ZABORAVLJENA ZVEZDA GRANDA OTVORILA DUŠU: Sve o prvoj sezoni takmičenja, prvim koracima na estradi: Neću da se skidam pred svima!

Aleksandra Ristanović odrasla je selu Rakova kraj Čačka, a u velikoj životnoj ispovesti ispričala je kako je izgledalo odrastanje osamdesetih i devedesetih godina, ali i da je svoje prve muzičke korake ostvarila već sa šest godina, kada je postala član folklornog ansambla u kom je njen otac bio koreograf i predsednik.

Aleksandra je bila takmičarka prve sezone „Zvezde Granda“, nakon čega je stekla veliku popularnost, a posle uspeha na raznim festivalima i objavljenog albuma, nestala je iz medija.

Nedavno je održan peti po redu Sabor narodne muzike Srbije, na kom je pesmu „Eh, da mogu“ izvela Aleksandra Ristanović, a koju je komponovao Dragan Šainović Šaja. Ova numera je pobedila, te je Šaja kao kompozitor i aranžer osvojio prvo mestu i glavnu nagradu od 300.000 dinara.

Učestvovala si na prvom „Grandovom“ festivalu, kakvo iskustvo nosiš odatle?

„Ja sam zamorče, prve ‘Zvezde Granda’, prvi ‘Grandov’ festival. Sećam se da sam došla sa spremnim albumom za izdanje, ja sam rekla Saši Popoviću da bih volela da učestvujem na tom festivalu, bile su tu novčane nagrade, sećam se da je on rekao ‘Kaži da me voliš’, a to ortodoksna dvojka, a ja na albumu samo dve dvojke, sve ostale brze. Nije mi bilo jasno što dvojka kada sam ja mlada, valjda treba nešto brzo, ali Saša Popović tačno zna gde treba da te usmeri, on takav njuh ima da je to nepogrešivo. Ja sam narodni pevač, pevam ja i u klubovima, ali ja sam jača na veseljima. Ja u glavi imam repertoar da smem da priđem i pitam šta želiš da čuješ.“

Kako je izgledalo tvoje odrastanje?

„Ja sam iz sela Rakova, kod Čačka i punih 30 godina sam živela tamo. Prelepo je bilo odrastanje i danas kada odem kod porodice, volim tamo sve, znam sve da radim, kada sam bila mala nisam volela, a tamo mora da se radi sve. Sve što sam starija, sve me više vuče to da idem tamo i da radim. Ima mnogo sela koja su ugašena.“

Da li znaš da praviš ajvar?

„Naučila sam u životu da govorim da ne znam ništa, tako se bolje prolazi, ali znam sve da radim, sve sam naučila, a volim i da jedem, što se vidi po meni. Ne volim lično da spremam torte, ali sva tradicionalna jela spremam, uvek se trudim kada kolege iz inostranstva dođu da im spremim. Ja imam stan u Mladenovcu, pa oni meni kažu ‘Dolazimo kod tebe na jagnjetinu’, ali ja ne mogu da koljem jagnje u stanu, idemo u restoran. Volim da klopam sve.“

U Čačku si završila srednju školu?

„Osnovnu sam završila u Ljubiću, pa sam onda upisala Ekonomsku školu, smer Trgovina u Čačku, nisam bila dobar đak. Ja sam počela da pevam po veseljima već sa 13 godina, dosta ljudi je osuđivalo moju porodicu što me teraju da pevam, ne tera mene niko, ja pevam do 3-4 ujutru, mene ranac čeka u kolima, spavam sat dva i u školu. Ako imaš sve petice ne znači da ćeš da prođeš sve u životu, tako da sam bila zadovoljna sam trojkom, četvorkom. Želela sam da upišem kriminalistiku ili carinu ali nije bilo izvodljivo i onda sam se odlučila samo za pevanje.“

Da li je neko iz tvoje porodice talentovan za muziku?

„Oni su jako lepo pevali, dosta pesama su me naučili. Tata je predsednik i koreograf u folklornom društvu ‘Fra’ u Čačku i ja sam isto igrala i pevala, odatle je sve počelo. Imala sam 6 godina kada sam počela da pevam. U Vrnjačkoj Banji sam prvi put bila na festivalu i pevala pesmu ‘Oj golube moj golube’, i ja pobedim i dobijem vikend za dve osobe u Vrnjačkoj Banji. Ne postoji selo koje nije organizovalo takmičenja, pa se ide u opštine, pa onda regioni, i tako. Sećam se da je bio neki restoran na autobuskoj stanici, tu pobedim, pa idem u Užice i tako. Tata je išao sa mnom i sve je snimao malom kamerom i imam to sve kod kuće, ja sam se ljutila na njega kada on priđe sa kamerom, nisam mogla da se opustim. Što sam starija, samo kažem ‘Bože, neka su mi živi što duže’, ne kaže se za džabe da roditelj svoje dete voli najviše na svetu, ma da si najgori.“

Sa 13 godina si počela da pevaš, je l’ tata išao sa tobom?

„Sa 13 godina sam odradila prvu svadbu, tata je išao sa mnom sve do moje 24 godine, sa 24 sam počela da idem u inostranstvo, tada je bio problem sa vizama, pa sam išla sama. On je meni pogađao svirke, a moje je bilo samo da pevam. Bila sam zvrk, dete, ne mogu ja da se našminkam sa 13 godina i da nosim štikle jer sam dete, i svi su me tako znali kao ‘mala Mlađeva’, a kada sam stasala u devojku onda su rekli ‘Au, ovo je već Aleksandra Ristanović’.“

Kada si postala poznata?

„Kada sam se pojavila u ‘Zvezdama Granda’ pre 20 godina, ali pre toga, 1998. sam bila učesnik ‘Prvog glasa Srbije’, snimala sam trajne snimke za RTS, tu sam isto mogla da pobedim ali sam napravila jednu glupost. Malo smo slagali, primali su pevače od 16 do 40 godina, a ja sam imala 14. Nisam imala ni ličnu kartu tada.“

Koliko se tada zarađivalo?

„Bile su marke tada, zarađivala sam i previše, vodila sam nekada evidenciju, pisala sam godinama koliko dobijem do pogodbe plus bakšiš i to sam pisala do jednog dana dok nisam sabrala sve i pogledala u kutiju gde mi je novac i videla da nema ni stoti deo i onda sam prestala da pišem da se ne bih nervirala.“

Kako izgleda to kada se pogađa svirka?

„U to vreme nije bilo mobilnih telefona, a sada je sve dostupno i normalno, a ništa nije normalno. Ja nisam imala kompujer da bih učila pesme, nego smo sestra i ja imale neki kao radio i onda nahvatamo stanicu, pa nam je tada kasnije kupio neki mini stub i imala sam dve kasete, ja sve to čuvam. I onda legnem uveče i slušam i to su sve bile stare narodne pesme i onda stavim pauzu i onda ponovo pustim i snimim. Sutra dan kada dođem iz škole, ja pišem te tekstove i obavezno naučim melodiju strofu refren, na kasetu stane 10-12 pesama, i onda uveče izbrišem i ponovo slušam i snimam, tako da sam ja dnevno učila 10 do 12 pesama. Sada je sve dostupno, sve ima na Jutjubu i onda doživim da mi priđe mlađa koleginica i pita me da joj napišem 10 pesama koje se traže. Čoveče, pa kojih 10? Ja sam rođena 1983. godine i učila sam pesme iz šezdesetih i sedamdesetih, pa onda dolaze osamdesete, devedesete, dvehiljadite i ovde sada je 2023. godina. Ja sada sve moram da znam.“

2003. godine si se pojavila u prvoj sezoni „Zvezda Granda“, gde si videla audiciju, kako si došla do takmičenja?

„Prva i najbolja sezona, ne zato što sam ja bila, svi smo napravili karijere. Sasvim slučajno sam došla do audicije i neželjeno. Tata mi kaže da ima neko takmičenje, a ja mu kažem da batali više takmičenja, ubi me godinama sa takmičenjima. Nema gde nisam bila. Sabori, šumadijska takmičenja, sve što je postojalo, ali, hajde i ovo, njemu za ljubav ljubav. Ja sam imala 20 godini, otišla sam u Čačak na audiciju i otpevala sam pesmu ‘Ne dam bolu da me slomi’, ja izlazim i pevam kao pevam i Saša Popović je nešto pisao i Snežana Đurišić, oni su samo podigli glavu i rekli ‘Šta je ovo’, baš sam bila iznenađenje. Ima snimak gde meni Snežana Đurišić peva tercu, pa neću više ništa da pričam, ej ,da ti Sneža peva tercu? Oni meni kažu da otpevam još jednu pesmu i ja otpevam ‘Kiše’ i onda kažu se vrati Bane Mojićević i da otpevamo duet, prvi put se vidimo, ja ne znam šta on peva, on ne zna šta ja pevam. Misilm da smo otpevali ‘Jorgovane’, mi smo tu pevali pola sata. Sledeći krug je bio u hotelu Jugoslavija, tu sam došla bolesna, imala sam polile, ali nisam mogla da pevam. Ta ekipa koja je prošla je došla u takmičenje, a ja tu nemam glasa, mrtva bolesna, promukla sam se pojavila i kažu mi da sam prošla. Neki su plakali, drugi skaču, raduju se, a ja nisam bila svesna ničega. Moj život je takav, nisam stigla da se radujem ni zbog ovog Sabora narodne muzike Srbije jer se u našoj zemlji desio masakr, ali to veče je moje ime zvonilo, kao i ime kompozitora. Mnogo toga se dešavalo u mom životu.“

U takmičenju su bili Slavica Ćukteraš, Tanja Savić, Stevan Anđelković, Darko Filipović, još dosta njih, ko ti je bio konkurencija, a sa kim si se družila?

„Nisam doživela nikoga kao konkurenciju jer svako ima drugu boju glasa, Tanja Savić je podsećala na Janu, niko nije gledao nikoga kao konkureciju, jer smo došli iz normalnih porodica i nismo došli tu da uzimamo nekome parče hleba. Oni koji su to organizovali, ni oni nisu znali kao je izgledati takmičenja. Birali smo matrice, pa moramo u ponedeljak da im kažemo šta ćemo da pevamo, pa ti muzičari nisu stigli da spreme, pa moraš da kažeš pesmu koju nije uzela Slavica ili neko. Oni su imali živce za nas, mi mladi, dolazimo autobusom, autobus kasni, meni se pocepalo nešto, uvek se nešto dogodi. Ja sam sa 20 godina bila takva da nisi mogao da me uhvatiš. Putovala sam autobusom ili me tata dovozio, a već pred kraj takmičenja svi smo bili umorni. Dobila sam tada pesmu ‘Dočekaj me sa osmehom’, pokojni Draško Savić je radio tekst i kompoziciju, a aranžman je radio Nenad Nikolić Patalo, sa njima sam krenula da sarađujem, a onda smo radili na mom prvom albumu i tako.“

Kada si počela da snimaš pesme, bila si jako vrcava na sceni i to su ljudi jako voleli?

„Ja sam i dan-danas takva, kada dođem da pevam svadbu, zamisli sada čovek čekao 20 i nešto godina da oženi sina, a ja neraspoložena. To je ono starinsko što ja imam, ja pevam nekome na svadbi, gosti čuju kako pevam i onda se raspitaju i nađu me, iako nije bilo teleffona tada, dođu kod mog tate i dogovore se, reč je reč. Danas imaš telefone, pa nekome možeš da kažeš da nećeš ići da se vidiš sa njim, a pre nije to moglo tako.“

Kako izgleda život pevačice u Srbiji?

„Ja sam pevačica, umetnica, ja sam ja, drugačija od svih, svesna sam, ne družim se sa velikim imenima, nemam koristi i ne treba mi, a kako žive popularnije od mene ne znam. Nikada ne bih volela da budem tako popularna, ja ne volim da idem u Budvu na more i da se tamo skidam. Ja volim da odem u Šušulj, ja volim da se kupam tamo gde nema žive duše.“

Da li se plašiš toga da stekneš veću popularnost?

„Ne, mi smo tokom takmičenja doživeli popularnost. Ljudi su mi na ulici tražili autogram, a ja bila svesna svoje kože. Ljudi koji imaju kompleks žele da budu popularni, ja nemam šta da patim, ja sam od 13. godine poznata. Prvo u selu, pa u selu do moga, pa u gradu i tako sam normalno širila.“

Kurir.rs/Nova

Bonus video: