Kurir na potopljenim nacističkim brodovima usred Dunava! Paluba puna mina! Voja: Švabe podelile narodu lonce i dušeke pa potopile brod-bolnicu sa ranjenicima!

- Jesi li stvarno toliko luda da sad ideš?! Ubiće te sunce nasred Dunava - ispratiše me koleginice.

Šta jesam li? Idealno je da konačno vidim "Dunavskog vilenjaka". To se ne propušta!

- Prijatnih je 38 stepeni - ozbiljno će, bez imalo sarkazma i šale, spikerka lokalnog radija dok idemo kroz istočnu Srbiju - prelepu i mahom pustu.

Naš put vodi do kraja sveta! Vrelina udari čim izađosmo. Podne. Narodnjaci trešte, ekipice sede - kafana "Kraj sveta". Čeka nas Igor Škodrić. Čovek čiji je život Dunav. Dve-tri stotine metara iza je naša priča. Poče leta 1944. Nacisti su gotovi, samo još kraj zvanično nije odsviran. Rumunija kapitulira 23. avgusta, te okreće ćurak - objavljuje rat Hitleru. Pa dotad moćna nemačka Crnomorska flota mora da pokuša nemoguće - da uz Dunav utekne Crvenoj armiji. Za petama joj je. Svestan da šanse nema, na ovom delu Dunava, komandant kontraadmiral Paul Zib sam odlučuje - potapa sve što je sa sobom povukao. Tog 5. septembra švapski precizno slaže plovilo na plovilo. Ne prepušta ništa slučaju. Bar Rusima put da zapreči. Ko na rafove poređano je između 160 i 220 čamaca, plovila i brodova. Oni najveći po vrhu. "Rafovi" te akcije "Dunavski vilenjak" i dan-danas debelo sužavaju plovni put na granici.

Ulazimo u čamac kraj luke Prahovo. S vode gledaš levo tri debela sloja obale. Sve suvo i požutelo.

- Kad je normalno stanje, voda bude dopola - Igor će.

Desno, nasred Dunava vergla brod. Peni voda oko njega, ali on ne mrda.

- Nasukao se, džaba troši naftu. Neće skoro odatle - veli naš vodič.

Šešir velikog oboda, onaj za more, koji zapravo nikad i ne nosiš, seče mi pogled. Krnji sliku u čijoj pozadini je hidroelektrana "Đerdap 2". Bacam ga na pod. Al' ubija sunce. Odmah mi je muka. Vraćaj šešir, spasavaj glavu. Rušimo mir. Poleteše u nebo galebovi sa olupina, koje su ko ostrvca.

- Evo ih i kormorani. A došli nam i pelikani - veselo će Igor, koji veli:

- Svaki brod znam, gde je, kako stoji, koja je dubina oko njega. Sad je tu najdublje pet-šest metara, a kad je normalan vodostaj, bude i 12-13 metara.

Od malih nogu je s mrežom i štapom.

- Potopljeni brodovi pogoduju mi za izlov ribe, koju prodajem. Najjača koncentracija ribe je ovde, baš zbog te veće dubine od rupa pod brodovima. Pogotovo mi brodovi znače sad kad je ovako mala voda. Baš ovde sam neki dan ulovio soma od 95 kg! Sad, znam da za plovidbu ne odgovara, ali... - sa osmehom će Igor, koji nam pokazuje sliku te nemani.

Na "novoj" obali dva pecaroša. Štapovi u vodi.

- Džabe gore na ovom paklu, nema ništa - usput će, pa nastavlja:

- Vama sa strane kad dođete, brodovi su atrakcija, nama svakodnevica.

Prilazimo prvom. Kroz zelenkasto "staklo" površine pomalja se svom dužinom onaj od flotile mornarice Kraljevine Jugoslavije.

- Ovo je, kako kažu, naš brod "Uskok", koji su Nemci zaplenili '41, pa ga potom koristili kao brod-radionicu. Ne viđa se toliko često - veli.

Odjednom sirena! Na pustom Dunavu. Levo, uz našu obalu, tanker seče vodu.

- Gura baržu, on može da plovi, tu je ipak ostala dovoljna dubina - objašnjava naš vodič.

A mi stajemo. Gazim usred Dunava ko po potočiću rodnog sela. Do pola članaka mi je! Pa bistro. Sijaju školjkice na peščanom dnu. Vadim za uspomenu.

Evo i nje - bolnice. Brod "Bamberg" dobro isplivao. Tog 5. septembra '44. na njemu je bilo oko 1.600 ranjenika.

- Bolnica je bila dugačka 300 m. Kao deca doplivamo do nje, pa se malo odmorimo na brodu i vratimo se na obalu - ispričaće nam u selu Prahovu Vojislav Mihailović, kome su 73 leta.

Rašće uz Dunav slušajući priče oca i dede, iz prve ruke. Ali i radni vek od 38 godina provesti ploveći Dunavom.

- Otac je pričao su da su Švabe bolnicu dovukle uz obalu, pa podelile narodu sve živo s nje - šerpe, lonce, dušeke... Ljudi ovde ništa nisu imali, to su bili vredni pokloni. A onda su bolnicu povukli tamo, više na rumunsku stranu, i potopili. I sve ranjenike u njoj - kazaće nam čika Voja o onome šta je decenijama enigma - nemački istoričari su govorili da je nađen dokument o naredbi za evakuaciju ranjenika, ali ne i dokaz da je iste bilo. Narod ovde uistinu i nikad nije svedočio da je video da ljude iskrcavaju s broda-bolnice.

Otac mu tada beše dečak od devet leta.

- Nemački oficir dao mu je harmoniku, a jedan iz Prahova hteo je da mu je uzme. Međutim, Švaba izvadio pištolj: "Sad ću da te ubijem ako detetu diraš harmoniku" - kazuje čika Voja, pa se vraća na svoje viđenje problematike broda-bolnice:

- Strah ih je da vade bolnicu, ako je minirana, ode i "Đerdap 2".

A fakat je da je pre dve godine izvađen prvi brod. Evropsko je to pitanje, te i EU pomaže. Obišle su kontinent slike drvenog sanduka punog ubojitih sredstava. Nađena je u desantnom brodu i bomba sa 136 kg eksploziva.

- Našli su tad pištolje, puške, bombe, lične stvari vojnika, a i čitave boce s vinom - reći će Igor, pa nas upozoriti:

- I rizični su ovi brodovi, truli, može da ti propadne noga pa da se posečeš.

Rešeno je sedam plovila dosad, što ukopavanjem u dubinu, što vađenjem. Još 21 brod je nas spisku. Rok je do 2028. Pa da se zaplovi kako bog miluje. Jer sad ovde nema preticanja, nema mimoilaženja, samo čekanja i s njim većih troškova. Doduše, i to danas dođe super spram ovih tropskih dana u kojima nema - ništa!

Stižemo do onog od najvećih. Kao i bolnica, složenog navrh "rafa". Dobrano izronio.

- Vidite kako je pun mina. I verovatno mu je ceo trup pun naoružanja - pokazuje Igor dok ga obilazimo da bismo izašli na sprud na koji se oslanja.

- Ovo je UI 110, jedan od najvećih brodova koji su potopljeni. Natovaren svim mogućim naoružanjem. A ove cevi što vire iz vode su ti protivavionska zaštita - veli naš domaćin.

Pramac pun kamenja.

- Plovio je s tim kamenjem, verovatno zbog gaza, da bi dovoljno hvatalo vodu - stiže objašnjenje.
Penjem se na grdosiju. Marko, fotograf, ostaje na sprudu. Što je sigurno, sigurno je. Unutra - bara. Mile one najsitnije ribice.

- Mladica. Idealno mesto za mrest - kazuje Igor, a nas trže bućkanje kraj broda:

- Riba! Idealno i za ribolov, kažem ti. Iako Dunav nestaje, ovde još ima ribe.

Jeza me hvata. Doslovce. Pa čak i nešto guši.

- Ne mogu ovde da stojim. Ko zna koliko života je ovaj brod odneo. A tek milione ideologija pod čijom zastavom je plovio.

- To ti je rat - dobaci Marko sa spruda.

Tek tad vidim da znoj s njega lije. Bukvalno. Ko kiša. Pomrećemo stvarno. Ajmo. Malo udesno, na Gogošu, rukavcu s rumunske strane, dvoje peca. Entuzijasti.

Još jednom prolazimo pored "vilenjaka" o čijem se potopljenom blagu više od osam decenija ispredaju priče. A još ga niko ne vide.

- Da, priče o blagu - smeje se Igor, pa će:

- Morao bi sav ovaj dunavski pesak da se ispumpa iz brodova, pa da vidimo ima li tog blaga.

Onaj nasred Dunava i dalje vergla. Na vezište pristiže brodić. Mreža puna hrane. Riba nigde.

- Zakačila se jedino zmija - smeju se momci.

Prašina, tutnje vozila. Luka Prahovo. A mi ćemo levo, zemljanim putićem do iznad vode. Promiče stara zgrada, žica puna veša, prašnjave saksije muškatli.

Na dnu - Lučka kapetanija Prahovo. I ona je još iz doba kraljevine.

- Čudite se izgledu zgrade. Pa podignuta je 1934 - dočekuje nas inženjer brodarstva Branislav Ginić, samostalni savetnik.

Jedini zaposlen ovde. Šefovi mu u Beogradu.

- Uglavnom radim u prvoj smeni, a u hitnim slučajevima dođem čim zatreba - veli dok ulazimo u zdanje koje spaja duh starih vremena i dane današnje.

U jednom uglu stari sef, sa sve miljeom preko. Tranzistor na njemu. Ispred mašina za kucanje. Drugi kraj - klima-uređaj, kompjuter, štampači. Desno, sobica, kauči, pravi, staromodniji. Sobne papuče pored. Za one hitne slučajeve. Ipak Branislav živi u Kladovu.

Sef nas vraća na '44. Vadi domaćin delovodnu knjigu iz ratnih dana. Opstala u vrtlogu vremena. Pa čitko ispisani redovi ćirilicom pokazuju da je 2. septembra '44. zavedeno pismo s platnim spiskom jednokratne pomoći nadničarima. A i pomenutog 5. septembra sve je izgledalo normalno - zavedena su dokumenta o naplati takse od 1.195 dinara, pa druga od 2.620 u fond za rečni pristan, pa je kapetan Toma Radulović ispostavio račun putnih troškova za jul i avgust... I to je sve iz doba nacista.

Sledeći upis biće tek 11. oktobra '44. Dok je obavljena tranzicija. Tog dana je komesaru za saobraćaj u Negotinu poslat spisak osoblja kapetanije koje treba da se oslobodi vojne službe. Istog dana "uknjižen" je akt o primopredaji tereta, izveštaj o stanju o pristaništu Prahovo. Prahovo i Dunav ulaze u mir, novi život i nove države. A Ginić me vadi iz knjige. Stanje na terenu - povratak u realnost.

- Vodostaj je kod nas juče bio -103. Dakle, 103 cm ispod onog standarda koji bi trebalo da bude, odnosno nivoa mora. I još je to i podnošljivo na neki način, jer je dubina gaza u prevodnici 2,40 m, pa bi brodovi mogli da plove obeleženim putem. Bez obzira na to što je to daleko ispod normalnih 3,5-4 m do 5 m. Ali iz Rumunije ništa ne ide jer je u Gogošu, na njihovoj prevodnici, samo 1,40 m. Ovako kritično je bilo poslednji put pre petnaestak godina, tad je vodostaj išao u minus do 140 - ispričaće nam Ginić minulog petka, kad će se ispostaviti da je ovuda prošao samo onaj što nam je svirao:

- Samo taj tanker za ceo dan, i to u uzvodnoj plovidbi.

Krećemo s kraja sveta. Na radiju opet upozorenja - štedite vodu, štedite struju. Na istorijskom minimumu proizvodnje struje su i "Đerdap 1" i "Đerdap 2" sa 20, odnosno 30 odsto.Tropski talas će da traje. U centru sela prodavnica. Ekipe cepaju etikete s piva. Sve poleglo, nigde više žive duše nema. A na fudbalskom terenu, malo dalje, šišti, pršti voda. Nek je nama trava zelena...

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.