Na Vidovdan se ove stvari nikako ne rade: Narodna verovanja i običaji koji se vekovima poštuju kriju posebne poruke za ovaj veliki praznik na koji se "sve vidi"
Vidovdan se u narodnoj tradiciji smatra praznikom nad praznicima, ne samo zbog istorijskog značaja, već i zbog sloja dubokih verovanja koja su kroz vekove oblikovala njegovo duhovno značenje. Jedno od tumačenja njegovog porekla vezuje se za ranohrišćanskog svetitelja Vida, zaštitnika očiju i vida, dok drugo upućuje na staroslovenskog boga Svetovida, koji je u paganskoj tradiciji bio povezan sa ratom, obiljem i sveopštim "viđenjem" sveta.
Sveti mučenik Knez Lazar i Sveti srpski mučenici
Ovaj velikomučenik i ugodnik Božiji, car Lazar, rodio se 1329. godine u gradu Prilepu. Još kao dete bio je blage naravi, oštrouman i dobrodušan, vaspitavan u hrišćanskoj veri i pobožnosti. Zbog mnogih darova koje je dobio od Boga i uspešno ih umnožio, privukao je na sebe pažnju careva, te je uzet na dvor cara Dušana, gde je postao slavan i uvažen od svih zbog svoje čestitosti, viteštva i pobožnosti. Oženio se carevom rođakom Milicom, kćerkom kneza Vratka, koja je bila od loze Nemanjića, a 1353. godine dodeljeno mu je dostojanstvo kneza. Kao blagočestivi gospodar srpski, Lazar je bio veoma Hristoljubiv i tu svoju ljubav je ispoljavao prema Crkvi Božijoj. Njegova najveća briga bila je da izmiri Srpsku i Carigradsku Patrijaršiju, te je kao izaslanika carigradskom patrijarhu poslao monaha Neaniju sa molbom da sa Srba skine prokletstvo (anatemu), što je na kraju i učinjeno.
Borio se ovaj ugodnik Božiji protiv turske najezde, a u sudbonosnom sukobu koji se odigrao 15. juna (28. juna po novom kalendaru) 1389. godine protiv turskog cara Murata, biva posečen. Njegovo telo je preneto i sahranjeno u njegovoj zadužbini, manastiru Ravanici (kod Ćuprije), a zatim je preneto u Ravanicu (Sremsku), odakle je 1942. godine premešteno u Sabornu crkvu u Beogradu. Sada se njegove svete i čudotvorne mošti nalaze u manastiru Ravanica kod Ćuprije, gde se dešavaju mnoga čudesa i isceljenja bolesnih i ubogih, a on pomaže svima onima koji mu se obrate sa iskrenom molitvom. Za vreme svog života obnovio je manastire Hilandar i Gornjak, podigao manastir Ravanicu i Lazaricu, kao i mnoge druge crkve i manastire. S pravom se može reći da Svetosavski svenarodni ideal i program "Sve za Hrista – Hrista ni za šta" niko nije u potpunosti ostvario kao sveti car Lazar. On je to učinio opredelivši se za Carstvo nebesko i prinevši sebe i sa sobom sav narod srpski za kosovsku žrtvu, a to je uradio iz čisto jevanđelskih razloga, baš kao što i sama pesma kaže: "Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka".
U narodnom predanju, Vidovdan se vezuje za ideju da se tog dana "sve vidi", pa se veruje da istina izlazi na videlo, a da sudbinski događaji postaju jasniji nego u bilo kom drugom trenutku godine. Zbog toga se u mnogim krajevima razvila praksa da se dan provodi u miru, bez teških poslova i buke, uz poštovanje prema precima i molitvu. Smatra se da nije poželjno raditi na njivi, niti obavljati teže kućne poslove, dok se izbegavaju pesma, igra i glasna slavlja.
Jedan od najrasprostranjenijih običaja jeste iznošenje odeće, ćilima i tkanina na sunce, kako bi ih "videlo sunce". Veruje se da tada sunčeva svetlost ima posebno snažno dejstvo, koje čisti i čuva tkaninu od štetočina, ali i simbolično donosi blagostanje i čistoću doma. U mnogim krajevima to je bio i način da se pokaže vrednost domaćinstva, pa i devojačka sprema, koja se iznosila na videlo, dok su se porodice međusobno "gledale i procenjivale" kroz rad, trud i imanje.
Posebno mesto u narodnim verovanjima zauzima biljka vidovčica, odnosno "vidova trava", koja se bere i koristi kao zaštita od bolesti očiju. Devojke su je, prema običaju, stavljale pod jastuk uz so i hleb, verujući da će im se u snu otkriti budući suprug. Takođe se praktikovalo umivanje vodom sa biljkama ili odlazak na izvore, uz verovanje da lekovita i osveštana voda na Vidovdan ima posebnu moć isceljenja, naročito kada je reč o očnim bolestima.
U narodnoj tradiciji zabeleženo je i verovanje da se na Vidovdan "pred očima vidi sudbina", pa su se ljudi ujutru okretali ka suncu i izgovarali molitve za zdravlje i vid. U pojedinim krajevima praktikovalo se i simbolično započinjanje ručnih radova, jer se verovalo da ono što se otpočne na ovaj dan ima snagu trajanja i blagoslov nastavka. U tišini i poštovanju, Vidovdan je tako ostajao dan u kojem se spajaju sećanje, vera i pogled u budućnost.
Kurir.rs
