Narod je ulazio puzeći i na kolenima se molio pred skrivenom ikonom koju je slikao apostol Luka! Sad je ovde zvono s Hilandara! Kurir u pećini za koju ne znate!

Za Čajničku Krasnicu nadaleko se zna. Narodom sa svih strana ona puni Crkvu Uspenja Presvete Bogorodice u Čajniču - mestašcu s jedva malo više od 2.000 duša, sklonjenom od glavnih puteva. Onom u kom će vam svako dete koje prođe pored vas, svaki iksan reći: "Dobar dan". Kakva promena u odnosu na Beograd! Na zgradu u kojoj živiš!

Kad prođete Goražde u pitomoj kotlini, pa krivinama na lakat nebu pod oblake, kroz nestvarni krajolik, dok vam u susret idu kamioni puni trupaca, a promiče bujna zova, kakvu još ne videste - stižete u tako obično, a opet tako neobično mesto. Kraj Sinan-pašine džamije, uz strmu ulicu do vrha, pa u portu gde dve crkve broje vekove. I čuvari su ikone Presvete Bogorodice. Posebne. Po predanju, živopisa je apostol Luka, a među Srbe donese kralj Milutin. I pokloni manastiru Svetog Nikole kraj Priboja, koji Turci poaraše i zapališe one, za Srbe tragične 1594. godine. Ali neznani seljak spasi ikonu iz plamena. Nakratko potom bi u selu Vagan kraj Rudog, pa stiže u Čajniče, koje sudbinu za nju veza i naziv joj dade. Čajnička Krasnica ovde je već peti vek. Uz trogodišnji put - ratni beg pred okupatorima, čije su se vojske u tom Drugom svetskom ratu čak 48 puta smenile u nevelikom Čajniču.

- U noći između 11. i 12. aprila 1943. italijanski okupatori u porti hrama zapalili su municiju i eksploziv i oštetili obe crkve, ali je ikona čudesno ostala neoštećena. Tog dana musliman Vehbija Ćehajić javlja sveštenicima da stiže ustaška Handžar - vražja divizija, te da sakriju ikonu. Tad počinje "put Čajničke Krasnice", koju su tražili i italijanski vojnici da bi je nosili u Rim - priča za Kurir đakon Uglješa Skoko.

Od tog dana pa do marta 1946, kada će se najpre vratiti u Stari čajnički hram, onaj čiji je prvi pisani pomen još iz 1492, put je bio dug i pun iskušenja. Zamislite koliko je teško bilo seljacima da na nosilima, peške, noću nose svetinju, koja okovana u zlato i srebro ima 100 kilograma! A ni danas autom ne možeš tek tako otići. Uzak put, čas asfaltom, čas makadamom, vodi nas u planine.

I tu je, naravno, Skoko, koji je odrastao na ovim brdima. Svaki kamen zna.

- Evo Crne Gore - pokazuje vrleti iza kojih su Pljevlja.

Lepota, talasaju se oštri vrhovi u nedogled... Jedva poneka kuća promakne. Trpinje, zaselak Popovića. Vire dva-tri krova pod putem. Stajemo. Sad peške. Upeče posle kiše. Uzbrdo, kroz livadu.

- Slava Bogu, ovde ćemo crkvu podići. Narod je poklonio zemlju, samo još da se završi prevođenje na crkvenu opštinu - Skoko će, koji će, slušajući priče starijih, s dečacima ovog kraja, nakon skoro sedam decenija tavorenja u zaboravu - otkriti pećinu.

Ulazimo u šumu. Kozja staza. Isparenje ne da disati. Polako, uz ivicu ambisa, pa do raja usred nedođije. Puca pogled daleko. Prolomi se i crkveno zvono. Zakačeno na stenu, na "zid" Kapele Presvete Bogorodice. I to kakvo - s Hilandara! Poklon bratstva zadužbine Stefana Nemanje i Svetog Save. Da prizove, pokaže put...

Saginjemo se da uđemo. Paučina izvezla vez. Desno od vratanaca nevelika ikona Kirijaka Oštelnika, koga slavimo kao Miholjdan. U plavom ramu. Prelepo. Rustično. Delo neveštih ruku, a velikog srca. Sva je čađava pećina - kapela. Nisu dali seljaci, a ponajviše oni od bratstava Popovića i Mašića, da se kandilo nad svetinjom gasi. Jer ovde je Čajnička Krasnica našla mir oktobra '43. I ostala sve do povratka "kući".

- Po tragovima Mihaila Popovića u snegu, koji je išao da prisluži kandilo, partizanski komandant Stevo Rauš, koji je s jedinicom bio u susednom selu Šapići, te '44. otkrio je ikonu u pećini. Ali je Popoviću potpisao ceduljicu, kao garanciju, da je neće dirati. Čak su se partizani, po priči meštana, poklonili pred Krasnicom - kazuje Skoko.

Narod je krišom dolazio, upuzavao kroz niski otvor u steni i na kolenima se molio pred svetinjom. Krštena su u pećini i osmorica Popovića i Mašića. Ovde su se '44 venčali Rade Jovanović i Joka Kovačević. Ostala je i crnobela fotografija zagrljenih mladenaca u travi. Onoj zreloj, koja najlepše miriše. Bez kolora su, naravno, i one iz 1959, koje načini čuveni arhitekta Momir Korunović. Ovde, u pećini, dečaci iz Popovića prvi put stadoše pred foto-aparat. Beše to one godine kada je, predvođena patrijarhom Germanom, Krasnica iz stare preneta na svoj tron u Novu čajničku crkvu. Tako zovu onu podignutu u 19. veku, koja bi obnovljena pod budnim okom slavnog arhitekte.

Pali sveću Skoko, a plamen osvetli i ikonu oslikanu po uzoru na Krasnicu, ali i đakona koji još ne bi punoletan te 2014. kad čajnički mladići, uz blagoslov mitropolita Hrizostoma, skinuše zaborav sa ovog mesta. Središe stazu, pa ulaz pećine zatvoriše, da svetinju lisice više ne pogane. Pa potom kopanje, kopanje i samo kopanje... Spustiše nivo poda da se može stajati. Na pola metra dubine nađoše i ostatke grnčarije iz srednjeg veka. Popločaše pod, izneše ploču za časnu trpezu... Sada 30 ljudi može stajati u kapeli.

- Već nekoliko godina studenti iz Foče dođu peške, pa idu u Čajniče. Ima skoro 50 km preko brda. Ovo mesto ipak živi. A kad zemlja i zvanično bude na crkvenoj opštini i kapelu ćemo bolje da uredimo, pa da počne bogosluženje na ovom svetom mestu - priča Skoko, koji očas posla, malo niže, obiđe liticu od koje se vrti u glavi jer iznad na brdu je krst.

Silazimo u Popoviće. Zova se žuti na sve strane.

- Berete li? Čujem u Čajniču na otkupu tri marke. Može se za dan i 40-50 kg nabrati - zbori Skoko domaćinu.

- Ko da je bere u ovim godinama - uzvrati Vujadin Popović.

Na Korunovićevoj fotografiji je pokojni mu brat Vukadin. A Vujadinu tada beše osam leta.

- Sveta Bogomajka je sve njih čuvala, a oni su bili njeni služitelji. I danas čuva i selo i Čajniče. Bilo je ovde kiša, bilo je nevremena, ali nikad ništa strašno otkad je '43. svetinja kod nas došla. Sve bude okolo sela. Pa evo i danas, gore na Trojanu obeleo grad, a ovde ništa. Ima sve svoje. I u poslednjem ratu nas je čuvala. Pet, šest, sedam puta su napadali na ovo selo, ali hvala Bogu i Svetoj Bogomajci, ostalo je sve zdravo i živo. A okolo sve paljeno - reći će nam čika Vujadin, pa se požaliti:

- Nema ko više u selu do nas starih. Nema nas 10. Došao kraj svega. Zadnji vek, verujte mi. More Bog dati, ali slabe su prilike - širi nemoćno ruke.

Vakat nam je nazad. Večernja služba u Novoj čajničkoj crkvi već počela. Skuplja se narod. Prolazi ispod Krasnice. S njene druge strane oslikan je Sveti Jovan Krstitelj. I to je, po predanju, delo ruku apostola Luke. Treći je dan Svete Trojice. Trava je još po podu. Veseli dečak je skuplja, mališani prave venčiće. Radost...

PUT SKRIVANJA ČAJNIČKE KRASNICE

- Novi čajnički hram - izneta 11-12. aprila 1943.

- kuća Milke Spremo u Čajniču - doneta 11-12. aprila 1943.

- crkva u selu Strečanje - doneta početkom septembra, ostala kratko

- pećina na mestu Okladnik u selu Strečanje - prva polovina septembra

- crkva u selu Okolište - sredina septembra, ostala kratko

- pećina Zlataja u selu Okolište - druga polovina septembra

- šuma Buk u selu Okolište - do kraja septembra

- selo Trpinje, kuća Mihaila Popovića - početak oktobra, kratko

- pećina u selu Trpinje - od oktobra 1943. do marta 1946.

- novi porušeni čajnički hram - od sredine marta do 20. juna 1946.

- Stari obnovljeni čajnički hram - od 20. juna 1946. do 20. septembra 1959.

- 20. septembra 1959. vraćena na svoj tron u novi, obnovljeni hram, gde je i danas

* Izvor: knjiga "Put ikone Čajničke Krasnice u Drugom svjetskom ratu", autori Uglješa Skoko i Siniša Ćeha

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.