Šok na putu oko sveta! Dragan iz Kragujevca biciklom prešao 12.000 km kroz ratne zone, Hezbolah ga oteo, a onda je usledilo nešto gore FOTO
Poznati srpski biciklista i svetski putnik Dragan Šibalić iz Kragujevca završio je još jednu neverovatnu avanturu dugu 12.000 kilometara, nakon što je biciklom prešao put od Bejruta u Libanu do jezera Isik Kul u Kirgiziji.
Tokom više od šest meseci putovanja kroz devet zemalja, savladao je pustinje Bliskog istoka, snežne planinske prevoje Pamira i neka od najizazovnijih područja sveta, oslanjajući se isključivo na snagu svojih nogu, volju i istrajnost.
Negde između vrelog pustinjskog peska i ledenih vrhova "krova sveta", Dragan Šibalić ostavio je deo sebe. Putovanje koje je započeo 6. decembra prošle godine u Bejrutu završeno je 19. juna na obali čuvenog kirgiskog jezera Isik Kul, gde je simbolično stavio tačku na jednu od najtežih i najimpresivnijih biciklističkih ekspedicija u svom životu.
Za sobom je ostavio 12.000 kilometara avanture, od čega čak 8.300 pređenih isključivo pedaliranjem, prolazeći kroz Siriju, Jordan, Irak, Tursku, Gruziju, Rusiju, Tadžikistan i Kirgiziju, susrećući ljude, kulture i prizore koji menjaju pogled na svet.
Njegovu objavu sa Fejsbuka prenosimo u celosti.
- Kraj! Kroz pesak i vatru Bliskog istoka do krova sveta! Negde između pustinjskog peska Bliskog istoka i večitog leda na krovu sveta, ostavio sam deo sebe. Počelo je 6. decembra prošle godine u Bejrutu. Završilo se danas, 19. juna, ovde na jezeru Isik Kul u Kirgiziji. Između te dve tačke stoji 12.000 kilometara. Od toga, 8.300 kilometara čisto na sopstveni pogon – snagom mojih nogu, mojih pluća i moje volje.
Ali i jednim tvrdoglavim inatom koji je odbijao da stane.
Dok stojim ovde, na obali jezera, kroz glavu mi kao na traci prolaze slike, doživljaji, ljudi i predeli devet zemalja koje su me primile, iskušavale i promenile zauvek. Prolazio sam kroz vekove i civilizacije, kroz mesta koja većina ljudi vidi samo na filmu:
Govorili su mi: "Gde ćeš u Siriju, jesi li lud?" A ja pamtim mir manastira Sejdanaja za vek vekova. U Libanu me Hezbolah hapsio dva puta već na startu. Ne, nisu me uplašili i zaustavili.
U Jordanu prolazim mističnu Petru i Vadi Rum (hvala Stevan Horvat na deljenju pustinjskih kilometara)... A onda Irak. Zemlja sa najboljim ljudima na planeti, gde me dočekuju kao rod rođenog i ne dozvoljavaju da išta platim u prodavnicama. Njihova kuća bila je i moja.Tamo, među tim divnim svetom, dotičem zidine drevnog Vavilona - mesto gde je sve počelo. Turska mi je uzimala dušu planinskim prevojima i lošim vremenom.
U Gruziji me zatiče surovi Kavkaz zatrpan snegom sredinom aprila, ali i nestvarni, mistični Katski Pilar (Kachi stub) – manastir na vrhu kamene stene koji izgleda kao da lebdi između neba i zemlje.
A onda ulazim u ogromno rusko prostranstvo. U Volgogradu stojim u podnožju kiklopskog spomenika „Majka otadžbina zove!” – taj nestvarni betonski kolos ti bukvalno oduzme dah svojom veličinom i snagom. Prolazim kroz ponosnu Čečeniju i misterioznu Kalmikiju...
A onda je došao Pamir. Moj najveći ispit.
Borba za goli život na prevoju Ak Bajtal (4.655m) i Kizil Art (4.282m). Sneg, mećava koja ti ledi krv u žilama i vazduh koji ne postoji. Tamo gore, kada telo vrišti da je kraj i kada nemaš više šta da daš – tada stegneš zube i ideš dalje samo na mentalnu snagu. Jer nazad nema.
- I vredelo je svake suze i svakog ujeda mraza. Danas me je dočekao Kirgizstan - zemlja nomada, divljih konja i apsolutne, iskonske slobode. Najlepša priroda koju je moje oko ikada videlo. Na ovom putu sam srušio sve predrasude. Nije bitan jezik, nije bitna religija, niti pasoš. Čoveka i na kraju sveta prepoznaš po toplom pogledu i ispruženoj ruci.Nisu me zaustavili vetrovi, kiše, snegovi, pustinje ni sunce. Uporno, korak po korak, samo napred. Stigao sam. Uspeo sam. Hvala svima koji su disali sa mnom sve ove mesece, koji su me pratili i verovali, i koji su bili moj vetar u leđa kada je izgledalo nemoguće - zaključio je Šibalić.
