EKSKLUZIVNO! TITOVA POSLEDNJA TAJNA Maršalov pukovnik pred smrt progovorio o poverljivoj misiji- evo šta je Broz s jugoslovenskim komandosima radio u Indoneziji
Tito je bio majstor da migavac da ulevo, a skrene desno - svedoči iz prve ruke moj prijatelj Mladen Milićević.
Titovo prijateljstvo sa svetskim liderima postalo je poznato kao primer diplomatske veštine i dobrih bilateralnih odnosa. Kultni status je steklo upravo ono sa Ahmetom Sukarnom, osnivačem i prvim predsednikom Indonezije, najmnogoljudnije države muslimanskog sveta, koja je ujedno i osnivač Pokreta nesvrstanih.
Ipak, i srpska i indonežanska istoriografija na tom poznatom prijateljstvu uočavaju jednu mrlju. Na Beogradskoj konferenciji nesvrstanih, održanoj u jugoslovenskoj prestonici upravo zahvaljujući Sukarnu, Tito nije javno podržao težnje svog prijatelja da oslobodi današnju zapadnu Indoneziju od holandske kolonijalne vlasti. U decembru 1961. godine dostavljena je depeša kojom Indonezija obaveštava jugoslovenske vlasti da će preduzeti vojne operacije, sada javnosti poznate kao Trikora, u Zapadnom Irijanu, koje su trajale do avgusta naredne godine.
Dvostruki potez
Zvanični Beograd je uporno potencirao mirno rešenje. To je, tvrde istoričari, sigurno zabolelo Sukarna, kome je ovo pitanje bilo jedno od najvažnijih u domaćoj i međunarodnoj politici. Istoričari su isticali da se radilo i o kulturološkom nesporazumu, da Tito verovatno nije shvatio da je Sukarno očekivao izričitu podršku, te da je uzdržan stav mogao protumačiti kao uvredu, što je u skladu sa azijskom kulturom. Bio je to svojevrstan šamar Sukarnu, koji je Titu omogućio da u osetljivom trenutku ne ulazi u dodatne sukobe sa evropskim silama.
Bliskost Tita i Sukarna i pre i posle ovih događaja može da nas navede da se zapitamo da li se sve odigralo baš onako kako je javnosti predstavljeno, no niko se nije usudio da eventualno postojanje drugačijih činjenica čak i nagovesti.
Jedan naš čovek, pukovnik Mladen Milićević, pred smrt mi je otkrio istinu - Tito je pred celim svetom nosio masku, dok je Sukarnu tajno pomogao.
Holanđani su se uveliko pripremali da proglase novu državu, osnovali su Novogvinejski savet, neku vrstu lokalnog parlamenta koji je na podstrek Holanđana proglasio zastavu, himnu i usvojio novo ime države - „Zapadna Papua“. Holanđani su školovali njihove političare i stanovništvo, a holandska vojska im je garantovala bezbednost. Tito je presudno pomogao Sukarnu da se sve ovo zaustavi.
Srbin u džungli
Iz godine u godinu na prijemima u Ambasadi Indonezije primećujem povučenog deku grubog vojničkog lica. Hitar u pokretima, iako već u desetoj deceniji, uvek spokojno sedi ne privlačeći naročitu pažnju. Uvek je tu, obučen u tradicionalne šarene indonežanske batak majice.
S njim me je upoznao moj prijatelj Marko Jelić. Pukovnik je odmah iskoristio priliku da se pohvali kako svakodnevno radi tibetanske vežbe i da je to izvor njegove vitalnosti. Mora da sam ga pogledao u neverici, tek naglo je podigao nogu uvis, a zatim uradio nekoliko hitrih čučnjeva. Bio sam iznenađen: to bi i meni, pola veka mlađem, predstavljalo izazov. Marko mi kaže da je Milićević jedan od osnivača Društva srpsko-indonežanskog prijateljstva „Nusantara“. Upitah ga kakva je njegova veza sa ovom zemljom.
„Ja sam pukovnik indonežanske vojske, obučavao sam njihove komandose da padobranima izvrše desant na holandske brodove...“
Moje razgovore s pukovnikom primetili su još neki novinari. Preduhitrili su me i pisali o pukovniku, ali on im nije otkrio suštinu. Sve što je radio bila je najstroža državna tajna; Tito je jedno govorio u javnosti, a ponašao se sasvim suprotno iza kulisa. Stroge mere bezbednosti bile su jasne: niko, ni po cenu života, ne sme da sazna šta se iza brda valja.
Shvatio sam da zvanična istorija pada u vodu! Tito je već decembra 1961, odmah po primanju Sukarnove depeše, odlučio da mu pomogne. Posle samo četrnaest dana jedan srpski i jedan slovenački ekspert našli su se u džungli kraj Bandunga, spremni da obučavaju indonežanske trupe za jednu od najsmelijih vojnih akcija u istoriji njihove vojske.
Nisam mogao da verujem da sam to otkrio slučajno, na prijemu u ambasadi, i da glavni instruktor upravo stoji preda mnom.
Uključio sam snimanje na telefonu i zamolio ga da mi ispriča svoja sećanja na burne indonežanske dane.
Daleko od javnosti
- U Francuskoj sam 1954. godine postao prvak sveta u padobranstvu u skoku na cilj, a 1955. sam u Pragu osvojio drugo mesto. Još sam bio u školi u Vršcu kad sam dobio poziv krajem 1961. godine da hitno dođem na sastanak s generalom Zdenkom Ulepičem, komandantom Ratnog vazduhoplovstva, najvažnijim čovekom jugoslovenskog vojnog letenja - priča pukovnik Milićević.
S toplinom i divljenjem se seća Ulepiča. Priča mi da je ovaj vojnik pobegao iz nemačkog logora i još tokom NOB-a osnovao partizanske vazduhoplovne jedinice. Imao je status heroja i Titovog najbližeg saradnika. Čak dve decenije je bio na čelu RV i PVO SFRJ, najduži staž u istoriji naše države.
Mladen se priseća da je njegov nadređeni u Vršcu bio Pavle Crnjanski, heroj Aprilskog rata, koji je poleteo protiv stotina nemačkih aviona i lično oborio jedan iznad Kragujevca. U slavu svoje pobede tada je, po pilotskom običaju, izveo brišući let iznad kragujevačkog aerodroma dok su mu vojnici sa zemlje klicali. To se prepričavalo decenijama, kao i kako se Paja, kako su ga od milošte zvali, po okupaciji zemlje povezao sa saveznicima i postao deo britanske obaveštajne službe iz Kaira. Dobio je zadatak da padobranom sleti na Romaniju i uspostavi kontakt s Dražom Mihailovićem, ali je tad zarobljen i završio je u logoru. Posle rata se posvetio obrazovanju mladih pilota i Mladenu je mnogo pomogao. Učio ga je ne samo letenju već i odnosu prema životu, kolegama i nebu. Iznenada ga je pozvao i rekao mu:
„- Mićo, došao je poziv od generala Ulepiča da hitno sutra dođeš. Da ti nije ostalo nešto nerešeno u vezi s vojnom službom? Zašto te zove?
- Pa otkud ja znam zašto me zove, mogu ja to tebe da pitam.
Tad su putevi bili loši, zimsko doba, do Vršca se išlo makadamom osamdeset i nešto kilometara. Crnjanski je dobio novi džip i ponudio mi je da uzmem to vozilo da bih što pre stigao u Beograd.
Dođem u komandu, parkiram džip. Dežurni vojnik kaže:
- Izvolite, druže.
- Imam poziv od generala Ulepiča.
- Kako se vi zovete?
- Mladen Milićević.
- Znam, general vas čeka gore!
U sebi opsujem. Šta ima on, general, mene da čeka, šta li se događa, šta li me očekuje?!
- Dobro jutro - kažem generalu. - Šta sam ja skrivio da vi mene zovete?
A Ulepič kaže:
- Sedite da porazgovaramo. Ovo je jedan vrlo ozbiljan posao. Sukarno je zvao Tita, tražio je da mu pomognemo. Mi smo se raspitivali od Ljubljane do Skoplja ko bi mogao da doškoluje njihove komandose za godinu dana sa zadatkom da proteraju Holanđane. Svi su nas upućivali na Vršac i na vaše prezime. Eto zato ja sad vas zovem, a na vama je da odlučite da li prihvatate ovaj odgovoran zadatak.
Poduhvat
Nisam dugo razmišljao.
- Da ste me zvali da budem kuvar, verovatno ne bih mogao da prihvatim. Ali ovo je moj posao i ja garantujem da ću da ga uradim kako valja.
Ulepič ustade ushićen, viče:
- Bravo, bravo! - pa kaže. - Hoćete da popijete nešto?
- Ja ne pijem.
- Hoćete da popušite cigaretu?
- I ne pušim. Kada treba da krenem za Indoneziju?
- Za petnaest dana.
Malo je nedostajalo da se srušim sa stolice. U sebi sam opsovao, ali što se mora nije teško.“
Mladen se vratio u Vršac i rekao komandantu Crnjanskom o čemu se radi. Pozvao je Staneta Debeljaka, iskusnog padobranca iz Slovenije poznatog po skokovima sa zadrškom (slobodan pad) i preciznim sletanjem na cilj, da mu se pridruži.
„Bio je vredan, radan, pošten, preminuo je 2023. godine. Nije uspeo da nauči indonežanski jezik, a ja jesam zahvaljujući jednoj studentkinji Lili Keser, koju sam tamo upoznao. Njena majka je bila direktorka škole, oni su mi pomogli da savladam jezik.“
Indonežani su bili iznenađeni kako Milićević dobro govori njihov jezik: „Gde postoje želje, putevi se sami nalaze.“
NASTAVAK U ŠTAMPANOM IZDANJU U PONEDELJAK
