"Prihvatili smo ih kao svoju decu" Njihova kuća postala je drugi dom vatrogascima koji gase požar u Deliblatskoj peščari: Kada krenu na teren, nije nam svejedno
Od početka avgusta supružnici Ljubica i Tarzan Lekša iz Šumarka dele svoje dvorište i dom sa pripadnicima Vatrogasno-spasilačkog bataljona Kikinda, koji učestvuju u gašenju velikog požara u Deliblatskoj peščari. Ono što je počelo sasvim spontano, jednim pozivom da vatrogasci sa ulice uđu u dvorište, za nekoliko nedelja preraslo je u prijateljstvo.
- Gledamo ih kao našu decu. Svi su dobri, fini i skromni. Kada krenu na teren, nije nam svejedno. Čekamo da se vrate, da ih ponovo vidimo na kapiji i da znamo da su dobro - priča Ljubica.
Posle dugih sati provedenih na terenu, prašnjavi, umorni i iscrpljeni, vatrogasci se vraćaju upravo u ovo dvorište. Tu ih čekaju tuš, obrok, malo odmora, ali i ono što im, možda, znači koliko i sve ostalo - neko ko će ih dočekati.
- Godi čoveku kada zna da negde može da se vrati. Kada posle svega ima gde da sedne, da se istušira, odmori i pojede nešto - kažu vatrogasci, kojima je kuća supružnika Lekša postala mesto predaha između dve intervencije.
Tarzan priznaje da mu je najteže kada ih ispraćaju.
- Nikada ne znaš šta ih tamo čeka. Vidiš ih kako razgovaraju telefonom sa roditeljima, suprugama, decom... Osete se i njihova briga i zebnja. A oni, bez obzira na sve, odlaze tamo gde treba da budu - kaže Tarzan.
Požar koji nedeljama bukti u Deliblatskoj peščari, prema njegovim rečima, po svojim razmerama je nešto što meštani dugo nisu zapamtili.
- Gorela je peščara i ranije, ali ovako dugo i u ovakvim razmerama... To je teško opisati. Zato tek sada čovek vidi koliko je težak njihov posao - dodaje on.
Za supružnike Lekša vatrogasci više nisu samo ljudi u uniformama koji su došli da ugase požar. Postali su deo njihove svakodnevice.
- Što jedemo mi, jedu i oni. Nema tu nikakve razlike.Kako da ih drugačije gledam kada ovde rizikuju svoje živote da bi spasili naše kuće, imovinu i prirodu? Prihvatio sam ih kao svoju decu. I biće mi zaista teško kada dođe vreme da se rastanemo - iskreno kaže Tarzan.
Dok požar još nije u potpunosti ugašen i dok kikindski vatrogasci svakog dana ponovo odlaze na teren, u jednom dvorištu čeka ih sto za kojim će zajedno sesti i jedno dvorište koje je, sasvim slučajno, postalo njihov drugi dom.
Kurir.rs
