Crkva, ikona, Božić, Uskrs - sve na Instagramu! Mladi sve češće javno pokazuju veru, a psiholog otkriva šta se krije iza toga
- Mladi u Srbiji sve češće javno ističu veru na društvenim mrežama, uz selfije iz crkve i praznične objave. Psiholog to povezuje sa strahom od neprihvatanja i potrebom za pripadanjem.
- Sagovornici navode da na odnos prema veri snažno utiču porodica, tradicija i okolina, dok neki mladi u njoj traže i smisao i sigurnost.
"Ja sam vernik" - sve češće se može čuti od mladih u Srbiji. Pobožnošću se uglavnom hvale na društvenim mrežama, a crkvena porta postala je idealna scenografija za selfije. Praznike čestitaju čak i oni od kojih to nikada ne biste očekivali. Dobra reklama – rekli bi oni koji u "digitalizovanu" veru ne veruju. Oni koji se ovim trendom bave ipak imaju drugačiji stav – u pitanju je potreba mladih da se prilagode društvu prepunom predrasuda.
Slave, Božić, Uskrs... praznici su donedavno prolazili samo uz čestitke najbližih i komšija, a sada one stižu i od onih od kojih to ne očekujemo. U vreme velikih praznika Instagram se usija - skoro svaka objava u tom periodu ima versku konotaciju.
Iako je pitanje vere nekada bilo "intimna stvar", danas se razgovori o tome sve češće vode javno – na društvenim mrežama. Od toga da li čistite kuću na crveno slovo, do odlaska u crkvu – ako to niste objavili na Instagramu, kao da se nije ni dogodilo. Tako je bilo i u vreme boravka Pojasa Presvete Bogorodice u Beogradu, kada su selfiji ispred Hrama Svetog Save preplavili društvene mreže.
Iza potrebe da se javno deklarišemo kao vernici i time pohvalimo pratiocima, najverovatnije stoji strah od neprihvatanja – ukoliko "štrčimo", smatra psihološkinja Jovana Stojković.
- Mladi danas žive pod stalnim pritiskom poređenja i procene – porodice, vršnjaka, društvenih mreža. Izjašnjavanje kao vernik često je društveno bezbednija opcija od priznanja sumnje ili unutrašnje konfuzije - navodi Stojkovićeva.
Za mnoge mlade, ističe, vera danas nije samo teološko ili duhovno pitanje, već i emocionalno.
- Praznici nose sa sobom osećaj topline, kontinuiteta i sigurnosti – ono što savremeni svet često ne pruža. Porodica okupljena oko istih običaja, rituali koji se ponavljaju iz godine u godinu, mirisi, pesme i simboli, postaju sidro u svetu koji se stalno menja. U tom smislu, vera često ne počinje pitanjem 'u šta verujem', već pitanjem 'gde pripadam - navela je Stojkovićeva.
Društvene mreže dodatno komplikuju ovu sliku.
- Objavljivanje fotografija sa verskim motivima za neke mlade jeste iskren izraz identiteta, trenutak ličnog mira ili zahvalnosti. Za druge, to je način da pokažu usklađenost sa očekivanjima okoline, da potvrde svoju 'normalnost' ili vrednosnu prihvatljivost... Ali postavlja se ključno pitanje – da li je to istinska vera ili potreba za pripadanjem i potvrdom", ističe Stojkovićeva.
Dobra reklama VS Smisleni deo života
Šta bi mogao da bude povod "digitalizacije" vere, za novinara Interneta portala RTS-a Aleksu Nikolića, koji se izjašnjava kao ateista, nema dileme.
- Ljudi imaju potrebu da svi vide na društvenim mrežama ako su u izlasku, na koncertu, putovanju, bilo gde što im je 'dobra reklama', pa i ako su u crkvi izgleda - rekao je Aleksa.
Sve je, kaže, "digitalizovano", pa i vera. Ipak, smatra da mladi danas veruju po navici ili po nasleđu u porodici, samo zato što je opšte prihvaćeno da tako treba i da je poželjno.
S druge strane, vaterpolista Milan Glušac, pripadnik generacije Zed koji se među saigračima istakao kako sportskim uspesima tako i jasnim stavovima o veri, ističe da porodične vrednosti i vaspitanje igraju ključnu ulogu za svakog čoveka.
- Ono što mladi nauče kod kuće na neki način oblikuje njihov pogled na svet i veru. Ukoliko im se vera predstavi kroz razumevanje, pažnju i podršku, ona će postati bitan i smislen deo njihovog života - smatra Glušac.
Ističe da mu je vera pomogla kako u životu, tako i u sportu, jer mu je pružila i osećaj sigurnosti i stabilnosti.
- Pomogla mi je da ostanem pribran i fokusiran pod velikim pritiskom. Takođe me je naučila zahvalnosti i poštovanju prema drugima, što mi pomaže da budem bolji na terenu i van njega - navodi Milan.
Pripadanje, tradicija ili potraga za smislom
Uticaj porodice i okoline na onoga ko se izjašnjava kao vernik može se posmatrati iz tri različita ugla, ukazuje jerej profesor Sava Milin.
- Kod dugogodišnjih verujućih porodica prirodno se vera rađa i kod dece. U drugu grupu spadaju oni koji nisu naročito religiozni, nego na crkvene praznike gledaju kao na poštovanje tradicije. Ali bih istakao treću grupu koja je kod mladih sve brojnija. To su mladi koji tragaju za smislom postojanja i odgovor nalaze u teologiji i bogosluženju - objasnio je jerej.
Napominje da je formalno svaki kršten čovek verujući, dok se u praksi verujućim smatra samo onaj koji makar četiri puta godišnje posti i pričešćuje se kada Crkva to propisuje.
Dve strane verovanja
Iako je ateista, Aleksa kaže da ga prijatelji koji su vernici često pozivaju na praznične proslave i da se svakom pozivu rado odazove.
Za njega je, kaže, religija kao vera u svevišnje božanstvo koje s određenim planom upravlja čovekom i svetom. Ipak, smatra, da se na tu natprirodnu volju može uticati – poželjnim ponašanjem.
O veri je otvoreno govorio i glumac i režiser Stevo Žigon, a jedna od njegovih rečenica iz emisije "Klopka" kod Olivere Kovačević i danas se citira:
- Na veronauci sam postao ateista. Video sam da (prvi katiheta – veroučitelj) laže, kaže da je pravi život posle smrti, a jede luk da bi ostao što duže ovde.
A najzdraviji izbor, bilo da vodi ka veri ili ateizmu, bio bi onaj koji dolazi iz iskrenog preispitivanja, ističe psihološkinja Jovana Stojković.
- Pravi izbor ne nastaje iz straha, lojalnosti ili potrebe za dokazivanjem, već iz pitanja: Šta ja zaista mislim? Šta osećam kada ostanem sam sa sobom? U šta verujem kada niko ne gleda? - zaključila je Jovana.
Kurir.rs/ RTS
