PREŽIVELA SAM TRI KARCINOMA I JOŠ NE SMEM DA UMREM: Potresna životna priča Nade Obrić tera izaziva more suza!

To što je Nada Obrić preživela i doživela zaslužuje jednu veliku knjigu. Ne ploču, TV emisiju ili nešto slično. Izuzetak je od većine svojih koleginica jer za pola veka na estradi za nju se nije zalepio nijedan skandal. Ali jesu, nažalost, opake bolesti... Pa opet, ona sebe smatra najsrećnijom ženom na svetu.

Vozim se skoro taksijem, pričamo onako usput i kaže mi taksista: "Zašto vi, Nado, ne napišete knjigu? To bi baš bilo čitano." I zamislite vi to sad, mene ljudi koji me malo bolje znaju privatno mole da napišem knjigu. Ali to je zahtevan posao. A ja sam neko ko, kad se prihvati nekog posla, radi to kako treba. Ako znam da nisam u situaciji da to uradim na način da ja na kraju budem zadovoljna, onda se i ne prihvatam tog posla. Videću...

Strog tata

Rođena sam u Zvorniku, tu sam završila osnovnu i gimnaziju. Nekako odmalena, od situacije da su morali da me penju na hoklicu da bih mogla da dohvatim mikrofon, počela sam s pevanjem. Počela sam u kulturno-umetničkom društvu.

Ali morali su mog tatu da mole - imala sam užasno strogog tatu - njega su morali da uključe u sve moguće, u odbor kulturno-umetničkog društva, ma svuda u te neke organizacije, da ne bi mogao da mi kaže da ne mogu tamo ili vamo.

Rođena za pevanje

Očigledno je da sam rođena za pevanje, jer ne znam drugačije da objasnim to. Ja sam se u Zvorniku bavila i pevanjem i sportom i gimnastikom i glumom. Znate kako se kaže u Zvorniku, niti se može ko rodit, ni umreti, a da Nada tu nekog učešća nema. Prosto sam na taj način bila izdvojena. Podrazumevalo se da sam bila odličan đak. Tako da mislim da ipak treba čovek da bude rođen za nešto. A sa druge strane, kada sam imala scene mimo parketa, mimo svega, ja sam bila jedna strašno mirna i povučena devojčica.

Imala sam, pre svega, strahopoštovanje prema ocu, a naravno i ljubav, i tek kasnije, kad sam dobila svoju decu, bila sam mu beskrajno zahvalna na tome. Zahvalna sam mu i na svojoj genetici, jer sam takva kakva jesam, jer su mnoge stvari proistekle iz toga.

Sportistkinja

Bila sam prva u republici u gimnastici. Ja sam bila u svim mogućim sekcijama i u gimnaziji i u osnovnoj školi. U gimnaziji smo imali ozbiljne sekcije, i odbojkašku i rukometnu i umetničku. U Zvorniku je bilo veoma jako društvo za telesno vaspitanje Partizan i ja sam prosto otišla i to da probam.

Vrlo sam radoznala bila i volela sam da vidim ima li mene tu negde. Rano sam krenula, a ozbiljno je društvo bilo, ozbiljno sam se bavila time. I ja sam krenula da treniram, a uvek sam bila jaka, i, sećam se, došla je bila ekipa iz Sarajeva da kontroliše rad pred neko republičko takmičenje. Ja čujem da oni našem treneru kažu za mene: "Druže Miloše, pa šta radite sa ovim malim medom ovde, od nje ne možete napraviti gimnastičarku!" Za mene je to bilo strašno. Na prvom republičkom takmičenju ja sam bila prva, što je, naravno, bilo šokantno. Radio Sarajevo bruji, Nada Obrić prva, možete misliti kako sam bila ponosna.

Greda i razboj su mi bili specijalnost. I danas uradim špagu bez problema.

Diplomirani pravnik

Bila sam zaista sjajan student. Znate da opština daje nagrade za studente, imala sam ja već kredit. Tata je uzimao te nagrade, podrazumevalo se da je to njegovo. Nije mi padalo na pamet da tražim te pare. Tata bi rekao, jesu to tvoje pare, eto, izvoli, pa se sama školuj.

Mama je bila uvek na mojoj strani. Negde po prirodi su mame blaže od tata. Sa njom sam se družila. Bila je veliki veseljak, božanstvena, nasmejana, uvek rado viđena u društvima. Ona je najviše volela da se druži s mladim ljudima. Ja sam počela da pušim zajedno s njom, tata nije znao.

Kad sam diplomirala i počela da radim u opštini Centar u Sarajevu, postala sam svoj čovek, pravnik. Radila sam u pošti na mestu diplomiranog pravnika, trinaest i po godina. Ja sam još kao student snimila prvu ploču, to se očekivalo.

Prvi hitovi

Pesma "Neću drugu ljubav" vinula me je u nebo, to je bila druga ploča, još sam studirala. Prva ploča koju sam snimila je "Neću da plačem kad sunce zađe". Kad je izašla ploča, istog trena je postala zlatna, pritom niko živ ne zna za mene, jer ja radim u opštini. Druga ploča, kad je izašla, to je postao apsolutni jugoslovenski hit, koji prevazilazi mene. Spletom okolnosti, kad sam snimila i prvu i drugu ploču, bila sam u studenjaku. Cimerke i ja smo stavile ploču na jastuk i nosile je po studenjaku, gde su svi morali da stave prilog da bismo mi od toga kasnije napravile žurku.

Danas se čujem sa tri-četiri svoje cimerke iz doma.

Imala sam dve vrste karcinoma. U toku operacije mi je otkazalo srce, pa su me reanimirali i skinuli su sve što se moglo skinuti, ali moraju svi nalazi na analizu, jer ne znaju gde je metastaza, šta je. Meni deca još nisu završila fakultete, nisu bila svoji ljudi. Tad sam rekla sebi, neću da umrem, nemam pravo da umrem. Toliku decu gajiš, nisu postali svoji ljudi. Apartman sam imala u bolnici i mnogo mi je psihički pomogao, to govorim za one koji ga mogu priuštiti, jer ne slušam tuđe priče. U neko doba je direktorka morala zaključavati apartman od navale ljudi. Negde deseti dan ja kažem mojima da mi skuvaju kafu i daju cigaru, samo što fras nisu doživeli. Oni pomislili, da mi je to poslednja želja, da ću umreti. I sela ja onako s kafom, onako sva bitna da je pijem, i u tom momentu ulazi profesor na vrata, koji skače, i ja sad ne razumem o čemu se radi, konačno mi je proradio organizam. To je bilo prvi put. A bilo je i drugi!

Sahrana i raj

Mislim da ne postoji adekvatan tekst koji može opisati to stanje. Sve nekako ide i prođe, dok se ne uspavaju svi oko vas. Međutim, trenuci u kojima ostajete sami sa sobom su strašni trenuci. Ja sam videla svoju sahranu, ko mi je na sahrani, sve sam videla. U jednom momentu mislim da sam bila i u kliničkoj smrti, jer sam videla raj. Kad sam se probudila, ja sam beskrajno nesrećna bila što sam se probudila. To mi je nekako ostalo kasnije u podsvesti da sam zaslužila raj. Videla sam jednu lepotu, koja nije ovozemaljska, niti to može čovek da opiše. Bila sam beskrajno tužna što sam se probudila.

Drugi karcinom

Rekli su mi da pet godina najmanje prođe kako bi čovek bio siguran da se to neće vratiti. Čovek nikad nije zapravo siguran. Meni se desi, opet zahvaljući tom instinktu, da sam imala mladež na leđima, koji je trajao otkad znam za sebe. Imam kućnog prijatelja, koji je pulmolog, i kažem mu da pogleda mladež i da mi zakaže pregled kod njega. Nikakav problem nemam, ništa ne osećam. Doktor, kako je pogledao, kaže da je to karcinom i da mora da se odstrani još danas. Ja onako zbunjena: Ššta da se odstrani?? Ne dam mladež da se skida, čula sam u narodu da se mladež ne dira. Odem na VMA i sad zove taj doktor ovu koleginicu i kaže joj" dođite da vidite kako je karcinom uznapredovao i kako se vidi golim okom". Kad sam odlazila iz bolnice, za svaki slučaj sam rezervisala apartman za nedelju, u ponedeljak u osam ujutro bila sam na programu.

Kurir.rs

Bonus video: