Pravo na rad je osnovno ljudsko pravo, sadržano u raznim međunarodnim deklaracijama i nacionalnim ustavima. Ono predviđa da svaki pojedinac treba i mora da ima priliku da časno zarađuje za život.
Druga Jugoslavija, uređena na ideji radničkog samoupravljanja, predviđala je punu zaposlenost društva i konstantan rast ličnog dohotka. Od druge polovine sedamdesetih jasno je bilo da ova ideja svojevrsnog radničkog raja nema utemeljenje u realnosti i da jugoslovensko društvo strmoglavo hita ka velikoj ekonomskoj krizi. Osamdesete godine su bile obeležene velikom nezaposlenošću i inflacijom. Usledile su devedesete, nasilne secesije Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovina, sankcije UN i velika politička ekonomska kriza i na kraju te teške decenije, agresija NATO pakta na SR Jugoslaviju.
Početkom 2000-ih u Novom Sadu više od 30.000 nezaposlenih
Novi vek je doneo transformaciju političkog ekonomskog sistema koji je rezultirao pljačkaškom privatizacijom i slomom starog društvenog ekonomskog sistema. Novosadski privredni giganti su nestajali jedan za drugim. Rezultat toga je bio podatak da je 31.12.2001. godine u Novom Sadu čak 30.580 naših sugrađana bilo prijavljeno na sistem Nacionalne službe za zapošljavanje.
Pravo na rad kao vitalno sredstvo za promovisanje društvene jednakosti i pravde je jednostavno nestalo. Nasuprot ideji radničkog samoupravljanja dobili smo društvo tajkuna, to jest ljudi koji su se „snašli“ u haosu koji je stvorila DOS- ovska vlast.
Osim ekonomskih implikacija, pravo na rad ima i ogroman značaj za izgradnju osećaj dostojanstva i samopoštovanja pojedinca. Rad pruža pojedincima osećaj svrhe i sopstvene vrednosti a nezaposlenost je dovela opšte apatije, izolacije i niskog samopoštovanja. Visoka stope nezaposlenosti je dovele do društvene dezintegracije i cvetanja kriminala , što je duboko narušilo stabilnost društva. Svega toga smo bili svedoci.
Vučevićeva borba protiv nezaposlenosti pomoću investicija
Kada je na poziciju gradonačelnika grada Novog Sada došao Miloš Vučević, pored prazne gradske kase, ogromnih dugova u javnim preduzećima dočekala ga je i ogromna nezaposlenost koja je 31.12.2013. godine iznosila 29.872 lica.
Mukotrpnim radom, stvaranjem povoljne klime za ulaganje, Vučević je između ostalog nastavio oštru borbu sa nezaposlenošću. Pisac ovih redova, seća se dobro razgovora sa današnjim ministrom vojnim u kojem je 2013. godine detaljno izneo plan za oporavak novosadske privrede i smanjenja nezaposlenosti koji je ubrzo počeo da se ostvaruje.
Jedna za drugom, počele su da stižu velike investicije iz inostranstva uz snažnu podršku grada na polju smanjenja nezaposlenosti i jačanju domaće privrede. Rezultat toga svako jesu podaci da je 2018. godine broj nezaposlenih u Novom Sadu iznosio 14.608 lica dok je taj broj 2022. godine, kada je Vučević napustio Novi Sad, iznosio 11456 lica što je u odnosu na 2000. godinu iznosilo smanjenje od 60.53%!!!
Valja napomenuti da je Novi Sad u periodu 2013 -2022. godine ostvario i ogroman demografski razvoj i da su sve te reke ljudi, koje su se slile u Srpsku Atinu, pronašle način da privređuju i doprinesu razvoju grada. Čak i u vremenu koji neki pogrešnu idealizuju, problem nezaposlenosti je bio ogroman. U Novom Sadu 1981. godine, kada je grad broja 170.000 stanovika broj lica koja su tražila posao je iznosio 11.700, poređenjem svih ovih podatak dobijamo pravu sliku ovog uspeha.
Ovo je rezultat vredan divljenja i poštovanja, jer važnost zapošljavanja se ne manifestuje samo kroz iznos zarada već ono takođe pokreće inovacije i napredak. Radna snaga angažovana u različitim industrijama i sektorima podstiče tehnološki napredak, naučna otkrića a privlači i nove investitore. To je omogućilo da Novi Sad hrabro zakorači u dalji razvoj i postane grad budućnosti. Kada deceniju minu, kao jedan od glavnih legata Miloša Vučevića pamtiće se borba protiv nezaposlenosti kao i veliki uspeh na privrednom razvoju grada.
Petar Đurđev, analitičar
