NESUĐENI KRALJ SRBIJE BIO JE LUDAČKI HRABAR, A BRAT GA JE STRPAO U LUDNICU! Narod ga je cenio, a on je odbio i Hitlera i Tita

Bio je najstariji sin kralja Petra I Krađorđevića. Rođen je 8. septembra 1887. na Cetinju, odnosno po starom kalendaru 27. avgusta. Trebalo je da na tronu nasledi oca... Umesto toga strpan je u ludnicu.

Poneo je ime po pradedi Đorđu Petroviću Karađorđu. Bio je prek, zadrt. Školovao se u Rusiji u Kadetskom korpusu cara Aleksandra II. Nije isticao svoje poreklo, niti da su mu tetke udate na dvoru Romanovih.

Kada se desio Majski prevrat 1903. i kada je Apis sa zaverenicama doveo njegovog oca na presto, Đorđe je imao 16 godina. Kao prvorođeni sin postao je prestolonslednik. Imao je stariju sestru Jelenu i mlađeg brata Aleksandra.

Družio se sa slavnim matematičarem Mikom Alasem, jedini je imao automobil u Beogradu, jahao je konja u doba kada svi spavaju. Kao takav nije se svideo onima koji su Krađorđeviće vratili na vlast, smatrali su takvo ponašanje nedostojnim jednog princa, a njega nepredvidim.

Koliko već 1907. planirali su da ga otruju, i to oficiri Dragutin Dimitrijević Apis, Velimir Vemić, Vladimir Tocović, Antonije Antić, Stojan Popović i Milić Simeunović. Ali nisu to sproveli u delo. A onda je došla 1909. i protiv brata se digao Aleksandar sa sebi odanim Petrom Živkovićem, koji će nešto kasnije osnovati organizaciju Bela ruka i u Solunskom procesu uništiti ćeliju Crne ruke sa sve Apisom.

Odjeknula je snažna eksplozija u kući Đorđa Karađorđevića u Krunskoj ulici. Ostao je nepovređen, jer se u tom momentu nalazio u drugom delu objekta.

Samo godinu dana ranije mladi prestolonaslednik je održao vatreni govor pred 20.000 ljudi protiv aneksije Bosne i jačanja uticaja Austroguarske. Tako je dobio još jednog neprijatelja koji mu je počeo da radi o glavi.

- Draga braćo! Osećam se srećan što mi ukazujete priliku da se jednodušnosti milog naroda i ja pridružim. Ja vas uveravam da se osećam ponosit da budem vojnik i dobrovoljački vođa jednog naroda koji se rešio da izgine za svoju čast i svoje interese. Za ime naroda i čast njegovu, za sveto ime Srbinovo i ja ću poći sa vama i proliću krv svoju srećan što sam sin srpskog naroda, tog najmirisnijeg cveća u vrtu slovenskom! Neka živi svaki onaj, koji je gotov da mre, neka mre ko hoce da živi! Živeo srpski narod! - rekao je Đorđe okupljenom narodu.

Već smo rekli da je bio prek. Prema zapisima iz tog doba udario je ljutit nogom u grudi svog poslužitelja Stevana Kolakovića i ubio ga. Posle toga je kralj Petar I izdao proklamaciju da se "dosadašnji prestolonaslednik, našao pobuđen da na prava i prerogative prestolonaslednika podnese abdikaciju".

Novi prestolnaslednik je čim pre stigao iz Sankt Peterburga. Naravno, mlađi brat Aleksandar.

- Onaj, koji je bio najizrazitiji predstavnik nacionalnog otpora prema Austriji uklonjen je i Austrija sad trijumfuje. U sećanju narodnom to će ostati zabeleženo za svagda, i u Srbiji a naročito van Srbije. Zaboraviće se sve ostalo, a ostaće samo jedno: da je prestolonaslednik Đorde uklonjen zato, što je hteo rat Austriji - objavila je tada Politika.

Odrekao se prava na presto, zadržao titulu princa, a onda je shvatio da je greška bila povlačenje. Smišljao je kako da poništi odluke. Prvo je prekinuo svaki kontakt sa Aleksandrom. Potom je finansirao list Reforma i u njemu vladu nazvao "gujom kojoj treba stati nogom za vrat", a ministre "potuljene veleizdajnike i zlonamerntike".

Stojan Protić je istakao da: "Princa Đorđa ne valja ni udaljavati iz Srbije, a ne valja ni ako ovde ostane".

Po izbijanju Prvog balkanskog rata 1912. trebalo je da zapoveda Prvom armijom, ali nisu mu dozvoli. Zato se stavlja pod komandu Stepe Stepanovića. Bio je ludački hrabra, i koliko god da je smetao, morali su da ga odlikuju.

Prvi svetski rat dočekao je u činu majora, bez stalnog rasporeda. Stoga je odlučio da se 1914. nađe na Mačkovom kamenu, u jednoj od najkrvavijih bitaka. Preuzeo je komandu nad srpskim borcima kojima je pognuo zapovednik. Mnogi su stradali, a on je teško ranjen.

Aleksandar je postao glavnokomadujući i po Đorđevom oporavku poslao ga je na dalje lečenje u Pariz gde je morao da ostane do kraja rata. Kad je sve stalo, očekivalo se da se vrati. Zato mlađi brat nije ništa prepuštao slučaju. Proglašavaju ga maloumnim, a kada Aleksandar 1921. postaje kralj, Đorđe biva poslat na prinudno lečenje u Gornju Toponicu.

Ni kad je kralj ubijen u Marseju, nisu ga pustili. Knez namesnik Pavle nije želeo da rizikuje. I tako do Nemci nisu okupirali Jugoslaviju. Svom velikom protivniku su dali slobodu, a Hitler je preko svojih generala ponudio mu da zauzme presto nakon bega Petra II Karađorđevića, da se vrati u dvor i upravlja Srbijom. Đorđe je sve odbio.

Vojnici, ja sam sin vašeg krala! Za mnom!

Ratni dopisnik pariskog "Žurnala" Anri Barbi ovako je opisao događaj od tog 21. septembra 1914. godine:

Stigavši u zoru iz Valjeva, princ Đorde je na konju obišao front bitke privučen žestinom borbe na Mačkovom kamenu i oko te pozicije. Iznenada je, sa brda sa kojeg je osmatrao i gde se zaustavio, video kako se srpske linije povijaju.

Neprijatelj je već stigao gotovo do visine artiljerijskih baterija. Situacija je izgledala beznadežno. Za to vreme, rezervni bataljon se nije pomerao, a bio je sakriven u nekom prevoju terena. Princ Đorde nije oklevao. Podbovši konja, jurnuo je u galopu i stigao ispred tog bataljona.

- Šta radite vi ovde? - podviknuo je on.

- Mi smo u rezervi.

- Švabe samo što nam ne uzmu topove, a vi ovde sedite prekrštenih ruku!

- Nemamo naređenje.

- Gde vam je zapovednik?

- Ubijen je!

- Za mnom. Ja ću vam biti zapovednik!

Vojnici su oklevali da krenu za nepoznatim majorom. Da bi ih osokolio, izvukao je sablju iz korica i povikao:

- Vojnici! Ja sam princ Đorđe, sin vašeg kralja! Za mnom!

Narod je u njemu ponovo video velikog Srbina kakvim su ga smatrali i u vreme žestokih govora na demonstracijama i tokom ratova.

I komunisti su na njega gledali blagonaklono, a Tito mu je odmah po oslobođenju Beograda, preko generala Peke Dapčevića ponudio određene privilegije, pa i da ima lični automobil i šofera. I to je odbio. Njegov bicikl mu je, rekao je, sasvim dovoljan.

Oženio se Radmilom Radonjić. Umro je 1972. godine. Sahranjen je na Novom groblju, a njegovi posmrtni ostaci su 1991. godine preneti u zadužbinu njegovog oca crkvu Svetog Đorđa na Oplencu.

Mnogi su skloni da kažu da bi Srbija posle Velikog rata imala drugačije granice da je on vladao. I da ne bi bilo Jugoslavije, bar ne u obliku kakav je imala pod Aleksandrom.

Kurir.rs