ZABORAVLJENI HEROJ! TITOV PADOBRANAC KOJI JE PROMENIO MAPU SVETA: Tajno je poslat u srce indonežanske džungle, gde je obučio 700 elitnih komandosa

Tajna baza usred džungle, aerodrom koji se iz vazduha nije mogao videti i 700 elitnih komandosa koje je trebalo pripremiti za skok u nepoznato. Mladen Milićević otišao je u Indoneziju na nekoliko meseci, a ostao godinu i po. Njegovi učenici ubrzo su krenuli u borbu koja je promenila istoriju te zemlje. U Indoneziji je postao pukovnik i heroj, a kući se vratio gotovo nepoznat. Ovo je priča o Mladenu Milićeviću.

Krenuli su na Novu godinu, 31. decembra. Tada nije postojao aerodrom u Surčinu, već je trebalo da polete iz Zemuna. Sneg je napadao čak osamdeset centimetara. Bageri su očistili koliko su mogli, ali je snežna vejavica odmah zatrpavala očišćene piste. Odložili su im let za sutradan. Avionom DC-10 stigli su do Atine. Iz grčke prestonice su leteli do Kaira, odakle je „Britiš ervejz“ „boingom 707“ naše heroje prevezao u Aziju.

- Došli smo u Džakartu 2. januara 1962. godine. Stigli smo kasno u noć, a trebalo je već rano ujutru da se sastanemo s načelnikom generalštaba. U prostoriji u koju smo bili smešteni po plafonu su na sve strane gmizali gušteri. Prvi put smo se s tim suočili. Nije nam bilo svejedno. Pitali smo se gde li smo to došli; jedva smo te noći zaspali... Tek posle smo saznali da te životinje nisu opasne. Sutradan nas je primio general Mursid i predstavio nam hitne zadatke. Hteli su da iskrcaju komandose u džunglu i da iznenada napadnu Holanđane u zalivu Irijan Barat.

Zakuvala Kragujevčanka

Milićević je u Indoneziju došao na nekoliko meseci, ali je posao zahtevao da tu ostane godinu i po dana, sve do avgusta 1963.

- Holanđani su držali Indoneziju kao koloniju 250 godina. Kada sam ja bio tamo, još uvek se holandski govorio na svakom ćošku. Sukarno je uspeo s divizijom Silivangi da protera kolonizatore iz najvećeg dela zemlje. To je slavna divizija „tigrova“ komandanta Ibrahima Adžije, koji je vojnu akademiju završio kod nas, a kasnije je bio vojni izaslanik u Beogradu u dva mandata. Izuzetno sposoban, oženjen Kragujevčankom Milicom Gavrilović. Mnogo je poštovao našu zemlju i od njega je Sukarno čuo da kod nas postoje izvanredne padobranske jedinice. Tako bi se moglo reći da mi je zapravo jedna Kragujevčanka sve ovo zakuvala...

Za sve vreme svog boravka Milićević je bio smešten u tajnoj bazi u regiji Bandunga.

- To je deo džungle namenjen treniranju komandosa u najvećoj tajnosti. Do nas nije bilo puteva, bilo je nemoguće prići s bilo koje strane. Postojao je tajni aerodrom gde je mogao da sleće DC-3. Pista je bila kratka i travnata, iz vazduha je ličila na poljanu usred šume, nije se moglo uopšte razaznati da je to aerodrom. Po tridesetak komandosa se otuda malim avionima prebacivalo za Bandung, gde je postojala pista duga kilometar, a onda većim vazduhoplovima po sto pedeset ili sto osamdeset komandosa je iz Bandunga letelo za Irijan Barat.

Nožem su pogađali mali prst

Sukarno dugo nije mogao nikako da protera Holanđane odatle, nije imao dovoljno ratnih brodova. Došao je na ideju da doškoluje svoje komandose da izvrše napad iz vazduha iznad džungle kod tog zaliva. Zadatak je bio jasan: iznenadni vazdušni desant na vojsku kolonizatora.

- Ti komandosi su obučavani za borbu u divljini, da žive mesecima u džungli bez hrane, vode i bilo kakve opreme. Završni ispit na obuci izgledao je tako što bi ih ostavljali u džungli okružene zasedama. Oni bi zatim morali brzo da prouče nepoznati nepristupačni teren, obično u krugu od oko sto kilometara, da pronađu slabu tačku i da se provuku iz obruča zaseda i vojnika kojima su opkoljeni. Samo oni koji u tom završnom praktičnom ispitu uspeju da izvrše taj tako teški zadatak dobijali su status komandosa kod Sukarna. Bili su obučeni da barataju svim vrstama oružja, da se snalaze čak i pod vodom. Mislim da niko na svetu nije bio tako vešt u bacanju noževa kao oni. Komandant bi viknuo deo tela koji treba da pogode, recimo mali prst ili palac na nozi, i to bi činili bez greške na prilično udaljenim metama. Jedino im je nedostajalo da nauče kako da skaču padobranom. Vrlo talentovani, hrabri, neverovatni borci i ljudi. Planirano je sto ili dvesta, a na kraju sam sedamsto takvih mladića i devojaka doškolovao da budu padobranci! Oni su kasnije naše padobrance obučavali kako da barataju noževima.

Oko očevog sanduka 12 dece

Nije prošlo ni tri meseca kako su završili školovanje kod Milićevića, već su bili na Irijanu.

- Komandosi su se spuštali u duboku džunglu, gde drveće raste desetinama metara u visinu. Bilo ih je šesnaestoro u prvoj akciji, četiri žene, rođene sestre, i dvanaestoro rođene braće. Kod njih je porodica tad imala od dvanaestoro do osamnaestoro dece. Nama je to bilo teško da shvatimo.

- Jedan dobar komandos, veoma drag čovek, u toj prvoj misiji nije imao sreće - zakačio se kupolom na vrh drveta. Mislio je da nije visoko, a od gustog rastinja nije mogao da vidi koliko je udaljeno tlo. Krošnje su toliko guste da u potpunosti zaustavljaju sunčeve zrake, na zemlji vlada večita noć. Otkačio se kako bi se spustio, ali je polomio kičmu. Bilo mi ga je mnogo žao. Posle dva-tri meseca telo su doneli u selo nedaleko od naše baze. Otišao sam da porodici izjavim saučešće. Imao je dvanaestoro dece, sva su se skupila oko sanduka. Kada sam ih video, zaplakao sam.

- Komandos koji je stradao bio je jedan od osamnaestoro braće i sestara! Pošto je brat stradao, braća i sestre narednih godina preuzimaju sve porodične obaveze preminulog. Svakog meseca su uplaćivali novac tako da porodica finansijski ne oseti da su izgubili domaćina, da se nastavi s plaćanjem ako je, recimo, počeo da gradi kuću, pokrivao deci školovanje, nekom lečenje... Jednom mesečno se sastaje šira porodica da se proveri da li braća i sestre odužuju svoj dug prema bratu. Uverili su me da život ima smisla tek ako imaš osećaj za one koji su ti bliski.

Posebna medalja

Učenici našeg Milićevića uspešno su proterali Holanđane, hrabro se upisavši u istoriju Indonezije. SAD su odlučile da ne rizikuju sveopšti rat u Aziji usred Hladnog rata i stale su na stranu Sukarna. Time je stavljena tačka na plan kolonizatora da taj deo Indonezije pretvori u zasebnu državu. Potpisan je Njujorški sporazum 1962. godine, a Holandija je primorana da preda teritoriju pod upravu Ujedinjenih nacija. Ubrzo je to postao sastavni deo Indonezije, kojoj je danas važan finansijski oslonac, jer su tu neka od rudama najbogatijih područja na celoj planeti. Tu je najveći rudnik zlata na svetu, treći po veličini rudnik bakra, rudnici srebra, nikla, boksita, nafte i gasa, te retkih zemnih metala.

Milićević ističe da Indonežani znaju da poštuju kad neko za njih nešto uradi. Dodelili su mu čin pukovnika, odlikovali su ga posebnom medaljom.

- A u Jugoslaviji sam bio ništa - stariji vodnik!

Načelnik generalštaba general Mursid organizovao je svečani oproštaj, a to je učinio i ambasador SFRJ Aleš Bebler u ambasadi.

- Na oproštajnoj večeri general Mursid je pozvao predstavnike raznih firmi i državnih organa. Pred svima je rekao: „Izvinjavam se, ali ja moram da kažem: pukovnik Milićević je uradio više za Indoneziju za godinu i po dana nego svi vi za četiri godine.“

Tada je najavio da će lično doći da me isprati na aerodrom. Ja sam to preneo našem vojnom izaslaniku, pukovniku Bakiću, a on će meni:

- E Mićo, šta pričaš, pa nije po protokolu da neko na takvoj funkciji tebe ispraća.

Ispraćaj uz počasti

„Moj let je bio posle ponoći, pa smo oko 12 stigli na aerodrom. Čim smo izašli iz kola, u stavu mirno nas je pozdravio ađutant generala Mursida s rečima:

- Gospodine pukovniče, general vas čeka u svečanoj sali!

Pukovnik Bakić me pogleda iznenađeno, pa kaže:

- Mićo, pa što mi nisi rekao... Tad ga podsetih da sam mu rekao, ali da mi nije verovao.

Otišli smo u svečanu salu, a general Mursid me je pozdravio uz reči:

- Došao sam samo da vam odam poštovanje za to što ste uradili.

Odgovorio sam mu, naravno, na indonežanskom:

- Generale, ja sam to uradio jer sam želeo da pomognem Indoneziji. Nemojte zaboraviti, ja ću ostati do kraja života Indonežanin!
To se na indonežanskom kaže: Indonesia neggara kadua sae - Indonezija, to je moja druga zemlja. Toliko mu je bilo drago da je zapljeskao rukama.“

* * *

Čovek izuzetne životne energije, do poslednjeg dana je plenio svojom pojavom. A od padobrana se nikad nije odvajao, barem u mislima. Zato sam siguran da ga je poneo i na nebo, kada se upokojio pre nekoliko dana. Ako vam se ikada priviđa da neko s padobranom juriša sa oblaka na oblak, znajte da je to naš Mladen. Slava mu i hvala.