo birali pesme, dok je on sjedio ili šetao s cigarom, a psi dremuckali - otkrio je Robić u tom razgovoru.

kurir.rs/24sata.hr

Bonus video: