Tito dao 4,6 milijardi za podzemni grad u steni, radnike dovodili s povezom preko očiju! Za njega znala samo 4 generala, evo šta je u bloku za Jovanku!
Ispod planine Zlatar kod Konjica, na dubini od čak 280 metara, krije se najskuplja i najtajanstvenija vojna građevina bivše SFRJ - Objekat D-0, poznatiji kao Titov atomski bunker. Građen je u strogoj tajnosti punih 26 godina, od 1953. do 1979. godine, a njegova izgradnja koštala je neverovatnih 4,6 milijardi dolara (što bi danas iznosilo više od 15 milijardi!).
Svrha ove podzemne tvrđave od 6.500 kvadratnih metara bila je jasna - u slučaju nuklearnog rata, ARK D-0 trebalo je da bude komandni centar iz kojeg bi Štab Vrhovne komande i najviši politički i vojni vrh Jugoslavije upravljali zemljom.
Projektovan je da zaštiti najviše državno i vojno rukovodstvo od nuklearnog udara snage do 25 kilotona. U njemu je 350 najvažnijih ljudi iz političkog i vojnog vrha moglo neprekidno da živi i vlada zemljom šest meseci, bez ijednog izlaska na površinu.
Atomska utvrda poseduje sopstvene agregate za struju, filtere za vazduh, zalihe hrane, cisterne sa gorivom i pitkom vodom, pa čak i podzemnu bolnicu i operacionu salu.
Luksuz u podzemlju i Titov predsednički blok
Iako se nalazi duboko u steni, unutrašnjost bunkera podseća na luksuzni hotel iz sedamdesetih godina. Najekskluzivniji deo kompleksa jeste "Blok 8" - predsednički apartman rezervisan za Tita i Jovanku Broz. U njemu se nalaze spavaća soba od svile, radni kabinet, saloni za sastanke i čuveni crveni telefon kojim je Broz mogao direktno da izdaje naređenja armiji.
Zanimljivo je da sam Tito nikada nije prespavao u ovom bunker - obišao ga je samo jednom, kratko pre svoje smrti.
Radnici dovođeni sa povezom preko očiju
Za postojanje ovog podzemnog grada znala su samo četiri generala po službenoj dužnosti - načelnik Generalštaba JNA, savezni sekretar za narodnu odbranu (ministar vojske), načelnik vojne obaveštajne službe (KOS) i načelnik Uprave građevinarstva JNA. Samo su oni imali uvid u kompletnu sliku - tačnu lokaciju, namenu i pun obim projekta.
Radnici koji su radili na iskopavanju i opremanju nisu znali gde su, ali su znali šta rade. Hiljade radnika i inženjera koji su 26 godina kopali i gradili objekat radili su po sistemu "razbijenih informacija".
Radnik koji je montirao ventilaciju u Bloku 4 nije imao pojma šta se gradi u Bloku 8, niti je smeo da pita. Na gradilište su dovođeni namenski transportima, često noću ili sa zamračenim staklima, a potpisivali su ugovore o vojnoj tajni gde se za jedan trač išlo na dugogodišnju robiju.
Lokalno stanovništvo je slutilo, ali ćutalo. Meštani oko Konjica su znali da se "nešto veliko i tajno pravi u planini" jer su decenijama gledali vojne kamione i iskopanu zemlju. Zvanična priča za javnost bila je da se tu gradi obična fabrika municije i namenske industrije "Igman".
Sve do raspada Jugoslavije 1990-ih, javnost nije imala pojma šta se krije iza objekata pored Neretve, koja je služila kao maskirani ulaz u ovaj gigantski betonirani lavirint.
Danas je bunker očuvan u potpunosti autentičnom stanju - sa originalnim nameštajem, aparatima i telefonskim centralama - i otvoren je za posetioce kao nesvakidašnji muzej Hladnog rata.
