SRPSKI VOJNICI MOGLI DA SPASU CARSKU PORODICU ROMANOV! Odustali od akcije spasavanja jer nisu hteli da se mešaju "u ruske stvari"

Bauk komunizma

Jeza i panika uselile su se u evropske dvorove na vest o užasnom zločinu u Jekaterinburgu. U strahu od novog bauka koji se širio Evropom, bauka komunizma, javno su popuštali stege svojih režima, a privatno se priklanjali desnici...

Ali, nezavisno od političkog opredeljenja, zversko zatiranje nenaoružane porodice sa decom izazivalo je zgražavanje i ostalo sve do danas zlodelo koje se ideološkim razlozima ne može opravdati i neizbrisiva mrlja na Oktobarskoj revoluciji.

Srbi, kao narod, imaju dodatni razlog da žale nesrećnog cara Nikolaja II. Na kraju nesrećne 1915. godine i golgote preko zavejanih planina, srpska vojska dokopala se Albanskog primorja. Trebalo je da Srbe tu prihvate saveznički brodovi,  iju. Italijani, prosto, nisu hteli da prevezu Srbe, čak su predsedniku vlade Pašiću poslali upozorenje da srpske jedinice ne prelaze reku Škumbu, jer će ih u protivnom Italijani napasti. Oko 110.000 vojnika i 2.350 oficira bilo je ostavljeno da skonča na albanskoj obali od iscrpljenosti i malarije, i sada bi to bila najveća srpska grobnica da ruski car Nikolaj II nije poručio kralju Velike Britanije i predsedniku Francuske da će, ako srpska vojska ne bude spasena, Rusija za 24 sata sklopiti separatni mir sa Nemačkom i izaći iz rata, a oni neka vide... Tada su Francuzi poslali brodove i pomoć Srbima, a Italija je dozvolila da vojska uđe u Valonu. Spomenik zahvalnosti Francuskoj digli smo jednu deceniju posle rata, a Nikolaju II - čitav vek kasnije!

Rusija je, inače, vrlo teško podnosila rat. Ogromni gubici u ljudstvu, porazi na frontu, ekonomske posledice, haos koji su izazivale brojne stranke vrlo raznorodnog političkog usmerenja... sve je to uticalo na demoralisanje stanovništva. Početkom 1917. na frontu je trajalo iscrpljujuće zatišje, a oficiri su otvoreno govorili da treba promeniti vlast. Glasno je tražena smena dinastije, a komunisti su među vojnicima agitovali za radnička prava...

"Dole car!" i "Dole rat!"

Nezadovoljstvo je eksplodiralo među ženama u redu za hleb u Petrogradu 8. marta 1917. po novom kalendaru. Ženama su se pridružili radnici i vrlo brzo sto hiljada ljudi vikalo je „Dole car!“ i „Dole rat!“. Neki od njih pali su od plotuna vojske izvedene da suzbije nemire. A onda je i vojska prešla na stranu pobunjenika...

Biti protiv vlasti postaje u višim slojevima stvar mode. Štrajkovao je čak i hor carske opere, a pozorišta su izvodila revolucionarne komade.

Metež se pojačava i 16. marta 1917. Nikolaj II odriče se prestola u korist svog brata kneza Mihajla. Ali sledećeg dana Mihajlo ne dobija podršku u skupštini, Dumi, pa i on potpisuje abdikaciju. Od tog trenutka Rusija je republika.

Car je sa porodicom preseljen u kompleks vila Carsko selo nadomak Petrograda. Tada je još sve moglo da krene ka relativno srećnom kraju: Nikolaj II pisao je svom rođaku, engleskom kralju Džordžu V, i tražio azil za sebe i porodicu. Odbijen je. Neki savremenici u svojim memoarima tvrde da je kralj tako postupio na traženje svoje supruge Marije. Ona nije podnosila rusku caricu Aleksandru jer je prvobitno bio planiran brak između nje i Džordža...

Privremena vlada uoči revolucije internirala ih je u Tomsk, u Sibiru, a revolucionari, kad su došli na vlast, preselili su Romanove, njihovog lekara Botkina i malobrojnu poslugu u Jekaterinburg, u centralnoj Rusiji.

Dok se širom Rusije razgorevao građanski rat, izgledalo je da su cara i njegovu porodicu svi zaboravili, sve dok u leto 1918. godine „crveni“ na frontu kod Jekaterinburga nisu bili prinuđeni da uzmaknu pred „belima“... Revolucionari su se uplašili da bi Nikolaj, ako ga se dočepaju belogardejci, mogao da ujedini različite kontrarevolucionarne frakcije, što bi uticalo i na konačnu sudbinu revolucije, pa je jedan od najbližih Lenjinovih saradnika, Jakov Sverdlov, 12. jula po kuriru u Jekaterinburg poslao naređenje da car ne sme živ da padne u ruke „belima“.

Anastasija dotučena bajonetima i kundacima

Četiri dana kasnije, dok su do kuće u kojoj su bili zatočeni Romanovi dopirali odjeci borbi u predgrađu Jekaterinburga, u 1.15 posle ponoći između 16. i 17. jula 1918. godine, čuvari su probudili sve članove carske porodice i doveli ih u prizemlje. Car, carica i bolesni sin posađeni su na stolice, a četiri ćerke, doktor Botkin i troje slugu ostavljeni su da stoje iza njih.

Jurovski je prišao caru i saopštio mu da su ga boljševici iz Jekaterinburga osudili na smrt. Car se pridigao sa stolice i zaprepašćeno upitao: „Šta? Šta?“, a carica i najstarija ćerka prekrstile su se... Jurovski je bez reč podigao pištolj i nekoliko puta opalio prvo u careve grudi, pa u glavu prestolonaslednika Alekseja, izbliza, iza uva.

Tada su vatru otvorili i ostali boljševici. Gledajući kako im ginu roditelji i brat, ćerke su užasnuto povikale, a zatim je plotun pokosio i njih. Za dva-tri minuta ispaljeno je oko sedamdeset metaka...

Većina je umrla odmah. Prestolonaslednik je slabo ječao, pa je dokrajčen sa dva metka u glavu. Njegova sestra Anastasija dotučena je bajonetima i kundacima. Zato što nisu htele da prestanu da zavijaju od tuge, usmrćena su i tri od četiri psa koje su Romanovi iz Petrograda poveli sa sobom.

Tela Romanovih, doktora Botkina i troje slugu, ukupno jedanaest leševa, boljševici su kamionom odvezli u napušteni rudnik izvan grada. Tamo su spaljeni, a ostaci rastvoreni u sumpornoj kiselini.

Moskva je izdala zvanično saopštenje da su Romanovi poginuli u evakuaciji. Sve je to, uostalom, bezbroj puta opisano, snimani su filmovi i televizijske serije, a decenijama kasnije javljale su se žene tvrdeći da su ruske princeze koje su čudom preživele streljanje. Malo se, međutim, zna da su pripadnici jednog srpskog dobrovoljačkog odreda u Rusiji imali priliku da caru Nikolaju II Romanovu spasu život - ali da nisu hteli da se mešaju „u ruske stvari“!

Istoričar amater iz Kladova Ranko Jakovljević skinuo je veo zaborava sa memoara „Prelamanje istorije u XX veku“, čiji je autor Jovan Jovanović, pripadnika jednog srpskog dobrovoljačkog odreda u Prvom svetskom ratu.

Izostala akcija

Jovanović piše o danima koje je njegov odred proveo u Jekterinburgu: „Tu se stiglo i stalo radi snabdevanja hranom baš onoga dana kada su vršene pripreme da se ubiju car Nikola i njegova porodica. Vest o ovoj pogibiji stvorila je kod naših vojnika jednu jaku psihičku struju - naklonost za intervenciju i spasavanje cara. Nekoliko hiljada dobro naoružanih vojnika zaista je moglo mnogo na brzinu da učini u sredini nepripremljenih revolucionara za jednu takvu eventualnost.“

Jovan Jovanović dalje kaže da se na akciju ipak nisu odlučili jer nisu znali šta bi dalje sa carem. Okolina Jekaterinburga bila je u vlasti revolucionara, i Srbi bi morali da se pod vatrom probijaju ko zna koliko do prve teritorije gde bi car i njegova porodica bili bezbedni: „Nas nekoliko desetina, koji smo razboritošću štrčali od tih usijanih glava, jedva smo uspeli da preostale vojnike odvratimo od takve smrtonosne akcije i nastavimo put ka svome cilju, a revolucionare da ostavimo na njihovom poslu, u koji niko sa strane nema pravo da se meša...“

Srpskim dobrovoljačkim odredom je komandovao pukovnik Svetislav Marinković, brat Pavla, vlasnika uticajnog dnevnog ista Pravda, i Voje, poratnog ministra inostranih poslova i predsednika kraljevske vlade.

Jovan Jovanović vratio se u Kladovo i doživeo duboku starost. Ćutao je o događaju iz Jekaterinburga i između dva svetska rata, valjda mučen grižom savesti, uporno nastojao da od opštinskih vlasti u Kladovu izdejstvuje pristanak da jedna ulica ponese ime ubijenog ruskog imperatora. Posle Drugog svetskog rata štampao je svoje memoare, ali su ih komunističke vlasti zabranile. Odlukom tužilaštva u Zaječaru iz 1965. godine svi primerci knjige „Prelamanje istorije u XX veku“ oduzetu su i uništeni. Samo je Jovanovićev unuk sačuvao jedan primerak. Zahvaljujući njemu, sačuvano je sećanje na događaj koji je mogao da spase život carskoj porodici, a možda mogao da izmeni i tok istorije.

Momčilo Petrović