Frizerskih salona ima možda manje samo od kladionica i apoteka. Međutim, pravih berbernica je malo, a jedna u Beogradu postoji skoro ceo jedan vek.
U njoj se do danas skoro ništa nije promenilo, a vlasnica je rado želela da nam objasni zašto se mušterije ovde uvek vraćaju, pa čak i kada ne moraju da se šišaju.
Retko gde u Beogradu uz šišanje ili brijanje možete da zavirite i u istoriju berberskog zanata. A ženu koja u strogom centru Beograda već skoro 60 godina dočekuje mušterije zatekli smo u borbi sa savremenim trendovima, u ovom slučaju sa kasom.
- Situacija sa modernim tehnologijama - priča Olgica Obešva.
Ova berberska radnja počela je sa radom sada već daleke 1932. godine. A Olgicu je život doveo na mesto koje i danas ne napušta.
- ja kad sam se udala onda sam došla ovde 1969. godine a inače sam završila za frizerku. I tu smo se upoznali muž i ja i onda sam došla ovde, počela sam da radim sa njim i tako - kaže Olgica.
A njen muž tek je priča za sebe. Zoran je uvek bio zaštitni znak radnje na uglu Knez Mihailove i ulice Kralja Petra. Nažalost, preminuo je pre nekoliko godina.
- Kod nas dolaze četiri generacije. Mi ne zakazujemo. Moj muž je šišao sve guvernere i vladike, jer ipak je radnja na dobrom mestu i normalno da su dolazili. I ako idemo negde na odmor prvo dođe u radnju pa onda idemo. I kad se vraćamo prvo svrati u radnju da vidi da li je sve pod konac. Svako jutro je dolazio. I kad radi i kad ne radi - objašnjava Olgica.
Vladi nije bilo teško ni da iz Velike Moštanice svake dve nedelje ovde dođe na friziranje. Danas dolazi sa Banovog brda. I nije jedini.
- Dolaze sa Novog Beograda. Jedna mušterija dolazi od 50-te godine sa Medakovića. Ima i mladih, imam i decu. Onda se desilo kad je bilo bombardovanje da nismo imali struje i mušterija kaže Zoki ajde da me ošišaš. Kaže ne mogu jer nemam struje. Kaže, kako si ti učio zanat? Na ručno, i onda morao da ga šiša na ručno - priseća se Olgica.
Kaže Olgica ono staro i ovo novo vreme ne mogu nikako da se uporede. I ostaje žal za danima u kojima je ovde šišanje bilo više od pukog skraćivanja kose i gde se dolazilo na razgovor ili trač. Naročito kad su Zorana počeli da upoređuju sa Šurdom iz serije Vruć vetar.
- Bila je još jedna šala. Kad je bio taj vruć vetar bio dođe nama mušterija i kaže ajde zoki u inostranstvo da šišaš kučiće. Taman posla, gde kučiće. Eto i to je bilo - smeje se Olgica.
Danas je mnogo manje mušterija koje svraćaju u berbernicu. Šali se Olgica da je mnogo njih već i umrlo, ali njihovi potomci umeju da svrate. Da se jave, ali poneko i da se ošiša ili obrije.
- Žao mi je radnje, mnogo mi je žao. Nekako mi je žao da je ja zatvorim - setno će Olgica.
Zatvaranjem ovakvih radnji umire i onaj stari Beograd, kakvog se naši dedovi i bake sećaju, a mi ga viđamo još samo na fotografijama. I ako ste poslom negde po centru Beograda, svratite do Olgice, da makar na trenutak osetite duh zaboravljenog grada.
Kurir.rs/Nemanja Stanković
NE PROPUSTITE
