Moj tata od 23 kg je simbol stradanja Srba: Ćerka (90) "kostura sa Vida" prvi put govori o ocu čija je slika obišla svet 1916: Poneo je komad rodne zemlje...

U dugoj šabačkoj ulici kapak na beloj kapiji koju je odavno načelo vreme uvodi nas u skromno dvorište sa divnim muškatlama i isti takav dom nekadašnje učiteljice i nastavnice ruskog. Gospođe direktorice, kako će reći sa osmehom Miličina ćerka, koja dobro pazi staru majku. Jer Milica je bila žena direktora škole. Ali onog od poštenog soja, što govore zidovi i komode koje čuvaju decenije. Ali i uspomene. Na sve strane slike unuka i praunuka. I vitrina puna čestitki nacrtanih najdražim ručicama. To joj je život. Ali i muzika. Odjekuje kuća.

- Kakav sam glas imala! Pevala sam u orkestru na Ubu, htela u muzičku školu. Ali tata nije dao, da ne budem pevačica. Kaže: "Znaš ko ide u kafanu?!" - isključuje TV gospođa Milica.

Kesa puna članaka i knjiga o ocu je tu. Ali ne i najvažnija slika.

- Ne znam gde je. Kuća u Barzilovici, tamo kraj Lazarevca, pusta, zaključana. Nasledio ju je sestrić, koji je preminuo u Holandiji. A ne znam ni šta je sa novinama iz 1939, u kojima se saznalo da "kostur sa Vida" ima ime i prezime, da je živ. Tatina slika sa Vida levo, a desno ona gde me drži u naručju. Meni dve godine, krupne oči, pravo dete - osmehnu se, pa srknu kafu iz šoljice, one male, lepe, iz kakve je i moja baka pila.

Na stolu krofne. One krupne, kad ih zagrizeš pa pustiš, otvara se pećina pred očima, a šećer krcka pod zubima. Pa i pita, kao u svake dobre domaćice. Topi se u ustima.

Krio je Čedomir sliku sa Vida više od dve decenije, dok se '39. nije iznervirao na skupu boraca u Lazarevcu.

- Kad su počeli da se hvale oni koji nikada u ratu nisu bili, on izvadi iz novčanika sliku i podiže je da je svi vide: "Evo, ovo sam ja, ja sam ratovao za Srbiju! A ovi ovde..." - ćerka će, dok je stari ratnik, koji je poživeo čak 98 leta, o fotografiji živog leša u ritama ovako zborio decenijama kasnije:

- Čuvao sam sliku kao najveću relikviju... Čuvao sam je u novčaniku koji sam kupio 1918. u Solunu. Sliku sam pogledao samo jednom, uoči bitke na Gorničevu. Gledao sam je i govorio: "Kad si ti, Čedo, preživeo Albaniju i Vido, preživećeš sve u životu..."

I preživeo je iako je opela za svoju dušu, za života, imao čak osam:

- Od vojnog sveštenika sam opevan osam puta. A to se čini kada se vojska ukrcava u brodove jer se ne zna da li će brod doploviti do pristaništa. Opevanje se vršilo i kada se polazilo u borbu, jer se ne zna kada ćeš i gde svoje kosti ostaviti - kazivao je Đokoviću.

Ali se plašio slike! I da li će mu pokvariti šanse za ženidbu.

- Bojao sam se šta će mi reći devojke kada me vide kakav sam izgledao - ispričaće još "kostur sa Vida" Miloradu Đokoviću, koji će to preneti u istoimenoj knjizi.

Kad je tekst izašao u Politici te '39, stiglo je sijaset pisama na adresu nove-stare legende, pa i ono Vladimira Radojevića, kako je zapisao Antonije Đurić u čuvenom delu "Solunci govore": "... Ja sam onaj rezervni kapetan prve klase koji vas je na Sv. Luku, 18. oktobra 1915, poveo iz Čačka i doveo do Kosovske Mitrovice... Onda sam bio komandant drugog bataljona u istom (Drinskom) puku sve do Fijere. Dakle, vi ste bili na tom putu pod mojom komandom", napisaće čovek koji je skupljao građu o propasti srpskih regruta u zimu 1915/16, ali neće stići za života i da završi istoimenu knjigu. Učiniće to Dobrosav Milenković.

To je štivo koje svaki Srbin mora da pročita.Mladost i budućnost Srbije, dečaci rođeni 1896, pa godinu i dve kasnije, pa čak i deca iz 1899/1900; goli, bosi i gladni kosti su ostavili po putevima, gudurama, močvarama, morima i ostvrima. Satrta je srpska budućnost - regruti. Preživelo ih je, po procenama, svega tri-četiri hiljade. Još na Krfu 1916. krenula je istraga o propasti regruta, a nastavljena u miru. Jedan sud, drugi sud, prebacivanje nadležnosti, pa famozna anketna komisija skupštine i na kraju ukazom iz 1920. "predata su zaboravu sva neraspravljena dela predviđena u vojnokaznenom zakoniku...". Niko nije kriv! Pojeo vuk magarca!

Regrut Čedomir Popović iz Barzilovice, od oca Sretena, koji je tog oktobra 1915. raspoređen u jedinicu 2. puka kragujevačkih rezervnih trupa, po krštenici je rođen 28. februara 1896.

- Ja sam tri godine stariji, jer su mi godine umanjili roditelji da bi mi sačuvali glavu u vreme čestih mobilizacija, kada je trebalo braniti otadžbinu - priznaće Đokoviću čovek koji je tada zapravo trebalo biti vojnik u borbi.

- Od kuće i poneo je komad zemlje da ga podseća na rodni kraj, na Srbiju - ponavlja ćerka Milica.

Krenuo je u propast. Koju će ipak preživeti. Kosovska Mitrovica, Vučitrn, Kosovo Polje, Prizren, Debar, Ljum Kula, Struga..., pa nazad preko Albanije, jer su Bugari presekli odstupnicu prema Solunu.

- Dok smo prelazili albansku granicu, ja sam mislio o moru... More, to ti je novi život, lepe devojke, hrane i pića do neba. To je naš raj... Samo da mi se napiti vode iz mora... Oživeću ponovo, biću najbolji vojnik, jurišaću odmah na nemačke, austrougarske i bugarske rovove. Otkud sam ja mogao znati da je voda slana i da nije za piće... E, moj Čedo, znaš li ti šta je to more... - sećao je u pero Đokoviću, pa bez daha nastavljao:

- To je prostranstvo bez kraja, to je naše kolubarsko kolo, cvrkut ptica iz Barzilovice... Evo, vidim moju kuću, moje ognjište, toplu vatru... Jedem kačamak i proju... Uzmite, ljudi... Petre, Velibore, Dragiša, ne stidite se... Ajde, idemo na prelo, zaigrajmo kolo, kolubarski vez, pašonu... Zaprosi devojku iz Cvetovca, a ja ću iz Strmova. Ajde, napravićemo zajedničku svadbu.

Ali to je bio san usred bespuća Albanije.

- Odjednom svest mi se povrati... Vidim, u ruci držim komad snega, pored mene izmrcvareni vojnici i nepoznat kraj. Počeh da halucinirajući buncam... "Ja sam Čedomir Popović iz Barzilovice, regrut kragujevačkih rezervnih trupa..." Dodirnem svoje telo, mrdnem prstima, počnem da urlam: "Ja sam Čedo, ja sam Čedo" - govorio je da bi znao da je tu, živ i još pri sebi.

Jedina realnost bile su glad i smrt.

- Glad je vladala tako da naiđeš na magareću balegu, izvadiš ono zrno što je magare jelo, zrnce žuto kukuruza, uzmeš, opereš, turiš na vatru da se ispuri, a drugovi gladni i drugi i samo viču: "Lora!" To znači: "Otmi! Uzmi! - pričao je Čedomir u kameru Tomislavu Živkoviću 1989.

Jedva se terurao regrut Čedomir preko Albanije:

- Idem, noge mi krvare... Opanke sam vezao oputama. Varam glad i ne gledam noge. Poješću opanke, tako rade drugi regruti. Ipak, odustajem... Očajnički, prstima rijem zemlju i tražim korenje... Prsti mi krvare... Stavljam neke žile u usta, žvaćem, povraća mi se... Ja žvaćem i povraćam.

Od Drača do Valone uz put nailazimo na mrtve i iskasapljene vojnike.

- Onako potpuno goli leže pored vatri koje dogorevaju jer su im Arnauti, nakon što su ih poubijali, skinuli sve do kože - zborio je Đokoviću.

Pa Škumba, Devol, Vojuša - smrtonsone reke:

- Tu su ostali mnogi regruti... Utopili su se u baruštinama i močvarama. Više niko ni na koga nije obraćao pažnju, svako je što pre nastojao da pobegne iz ovog pakla i da se domogne čvrstog tla. Oni fizički slabiji zaostaju, dok jači, među njima i ja, gazimo preko njih idući napred. To je bio vrhunac naše patnje.

Preživeo je sve. I stigao u Fijeri. Saveznici Italijani su ih ogradili bodljikavom žicom na ledini, sabili u logor nedostojan životinja, a kamoli čoveka.

- Tada sam u Fijeri dobio šamar, koji i danas dobro pamtim... Bio je Božić. Taj dan dobili smo kačamak. Za nas izgladnele regrute doživljaj koji se ne može opisati, topao kačamak sa maslom... Očima da ga jedeš... Dođe na mene red, pošto sam bio među prvima, i odmah smažem porciju... Znam, strogo je zabranjeno ponovo stati u red, ali meni stomak, a i oči gladni... Ponovo stanem u red i dobijem porciju kačamaka po drugi put... Mislim, neće to niko primetiti... Primeti to jedan major: "Šta ti to, vojniče, uradi?", pa ni pet ni šest, meni šamarčinu po izmučenom licu... Ja padoh u blato i prosuh onaj kačamak, koji, iako pomešan sa zemljom, halapljivo pojedoh. Važno je bilo ostati u životu - sećao se Čeda, koji tad dobi nadimak za ceo život Čeda Kačamak.

Tačno tri meseca i 16 dana od Lazarevca do Valone... Pa na Krf i Vido - ostrvo smrti. Slike užasa koje i danas bude suze. Leševi naslagani ko drva, Plava grobnica... Tu nastaje čuvena fotografija.

- Lekar uzima sve podatke o meni. Izvaga me, imao sam 23 kilograma... Reče mi da li može da me slika. Ja stadoh, što god više mogoh isprsih se, iako mi nije bilo jasno zašto mene slika pored toliko vojnika - a posle dva-tri dana francuski lekar donese žute pomorandže i sliku na kojoj je napisao: "Ovaj vojnik je simbol patnje i stradanja srpskog naroda."

Pojma Čeda imao nije da je ta slika odmah obišla svet. Bori se da preživi. Bizerta, pa obuka u Alžiru, pa jula 1916. u brod i na Solunski front.

Baš na dan krsne slave Svetog Simeona Stolpnika, 14. septembra 1916, ranjen je na položaju Starkov grob...

- Pričao je kako mu je to bio najstrašniji momenat u životu. Oči u oči sa Bugarinom koji je isukao bajonet. Bilo je ili ja, ili ti. Bugarin mu je odsekao prst u međuvremenu, pa je, da bi se spasao, morao da ga ubije - govori ćerka.

U Solunu ga lekarska komisija oglašava za invalida, postaje ćata po komandama.

- U životu mi je samo jedno žao... Nisam imao sreću da sa borcima delim radost proboja Solunskog fronta. Nisam bio među onima koji su jurišali u otadžbinu razbijajući i goneći one koji su govorili da je srpska vojska zauvek uništena. - kazao je u knjigu.

Oktobra 1918. u konvoju ranjenika stigao je u Barzilovicu. A tamo - jad i beda.

- Majka i sestre gole i bose... Reših da se vratim u Solun... Imao sam 20 zlatnih napoleona. U Solun sam u tri velike vreće nakupovao obuću, odeću, rublje, štof za odelo... Kada sam stigao u Barzilovicu, bilo je to pravo slavlje za selo i rodbinu - pričao je Čedo, a Milica, rođena tek na Đurđevdan 1937, seća se escajga iz Soluna:

- Jeste, napoleoni, Solun! Doneo je i zlato, verovatno kasnije prodato u vreme nedaća da bi se preživelo. A u našoj kući se jelo metalnim, žutim kašikama koje je doneo iz Grčke, dok u svim ostalima drvenim. Jedini u selu imali smo patos. Doduše, i još jedan čovek, neki bogataš. Znala se njegova čaša i njegov tanjir. Sve je bilo gospodski usred Barzilovice.

"Kostur sa Vida" se oženio. Sliku je i dalje krio. Tri ćerke dobio, pa ostao udovac. Opet se oženio. I sa Jelkom izrodio još tri ćerke. Nije mu se dao sin, vojnik.

- Najmlađa sam, a on najosetljiviji prema meni. Niko nije smeo prstom da me pipne. Učio je svih šest nas ponašanju, vaspitanju. Nisam mrzela, jer mržnja donosi nesreću - kazuje ćerka Milica.

Postao je posle rata Čeda Kačamak sa četiri razreda škole opštinski pisar. Obukao belu košulju i nikad je nije skinuo.

- Svaki dan je išao pešice 18 kilometara, po devet u oba smera, od Barzilovice do Lazarevca. Odskočili su u selu, jer je u to vreme plata bila - plata! Bio je strog, vrlo odgovoran, stamen. Inače, nikad zemlju nije obrađivao. On je bio činovnik, gospodin čovek. Bela košulja i cokule, one duboke, nikad cipele. To mu valjda navika od rata - seća se mezimica, pa će:

- Sestre su obrađivale zemlju. A mene su svi zvali Joka Titova. Ja nisam kopala vrt! Uzmem jednom da im pomognem kukuruz da se okopa, a otac kaže: "Mico, nisi ti za to! Idi ti u kuću i samo knjiga, knjiga, knjiga." A jadne sestre sve kopaju.

A Miličina ćerka će sa osmehom:

- I ostala je mama Titova Jovanka. Učiteljica iz Krivaje je šezdesetih godina išla kod kozmetirača u Beograd!

- I jednom nedeljno kod frizera u Šabac - šeretski će dodati mama.

Ćerke se poudavale, dočekao je Čedomir i praunučad. Kuća, ona od pre Velikog rata, ostala ista, dve prostorijice. Mislio je šta će njemu i njegovoj Jelki više. Ali dve se ćerke razvele i vratile. Pa opet pretesno. I sve četvoro su umrli u toj oronuloj kući. "Kostur sa Vida" sklopio je oči na Svetu Petku, 27. oktobra 1991.

- Sahrana je bila veličanstvena, sve počasti, vojna muzika, došli iz Beograda, pa đaci iz Lazarevca i okolnih sela - briše suze Milica, pa će s ponosom:

- U Srpskoj kući na Krfu ogromna je slika mog oca, i to pored Mišića i Putnika! Ulica u Lazarevcu nosi njegovo ime, a ona naša u selu je Solunska.

Pa uze poslednju sliku oca. Sa slave. Sa svojom Jelkom i dve ćerke. U svojoj Barzilovici. U beloj košulji, naravno. Eto, baš sad, u ponedeljak je Sveti Simeon Stolpnik. I njegov dan, setimo se "kostura sa Vida"...

GOZBA NA ARNAUTSKOM POGREBU

Imao je Čedomir i neobičnu "gozbu" usred Albanije. Pogreb, a drug i on spaze da žene na glavama nose velike tepsije sa prženom ribom. Krenu za povorkom ne misleći na upozorenje da ne stupaju u dodir sa domaćim stanovništvom:

- Arnautkinja donese dve sveće i držimo ih sve dok se opelo u crkvi ne završi. Sveštenik pozva nas obojicu da se primaknemo i da ručamo s njima. Prvo daju panaiju, pa vino, a od hrane piskuricu (kolač od raži), zatim parče pržene ribe, pa na kraju neko njihovo maslo, slično našem kajmaku... Ustadoše sa svojih mesta ovi dobri ljudi i svako nam od njih dade nešto hrane kojom napunismo naše torbake...

LJUBAV U BIZERTI: KAD JE LJUBI SRPSKI VOJNIK, SKAČE OD RADOSTI

"Izvinite da vam kažem", baš tako počeo je 1989. novinaru Tomislavu Živkoviću u kameru Čedomir, "mene jedna devojčica zavolela, zvala se Žane Blez":

- Kad je ljubi srpski vojnik, skače od radosti. Kad je otac gleda da ona mene ljubi, pa sad moram i ja nju, šta ću, jeste nezgodno. To je sve školovan narod, otac završio fakultet, isto i majka. Mene je stid, ubio bih se da otac gleda kad se ćerka njina ljubi sa srpskim vojnikom.

Žane je htela sa njim i na Solunski front:

- Dođemo za ukrcavanje, na brodove... Roditelji joj dozvole da ona ide da se bori na frontu za našu domovinu. Kad je došao red da se proziva, vide da nije vojnik iako je bila obučena u srpsku uniformu. I ona ostane.

Govorio je Čedomir i porodici o Francuskinji iz Bizerte.

- Ta medicinska sestra preuzela je na sebe odgovornost i nije mu dala da naglo jede. Jer svi koji su toliko bili slabi i naglo jeli, nisu preživeli. Pričao je da ga je hranila mlekom na slamčicu - kazuje ćerka Milica.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.