Ovaj ustaša je u belom mantilu klao logoraše, pa pao u zamku UDBE! Na suđenju hladno izgovorio rečenicu od koje se ledi krv u žilama!
Na današnji dan, 20. avgusta 1948. godine, na vešalima u Zagrebu okončan je život jedne od najmračnijih figura Nezavisne Države Hrvatske - ustaškog oficira Ljube Miloša.
Čovek koji je važio za desnu ruku Vjekoslava Maksa Luburića i Miroslava Filipovića (fra Sotone) direktno je odgovoran za smrtonosnu mašineriju u logorima Jasenovac, Stara Gradiška i Lepoglava.
Njegovo ime decenijama se u medijima i istorijskim knjigama pominjalo kao sinonim za bezrazložni, čist sadizam. Dok su pojedini komandanti ustaških logora zločine činili zbog ideološkog fanatizma, za Ljubu Miloša svedoci i istorijski izvori jedinstveno navode da je ubijao iz čiste zabave i ličnog užitka.
Ljubo Miloš je rođen 1919. godine u Bosanskom Šamcu. Pre izbijanja Drugog svetskog rata živeo je u Subotici, gde je radio kao skromni opštinski činovnik i subotički omladinac. Međutim, sve se menja u junu 1941. godine kada ga njegov rođak po majci, Maks Luburić, poziva u Zagreb i uvlači u sam vrh ustaškog aparata.
Sa svega 22 godine, Miloš stiže u Jasenovac. Brzo napreduje do upravnika logora III Ciglana, a kasnije i zamenika zapovednika celog jasenovačkog kompleksa. Njegov dolazak označio je početak najkrvavije faze u istoriji ovog logora. Preživeli logoraši su u svojim svedočenjima pravili jasnu razliku između ustaških oficira - dok je Ivica Matković važio za "prevejanog i proračunatog ubicu", za Ljuba Miloša su navodili da je bio "čista, brutalna sila" i "pravi mesar".
Uletao na konju i pucao u koga je stigao
O načinima na koje je Miloš mučio i ubijao logoraše ostala su obimna svedočenja pred Zemaljskom komisijom za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, kao i u memoarima preživelih logoraša, poput dr Nikole Nikolića (autora knjige Jasenovački logor).
Prema tim svedočenjima, Miloš je u logoru upražnjavao jezivu praksu: znao je da uzjaše konja i u punom galopu uleti među izgladnele logoraše, pucajući na koga god naleti, bez ikakvog povoda i razloga.
Takođe, preživeli su opisali i njegovu takozvanu "ambulantu". Miloš bi obukao beli doktorski mantil, stao ispred novopridošlih logoraša i govorio im kako sledi redovni lekarski pregled i vakcinacija. Potom bi ih postavljao uz zid, a umesto pregleda bi im presecao grkljan ili pucao u glavu, dok su ostali u redu čekali ne znajući šta ih čeka.
Kako je naseo na zamku UDBA
Nakon sloma NDH u maju 1945. godine, Miloš uspeva da pobegne takozvanim "kanalom pacova" preko Austrije. Među emigracijom je važio za čoveka spremnog na akciju, pa ga je ustaško vodstvo u inostranstvu izabralo da predvodi operaciju "Deseti travnja".
Cilj je bio ubacivanje diverzantskih grupa (tzv. križara) u novu Jugoslaviju, sa zadatkom da podignu oružani ustanak protiv komunističke vlasti. Međutim, jugoslovenska služba bezbednosti (UDBA) pokrenula je čuvenu kontraoperaciju "Gvardijan".
Tajne službe su presekle njihove kanale komunikacije i lažnim porukama mamile ustaške grupe jednu po jednu direktno u zasedu.
Miloš se ilegalno prebacio preko granice u leto 1947. godine, ali je uhapšen gotovo odmah po ulasku u zemaljski prostor.
Ubijali svakodnevno
Pred Vojnim sudom u Zagrebu 1948. godine, Miloš je detaljno opisao funkcionisanje logora. Tokom saslušanja je potvrdio da su naređenja za masovne likvidacije stizala direktno iz Zagreba, od Maksa Luburića i MUP-a NDH. Priznao je da su ubijanja u Jasenovcu bila svakodnevna, da su sprovođena vatrenim i hladnim oružjem, ali i namernim izgladnjivanjem logoraša. Na pitanje o sopstvenoj odgovornosti, pred sudom je izjavio da je svestan svojih dela, ali da je u to vreme verovao da sve to radi u interesu ustaške države.
Presuda i vešala
Vrhovni sud ga je zbog ratnih zločina nad civilnim stanovništvom osudio na smrtnu kaznu vešanjem i trajan gubitak svih građanskih i političkih prava.
Presuda je izvršena 20. avgusta 1948. godine u Zagrebu, čime je stavljena tačka na život jednog od najozloglašenijih dželata u istoriji ovih prostora.
