KURIR U KAPADOKIJI! Pogled koji ostavlja bez daha: Stotine balona poletelo u zoru iznad nestvarnog pejzaža
Slike izlaska sunca, stotine balona i nestvarnih pejzaža Kapadokije u Turskoj svima su nam makar jednom privukle pažnju na internetu ili u turističkim katalozima.
Iako slika govori više od hiljadu reči, doživljaj koji pruža iskustvo, ne može da se prenese ni rečima ni slikama. Kamera i video snimci nešto bolje mogu da prikažu izgled, ali osećaj koji se probudi u svim čulima, desi se samo kada se stane na vidikovac u gradu Goreme i suoči sa magičnim vilinskim dimnjacima i šarenim balonima koji kao lampioni lebde iščekujući zoru.
Ovo magično iskustvo ekipa Kurir televizije je imala zahvaljujući pozivu Predsedništva Republike Turske i njihove Direkcije za komunikacije, a naša kamera uz oštro oko Saše Manića je najlepše kadrove zabeležila i iz vazduha sa 2.400 metara i iz podnožja na nekoliko metara od balona koji poleću.
Kako doći do Kapadokije
Kapadokija je smeštena u središtu Turske u centralnoj Anadoliji, i od Beograda je udaljena 1.500 kilometara. Turisti iz Srbije najčeće lete do Ankare, a zatim nekih 280 kilometara putuju autobusom oko tri i po sata. Druga opcija, koju smo mi imali, je avionom do Istanbula, a onda jos jedan let od sat i po do Nevšehira, od kog je grad Goreme, mesto gde je turistička atrakcija s balonima, udaljen nekih 15 kilometra.
Pomislila sam "Ovo je mesto na svetu koje ne liči na ostatak naše planete". Kapadokija je bajka. A tu bajku stvorila je priroda, a balonima ju je ukrasio čovek. Divni, veseli, gostoljubivi Turci svakog trenutka spremni da ugode turistima.
Milionima godina nazad, vulkanske erupcije prekrile su ovaj teren gustim slojevima pepela i lave. Vetar i kiša su izvajali stene u fascinantne oblike, visoke kamene kupe sa "kapama" na vrhu, koje meštani nazivaju vilinskim dimnjacima. Čitav krajolik izgleda poput prirodne skulpture u nijansama rozikave, braon, zlatne i bež boje.
Dočekati zoru u vazduhu
A naš izlet je ovako izgledao - ustajemo u četiri, polazimo u 5, let balonom kreće u zoru. U Beogradu je 40 stepeni, a ovde se u avgustu kupovao komad tople garderobe, da se zagrejemo, jer je ujutru bilo 15 stepeni. Onom kome se spavalo, a svima je, oči su se širom otvorile već u kombiju na prvi prizor, tada tek nekoliko balona koji su se uzdizali.
Ne znam da li je momenat apsolutne fascinacije nastao na prizoru sa vrha grada kada se desetine, a onda i stotine balona toplim vazuduhom, odnosno vatrom, podigao u nebo, ili kada se sa neba gledalo na podnožje i magičan predeo drugih balona kako svetlucaju i lete.
Korpa je prilično velika, ispletena je od čvrstog pruća i bambusa, ojačana čeličnim sajlama i podeljena na nekoliko pregrada i ukupno staje izmedju 20 i 30 ljudi. I to su veće korpe, postoje i manje, privatne za 4 ili 10 osoba. Veći deo je sam balon, odnosno impozantna kupola od najlona I poliestera koja je oko 30 do 40 metara kada se napumpa vrelim vazduhom. To je otprilike kao manja zgrada sa ukupnom težinom kada su putnici unutra, do čak nekoliko tona.
Jako interesantan deo je kontrola i upravljanje balonom koje je bez volana i mehaničkih motora, balansira pomoću plinskih gorionika i strujanjem vetra. Ova džinovska konstrukcija je, savršeno bešumno, čitavih 60 minuta klizila kroz vazduh, vodeći nas iz samog dna usečenih dolina sve do spektakularnih visina i spustom nazad do tla. Onog trenutka kada se odvoji od tla, nastupa neverovatna lakoća i tišina. Nema naglih pokreta - balon jednostavno "klizi" kroz vazduh, lebdimo dok se naizgled pejzaž ispod pomera.
Pred spust naši piloti daju direktivu: "Svi se spustite dole, čučnite, čučnite!".
Sunce je već izašlo… Baloni se vraćaju na zemlju, turisti s osmesima sabiraju utiske, a misao je "Želim ponovo".
Silvija Slamnig
Kurir.rs
