BEOGRAD JE LUDOVAO ZA TIM ŽENSKIM USKOKOM! Žana Merkus je proterana iz Srbije, umrla u utrehtskom prihvatilištu za beskućnike

Beo­grad je u dru­goj po­lo­vi­ni 19. ve­ka slu­de­la mla­da i bo­ga­ta Ho­la­n­đan­ka. Do­šla je izda­le­ka da Sr­bi­ma po­mo­g­ne u bo­r­bi pro­tiv Tu­ra­ka, i sta­nov­ni­ci­ma pre­sto­ni­ce odr­ža­la čas iz pa­trio­ti­z­ma... a oni su je do­če­ka­li ši­rom ra­ši­re­nih ru­ku. Sr­bi će to, uos­ta­lom, či­ni­ti i u na­red­nim de­ce­ni­ja­ma i ve­ko­vi­ma, uvek kad ne­ko do­đe i ma­nje ili vi­še iskre­no im ka­že da ih vo­li.

Do­bro­vo­lja­ca je bi­lo s ra­znih stra­na. Cr­no­gor­ce je vo­dio Pe­ko Pa­vlo­vić, me­đu oni­ma i iz Sr­bi­je isti­cao se Mi­ćo Lju­bi­bra­tić, po­lj­ski ofi­cir Va­le­ri­jan Ja­no­v­ski ko­man­do­vao je slo­ve­n­skom Le­gi­jom stra­na­ca u ko­joj su se bo­ri­li Če­si, Slo­ve­n­ci, Hr­va­ti, Ukra­ji­n­ci, Fra­n­cu­zi i Gr­ci, bi­lo je Ita­li­ja­na u cr­ve­nim ko­šu­lja­ma, sled­be­ni­ka Đu­ze­pa Ga­ri­ba­l­di­ja, a je­dan Ne­mac - Al­bin Hu­go Ku­čbah o svom ra­to­va­nju u He­r­ce­go­vi­ni na stra­ni Sr­ba osta­vio je za­ni­mlji­ve i le­po pi­sa­ne me­moa­re...

Govorila se­dam jezika

Bi­lo je me­đu do­bro­vo­lj­ci­ma i že­na - de­se­ti­ne bo­l­ni­ča­r­ki iz ra­znih evro­p­skih ze­ma­lja i Ru­si­je. Ali je sa­mo jed­na od njih, Ža­na Me­r­kus iz Ho­lan­di­je, ima­la sta­tus vo­j­ni­ka i ko­man­dan­ta u usta­ni­č­kim je­di­ni­ca­ma. No­si­la je mu­šku na­rod­nu no­šnju, cr­no­go­r­sku ka­pu i ak­ti­v­no uče­stvo­va­la u mi­ni­ra­nju tu­r­skih utvr­đe­nja...

Či­nje­ni­ce su sle­de­će: Ža­na Me­r­kus ro­di­la se u bo­ga­toj po­ro­di­ci ge­ne­ral­nog gu­ve­r­ne­ra ho­lan­d­ske ko­lo­ni­je Isto­č­na In­di­ja. Ra­no je osta­la bez ro­di­te­lja, pa je bri­gu o njoj preu­zeo stric, pro­te­stan­t­ski sve­šte­nik na vi­so­kom po­lo­ža­ju. Ža­na stu­di­ra u Pa­ri­zu, gde sti­če ve­li­ki krug pri­ja­te­lja i uči je­zi­ke - pre­ma ne­kim na­vo­di­ma, te­č­no ih je go­vo­ri­la se­dam. U Fra­n­cu­sko-pru­skom ra­tu 1871. uče­stvu­je kao bo­l­ni­ča­r­ka, a on­da 1873. odla­zi u Je­ru­sa­lim, ta­da pod tu­r­skom vla­šću, da or­ga­ni­zu­je do­ček za Hri­sta kad se li­č­no, vi­dlji­vo i u pu­noj sla­vi vra­ti na ze­mlju ka­ko bi su­dio ži­vi­ma i mr­tvi­ma i uspos­ta­vio ve­č­no Bo­ž­je ca­r­stvo.

Me­r­ku­so­va pood la­žnim ime­nom Ža­na Izrael ku­pu­je ze­mlju i ula­že ogro­man no­vac u izgra­d­nju Hra­ma spa­sa - pa­la­te u ko­joj će pra­ved­ni­ci sa­če­ka­ti Stra­šni sud.

U svom ve­r­skom za­no­su ona ispo­lja­va i jed­nu po­li­ti­č­ku no­tu - sma­tra da po­nov­no uspos­ta­vlja­nje Ca­r­stva Bo­ž­jeg ni­je mo­gu­će sve dok se hri­šćan­ski na­rod ne oslo­bo­di Osma­n­li­ja.

Ne­ka­ko u to do­ba, u le­to 1875. go­di­ne, sa­zna­je za usta­nak u Ne­ve­si­nju i re­ša­va da s te stra­ne na­č­ne tu­r­sko ca­r­stvo i za­po­č­ne oslo­bo­đe­nje Je­ru­sa­li­ma... Do­la­zi usta­ni­ci­ma u po­moć.

Vuk Vr­če­vić, sa­ra­d­nik Vu­ka Ka­ra­dži­ća, osta­vio nam je ovaj za­pis o na­pa­du na Lju­bu­ški pod ko­man­dom Mi­ća Lju­bi­bra­ti­ća: „Uz ovu če­tu i že­n­ski ju­nak pri­sta­de (ona Ole­n­de­zi­ca Iva­na Ma­r­kus) o ko­joj sam ova­mo go­vo­rio, ko­ja je u mno­go bo­je­va u do­njoj He­r­ce­go­vi­ni uče­stvo­va­la na udi­vlje­nje va­sko­li­kog na­ro­da. Ona je u bo­je­vi­ma ima­la mu­šku usta­šku no­šnju i dva re­vo­l­ve­ra o ga­j­ta­ni­ma o gr­lu vi­se­ća, a va­zda uza­se no­si­la za­mo­taj kr­pa ko­jim bi pri­vre­me­no za­vi­ja­la ra­ne po­je­di­nim ra­nje­ni­ci­ma.“

Pla­nu­la je ljubav

Ni­je, sva­ka­ko bez zna­ča­ja, ni či­nje­ni­ca da se iz­me­đu nje i Lju­bi­bra­ti­ća, ro­dom Tre­bi­nj­ca, ru­skog đa­ka i dr­ža­vlja­ni­na Sr­bi­je, ro­di­la lju­bav. Otu­da i ova­kav odu­še­vlje­ni opis Ža­ne Me­r­kus, ko­ju su Sr­bi od ­po­če­t­ka na­zva­li Jo­va­nkom Me­r­ku­se­vom.

Naš po­zna­ti isto­ri­čar i dr­žav­nik Slo­bo­dan Jo­va­no­vić u knji­zi „Vla­da Mi­la­na Obre­no­vi­ća“ be­le­ži:

„Me­se­ca mar­ta 1876. pa­la je u Beo­grad ne­ka Jo­van­ka Ma­r­kus ili Me­r­kus, na­zva­na kod nas ‘Me­r­ku­so­va’. To je bi­la mla­da, bo­ga­ta, a ni­ma­lo le­pa Ho­la­n­đan­ka, ro­đe­na na ostr­vu Ja­vi, a na­sta­nje­na u Ca­ri­gra­du... Beo­grad je lu­do­vao za tim že­n­skim usko­kom. Pe­snik Đu­ra Ja­k­šić pe­vao je: ‘Jo­van­ka na­ša, ne Or­lean­ska, / Al’ ona ista.. An­đeo či­st...’“

Reč je o po­se­ti ju­na­ki­nje na­še pri­če sr­p­skoj pre­sto­ni­ci na Uskrs 1876. go­di­ne.

Pret­hod­no se Ža­na Me­r­kus pri­dru­ži­la voj­sci u Po­dri­nju, ko­jom je ko­man­do­vao Ran­ko Ali­m­pić, čo­vek ko­ji je na­re­dio pre­bi­ja­nje Đu­re Ja­k­ši­ća po­sle ko­jeg je pe­snik umro.

Pre­ma ho­lan­d­skom isto­ri­ča­ru Re­neu Gre­mou, ko­ji je o Me­r­ku­so­voj na­pi­sao knji­gu, ona je Ali­m­pi­ću - isto kao i Đu­ra Ja­k­šić - jav­no za­me­ra­la nes­po­sob­nost i ku­ka­vi­č­luk. Da bi joj se osve­tio, ge­ne­ral Ali­m­pić je pro­ši­rio glas da je au­stri­j­ska špi­ju­n­ka! Mo­ra­la je da na­pu­sti front, ali ni­je oti­šla pre­ko Sa­ve u Au­strou­ga­r­sku - što bi bi­lo pri­rod­no da je nji­hov agent - već se za­pu­ti­la u Beo­grad!

Pod stra­žom je spro­ve­de­na iz Ša­p­ca.

Iz bro­j­nih za­pi­sa kao pou­zda­ne či­nje­ni­ce mo­že­mo da izdvo­ji­mo ovo: u mar­tu 1876. go­di­ne, na Uskrs, ve­li­ka po­vo­r­ka s ba­klja­ma u ko­joj je bi­lo oko 6.000 lju­di - Beo­grad je ta­da imao oko 28.000 sta­nov­ni­ka! - kre­nu­la je od ra­skr­sni­ce kod da­na­šnjeg „Lo­n­do­na“ i sti­gla ispred ho­te­la „Sta­ro zda­nje“ (pre­ko­pu­ta Sa­bor­ne cr­kve), gde je od­se­la Jo­van­ka Ma­r­ku­šo­va. Re­đa­ju se go­vo­ri i go­vor­ni­ci. Pro­fe­sor fi­lo­zo­fi­je na Ve­li­koj ško­li Mi­lan Ku­ju­n­džić Abe­r­dar uzvi­ku­je: „Sla­va te­bi, ju­na­či­ce!“

Đu­ra Ja­k­šić joj pi­še onu pe­smu, a li­sto­vi se ta­k­mi­če u sla­vo­po­j­ka­ma, ona­ko ka­ko će u vre­me NA­TO bo­m­ba­r­do­va­nja bi­ti sla­vlje­ni Da­ni­jel Ši­fer i nje­mu sli­č­ni.

"Špi­jun Či­vu­tin au­stris­ki"

Ali tri me­se­ca ka­sni­je, zve­zda Ža­ne Me­r­kus se uga­si­la.

Slo­bo­dan Jo­va­no­vić be­le­ži da je 18. ju­na naš pred­stav­nik u Ca­ri­gra­du ja­vio mi­ni­stru inos­tra­nih de­la: „Za fra­j­lu Ma­r­kus ka­za mi čo­vek ko­ji ima zva­ni­čan po­lo­žaj u ru­skoj slu­žbi da je to pros­to je­dan špi­jun Či­vu­tin au­stris­ki.“

Uha­p­še­na je i pro­te­ra­na iz Sr­bi­je.

Osta­tak ži­vo­ta Ža­na Me­r­kus je pro­ve­la u Je­ru­sa­li­mu, za­tim na ju­gu Fra­n­cu­ske i u Pa­ri­zu, u ko­jem je ži­ve­la pod mos­to­vi­ma kao be­sku­ć­ni­ca. Veo­ma sla­bog zdra­vlja pri­mlje­na je u jed­nu pa­ris­ku bo­l­ni­cu u ko­joj je usta­no­vljen njen iden­ti­tet, pa je po­sre­do­va­njem fra­n­cu­skog mi­ni­sta­r­stva spo­lj­nih po­slo­va pre­se­lje­na u Ho­lan­di­ju, gde je ži­veo njen bo­ga­ti brat. Ali on ni­je mo­gao da pri­hva­ti nje­nu sla­vu ha­j­du­ka i mu­šku ode­ću ko­ju je no­si­la. Od­bio je da joj po­mo­g­ne.

Ža­na Me­r­kus je pre­mi­nu­la u fe­brua­ru 1897. go­di­ne u utre­h­t­skom pri­hva­ti­li­štu za be­sku­ć­ni­ke.

O nje­nom gro­bu ni­ko ni­je bri­nuo, sve dok ga tri­de­se­tih go­di­na 20. ve­ka naš ge­ne­ral­ni ko­n­zul u Ro­te­r­da­mu, pe­snik i sli­kar Si­be Mi­li­čić, ni­je pro­na­šao.

On je izdej­stvo­vao kod gra­d­skih vla­sti Utre­h­ta da se grob ob­no­vi i sta­vi pod za­šti­tu, ta­ko da na nje­nom grob­nom me­stu i da­nas sto­ji slu­žbe­na ozna­ka ko­ja za­bra­nju­je pre­ko­pa­va­nje i ru­še­nje, uz oba­ve­zu re­dov­nog odr­ža­va­nja. Tro­ško­vi se i da­nas ured­no po­d­mi­ru­ju, ali sa ano­ni­m­nog ra­ču­na. Ne zna se ko pla­ća odr­ža­va­nje gro­ba Ža­ne Me­r­kus.

Momčilo Petrović