"KOMŠIJA SA KOJIM SAM IGRAO FUDBAL DOBIO ZADATAK DA MI UBIJE OCA!" Jeziva svedočenja Srba o "Oluji", otkrili kroz šta su prošli: Nijedan Hrvat nije osuđen
Tri decenije nakon vojno-policijske akcije "Oluja", rane proteranih Srba, kako tvrde sagovornici, i dalje nisu zarasle. O stradanju, egzodusu, nestalima i posledicama koje, kako kažu, traju i danas govorili su Mile Bosnić predsednik Udruženja Krajišnika, Savo Štrbac pravnik i predsednik Dokumentaciono-informacionog centra Veritas, kao i novinar i voditelj Jovan Romanić, koji je kao dečak proživeo događaje koji su prethodili "Oluji".
Oluja traje i dan danas
Mile Bosnić, koji je u vreme ratnih događaja bio deo rukovodstva Republike Srpske Krajine, rekao je da su do poslednjeg trenutka verovali da će međunarodni pregovori sprečiti vojnu akciju, ali da se to nije dogodilo.
- Savo i ja smo direktni učesnici tih događaja. On je pokušavao da razmeni naše zarobljenike, a ja sam bio u delegaciji Republike Srpske Krajine koja je sa međunarodnom zajednicom i ambasadorom Galbrajtom razgovarala o planu Z4, upravo da do ovoga ne dođe. Iskreno, verovali smo da ćemo se odbraniti, da se to neće dogoditi i da ćemo dobiti pomoć. Tu je nastalo najveće razočaranje. Ali ne smemo biti nepravedni prema narodu Krajine i celu priču svesti na tri dana "Oluje", kao da smo samo pobegli. Mi smo četiri godine svakodnevno bili u rovovima. To nije priča koja počinje 4. avgusta i završava se 8. avgusta. Zaboravlja se da su deo Republike Srpske Krajine bile i Slavonija, Baranja i Zapadni Srem i da je postojala ideja da narod ode na teritoriju svoje države, ali ni to nam nije bilo dozvoljeno - rekao je Bosnić.
On smatra da stradanje Srba ne sme da bude tema samo jednom godišnje.
- Kada je Srbija prvi put zajedno sa Republikom Srpskom počela zvanično da obeležava ovaj datum, to je bio važan korak, ali danas mislim da više nije dovoljno. O ovom problemu mora da se govori svakoga dana, jer "Oluja" još traje. To vidimo po hapšenjima, po poternicama, po oduzimanju kulturnog blaga, po tome što Hrvatska ima posebna odeljenja koja prate naše objave, naše profile i šta govorimo. Čovek ode tamo da traži posao, a dočeka ga pitanje šta je pisao o Krajini i jasno mu stave do znanja šta sme, a šta ne sme da kaže. Mi danas imamo ljude po zatvorima, ljude koji čekaju izručenja, ljude na poternicama. Niko se ne pita šta je sa njima. Zato kažem da "Oluja" nije završena, ona traje i danas. Ja, recimo, ne mogu slobodno da odem ni u Mrkonjić sa svojom decom. Ozbiljna država bi se borila za svakog svog čoveka, a mi smo, nažalost, više sudili Srbima nego što smo pokretali pitanja stradanja sopstvenog naroda - poručio je Bosnić.
Govoreći o samom egzodusu, Bosnić je rekao da je najpotresnija slika upravo kolona izbeglica.
- Kada govorimo o proterivanju Srba, ne smemo zaboraviti ni više od 230.000 ljudi koji su prethodno proterani iz hrvatskih gradova. To su bili profesori, lekari, privrednici, kulturni radnici, ljudi koji su gradili Hrvatsku. O tome se gotovo i ne govori. Ali kolona iz avgusta 1995. godine ostaje najstrašnija slika. Ja sam tada iz Beograda išao u suprotnom smeru i kod Drvara sam video prizore koji se ne zaboravljaju. Pešaci, konjske zaprege, freze, luksuzni automobili, bake koje plaču... Kada sam video jednu staricu kako plače, odmah sam se setio priča svog oca o bežanju 1941. godine prema Petrovoj gori. To su slike koje čovek nosi zauvek - prisetio se.
Od 1.904 stradalih, među žrtvama "Oluje" čak 66 odsto civila
Predsednik Veritasa Savo Štrbac izneo je podatke koje njegova organizacija prikuplja više od tri decenije.
- Danas raspolažemo podacima o 8.630 verifikovanih srpskih žrtava sa prostora Hrvatske. Od toga se na "Oluju" odnosi 1.904 stradala čoveka, ali ni taj broj nije konačan jer svakodnevno istražujemo nove slučajeve. Naš moto je da žrtve ne treba ni umanjivati ni uvećavati, već ih objektivno popisati. To dugujemo njima i njihovim porodicama. Nema žrtve bez imena i prezimena. To ne radimo zbog Hrvata, Ujedinjenih nacija ili bilo koga drugog, već zbog nas samih - rekao je Štrbac.
Posebno je ukazao na strukturu stradalih.
- Kada neko čuje broj od 1.904 žrtve, možda mu to ne znači mnogo. Ali kada kažete da je među njima 66 odsto civila, da je ubijeno 566 žena, da su četiri petine bile starije od 60 godina, da imamo desetoro ubijene dece mlađe od 14 godina, onda to dobija potpuno drugačiju dimenziju. Među tim žrtvama još se vodi 612 nestalih. Na prostoru bivše Jugoslavije i danas postoji između 10.000 i 11.000 nerešenih slučajeva nestalih, a oko trećine su Srbi. Istovremeno imamo oko 4.000 ekshumiranih posmrtnih ostataka koji nisu identifikovani. Zato stalno apelujem da porodice daju DNK uzorke, jer se samo tako mogu identifikovati posmrtni ostaci i porodice konačno dobiti mesto gde će zapaliti sveću svojim najbližima - ispričao je on.
Govoreći o procesuiranju ratnih zločina, ocenio je da postoji veliki nesrazmer.
- Hrvatska je za zločine počinjene tokom "Oluje" pravosnažno osudila samo dvojicu pripadnika svojih snaga. Jedan je bio Srbin koji je služio u hrvatskoj vojsci, a drugi etnički Albanac. Nijedan Hrvat nije pravosnažno osuđen za zločine u "Oluji". Sa druge strane, Hrvatska je procesuirala više od 4.000 ljudi za ratne zločine, dok se samo oko tri odsto tih postupaka odnosi na pripadnike hrvatskih snaga. Većina suđenja vođena je u odsustvu. Pre nekoliko dana doneta je i presuda krajiškom generalu Đukiću, posle 11 godina provedenih u istražnom zatvoru, dok su ostali optuženi osuđeni u odsustvu na ukupno 94 godine zatvora. Čak su i hrvatski advokati govorili da je tajming presude politički, kao svojevrsni poklon pred obeležavanje "Oluje". Mi ne tražimo ništa drugo osim reciprociteta i instituciju države Srbije koja bi se sistematski bavila ovim pitanjima, jer se ljudi danas obraćaju Veritasu zato što nemaju kome drugom - objasnio je Štrbac.
On je kao primer naveo i novu istragu protiv četvorice Krajišnika.
- Pre samo nekoliko dana otvorena je istraga protiv četvorice mojih Krajišnika zbog ubistva četvoročlane porodice Marinović iz sela Šopot kod Benkovca. Poznajem svu četvoricu još od pre rata. Jedan je u Australiji, jedan u Americi, jedan u Velikoj Britaniji, jedan u Srbiji. Taj zločin se zaista dogodio i niko ga ne spori, ali godinama niko nije mogao da pronađe izvršioce. Sada se pojavio jedan čovek koji ih je navodno prepoznao i na osnovu toga su otvorene istrage. Ljudi su morali da beže i životi su im potpuno uništeni - rekao je Štrbac.
Svedočanstvo progona u Pakracu
Novinar Jovan Romanić govorio je o sopstvenom iskustvu iz Pakraca, gde je kao desetogodišnji dečak gledao početak sukoba.
- Imao sam deset ili jedanaest godina, dovoljno da se svega sećam. Prva slika koja mi je ostala urezana jeste kada sam došao u školu i video šahovnicu. O toj šahovnici sam do tada slušao samo iz priča babe i dede koji su od nje bežali u Drugom svetskom ratu. Posle toga su počela šaputanja odraslih, noćna dežurstva, otac koji sa puškom stoji ispred kuće dok se oko nas čuju glasovi. To je bila poslednja noć kada su muškarci u našoj ulici spavali kod kuće. Posle su svake noći stražarili. Onda su došle Zenge, krenuli su šamari, cepanje majica, ljudi su dobijali otkaze, prebijani su ako bi nosili novine na ćirilici ili imali jugoslovensku zastavicu u automobilu. Srbi više nisu mogli da budu načelnici policije, sudije ili rukovodioci. Pritisak je bio svakodnevan i postajao je sve brutalniji - ispričao je Romanić.
Najpotresniji trenutak, kaže, bio je odlazak iz rodnog grada.
- Jednog jutra otac je rekao da odmah sednemo u automobil. Nije dozvolio majci ni nakit da ponese kako niko ne bi posumnjao da bežimo. Rekao je da idemo na njivu, a u stvari je dobio informaciju da dolaze da ga uhapse. Na izlazu iz Pakraca zaustavile su nas Zenge koje ga nisu poznavale. Predstavio se hrvatskim imenom i prezimenom i pustili su nas. To je bio poslednji put da sam video našu kuću - prisetio se Jovan.
Govoreći o tome kako danas gleda na događaje iz devedesetih, Romanić je rekao da istorijske lekcije ne smeju da budu zaboravljene.
- Gde god kroz istoriju nismo stavili tačku posle zločina nad Srbima, drugi su stavili zarez i nastavili istu priču. Posle Prvog svetskog rata nismo stavili tačku, pa je usledila NDH i nezapamćeni zločini. Posle Drugog svetskog rata opet nije stavljena tačka, pa je nastavak došao devedesetih. Danas mnogi misle da je priča završena, ali ja kažem da i dalje stoji zarez. Ovo nije poziv na mržnju, već upozorenje da istorija ne sme da se zaboravi. Ljudi sa kojima smo odrasli, sa čijom decom smo igrali fudbal, preko noći su postali oni koji su dobijali zadatak da ubiju naše očeve. Jedan od tih ljudi kasnije je i priznao da je dobio zadatak da ubije mog oca i mog strica. To pokazuje koliko se brzo sve promenilo. Ipak, verujem da će se istorijske okolnosti menjati i da postoji nada da se Srbi jednog dana vrate na svoja vekovna ognjišta. Srbija danas ima nove generacije koje odrastaju uz priče svojih dedova i očeva i verujem da ono što je naše mora ostati naše - zaključio je Romanić.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
