DVORSKA DRAMA: Kraljicu Nataliju narod oteo žandarmima, vojska otvorila vatru!

Delile su ih političke i ljudske razlike. Milan je tražio oslonac u Austrougarskoj monarhiji, dok je Natalija, verujući da samo tako može da osigura vladavinu sinu, bila naklonjena Rusiji. Kao osoba bila je ćutljiva, sujetna i hladna, a Milan nestalan i kockar, i zaljubljive prirode, što ga je vodilo u brojne ljubavne pustolovine.

Razmirice u vladarskoj porodici bila su skrivene od javnosti sve do srpsko-bugarskog rata 1885. godine. Tada već kralj (Srbija je proglašena za kraljevinu 1882), Milan je u ovaj sukob ušao nepripremljen, pa je srpska vojska pretrpela znatne gubitke. Osećajući i lični poraz, on je hteo da abdicira i s porodicom napusti zemlju. Tome se Natalija energično usprotivila u želji da sačuva presto sinu Aleksandru. U takvoj situaciji rođena je ideja da se Milan odrekne krune, a da Natalija vlada u ime sina dok je ovaj maloletan. Milan je ovo odbio, a poslednje veze među njima tada su popucale.

Ljubavni izleti

Njihov brak od početka je bio na klimavim nogama. Kralj Milan se upuštao u veze sa ženama s mnogo strasti. Pre braka imao je vezu sa udovicom jednog beogradskog advokata, zna se i za aferu s bliskom rođakom Marijom Katardži, ali je najviše prašine podigla ljubav prema Artemizi Hristić. Ova Grkinja bila je udata za sina Milanovog ambasadora u Carigradu i Londonu. Ostalo je zapisano: „Artemiza je stanovala u Knez Mihailovoj ulici, a kralj Milan se svakodnevno dovozio k njoj u zatvorenom dvorskom fijakeru s državnim grbom i livrejisanim kočijašem (i lakejom) na boku, pa bi ostavio ta kola da ga tu čekaju. Nije se znalo ko je bio bestidniji, on ili ona...“

Otvoreni sukob među kraljevskim supružnicima nastao je zbog Milanove ljubavne veze s jednom Grkinjom, gospođom Nazes.

Jedan savremenik tih događaja beleži:

„Godine 1886. o Vaskrsu, desio se ovaj slučaj. Po svršetku jutrenja, kralj Milan i kraljica Natalija, u pratnji elite prestoničkog građanstva, diplomata pravoslavne vere i dvorskog osoblja, oko 1.30 posle ponoći sišli su iz crkve u veliku salu, da se pozdrave s gostima i prime čestitanja o Vaskrsu. Prilikom pozdrava kralja i kraljice s gostima, kraljica nije htela da se pozdravi sa ženom predstavnika Grčke crkve Nazesa. Ovo je toliko naljutilo kralja Milana da je prekinuo serkl i pre vremena izašao iz sale, zbog čega su se gosti vrlo rano razišli (...) Postupak kraljičin prema Nazesovici je toliko ozlojedio kralja Milana da je napravio lom, što je bio uzrok početku njegovog traženja da se brak s kraljicom Natalijom razvede...“

Pritisak na Crkvu

Posle godinu dana pokušaja da se brak formalno očuva, Milan je sredinom naredne godine zahtev za razvod braka - na četiri tabaka prošivena trobojkom - lično predao poglavaru Crkve mitropolitu Teodosiju.

Crkveni vrh pokušao je da supružnike izmiri: episkop niški Dimitrije otputovao je u Vizbaden, gde se u to vreme nalazila kraljica s prestolonaslednikom, ali je ona odbila da ga primi. Sam mitropolit Teodosije išao je s članovima Sabora kralju Milanu i preklinjao ga da u interesu prestola i dinastije povuče tužbu, ali uzalud.

Crkveni vrh je, na kraju, našao da tužbu ne može da reši u kraljevu korist, na šta je Milan izvršio pritisak na mitropolita, pa je ovaj lično 12. oktobra 1888. godine razveo kraljevski brak, uprkos crkvenim pravilima.

Ne želeći da se pomiri s razvodom i odvoji od sina, Natalija se žalila Skupštini, ali bez uspeha.

Kralj je naredne godine abdicirao, a da bi onemogućili uticaj Beča na srpsku politiku, 1891. godine vlada Nikole Pašića i ruski dvor dali su Milanu, inače večito prezaduženom zbog žena i kocke, tri miliona dinara da napusti Srbiju.

Ispunili su mu još jedan zahtev: proterali su Nataliju iz Srbije.

Opasno naređenje

Ovo je izazvalo burne proteste naroda, pa je prvi put u istoriji jedna srpska vlada izdala naređenje da se puca u narod. Bio je 6. maj 1891.

Kad je kraljica Natalija odbila nalog da napusti Srbiju, vlada je samo dva dana kasnije rešila da kraljicu majku - protera iz zemlje silom.

Oko pola dva po podne žandarmi su zatvorili prolaz glavnom beogradskom ulicom, u delu gde se nalazila kuća u kojoj je stanovala kraljica Natalija (deo kod današnje „Beograđanke“). Naredna dva sata kraljica je na svaki način odbijala da pođe na savsko pristanište i ukrca se na parobrod „Deligrad“, pa su je žandarmi oko 16.15 ugurali u zatvorene kočije i povezli ka pristaništu.

Ali čim je sprovodna kolona krenula od kraljičine kuće, zapisao je Pera Todorović, „gomila je počela zaustavljati kola, sprečavati žandarme i kušati da otmu kraljicu.... Na više mesta žandarmi su potezali tesake (duge i teške noževe, nalik kratkim sabljama, prim. M. P.) da razagnaju gomilu, no to je još više dražilo masu. Međutim, rulja je bivala sve veća što su se više primicali Sabornoj crkvi.“ Tu je kolona kišom kamenica zaustavljena, a žandarmi su se razbežali.

„Kraljica pokuša da se skloni u crkvu.... Svet jurnu za kraljicom, digne je na rukama, posadi u kola, ispregne konje pa povuče dalje sam.“

Prošavši tako u trijumfu kroz glavne ulice, vratili su kraljicu u njen stan.

Natalija se s prozora stana zahvalila svojim pristalicama, a vlast je na ulice izvela vojsku. Gomila je na raskrsnici kod „Londona“ počela i vojsku da gađa kamenicama. Ali, za razliku od žandarmerije, vojska je zapucala. U pet po podne poginula su dva šegrta i jedan stariji građanin. Masa se razbežala, a vojska je zaposela ceo kraj oko kraljičine kuće, i tako sačekala noć.

Oko četiri izjutra kraljica je izvedena iz stana i sprovedena na voz, pa u Zemun. Ne želeći da bude povod novom krvoproliću, nije pružala otpor. U šest sati vojska se povukla.

Naređenje vojsci da puca izdao je, potpuno neovlašćeno, lično Pašić, ali je uspeo da krivicu svali na druge.

Proterivanje

Kraljica Natalija se nikad više nije vratila u Srbiju - nastanila se u Francuskoj, u Bijaricu, u dvorcu Sašino, koji je dobio ime po njenom jedinom sin.

Kad se Aleksandar oženio Dragom Mašin, čemu se ona oštro protivila, prešla je u katoličanstvo, a posle Majskog prevrata i Aleksandrove smrti, zamonašila se. Poslednje decenije života provela je kao časna sestra u katoličkom manastiru Sen Deni u blizini Pariza, živeći povučeno i skromno. Za vreme Prvog svetskog rata slala je pomoć srpskom narodu, a svoju imovinu u Srbiji ostavila je Beogradskom univerzitetu. Umrla je 1941. u Parizu.

Kralj Milan umro je 1901. u Beču.

Njegov vanbračni sin Đorđe, iz braka sa Artemizom, posle ubistva svog polubrata Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin izvesno vreme pokušavao je da dođe na presto.

Momčilo Petrović