"Falilo je nekoliko sekundi da se ne vratim kući živ" Heroj Marko iz Srbije preživeo pakao na -40 stepeni - Vetar nosio šator, oprema nestajala u mraku
- Marko Nikolić je u humanitarnoj ekspediciji kroz Južnu Ameriku i Arktik skupljao pomoć za trojicu bolesnih dečaka - Ognjena, Pavla i Vuka. Tokom poduhvata prikupio je više od 140.000 evra za njihovo lečenje.
- Na deonici u Norveškoj, na -40 stepeni i uz jak vetar, jedva je izašao iz šatora i kaže da je falilo nekoliko sekundi da se ne vrati kući živ.
"Falilo je možda samo nekoliko sekundi da se sa tog poduhvata nikada ne vratim živ kući", ovako započinje svoju priču srpski humanitaracMarko Nikolićkoji se početkom 2026. godine otisnuo u humanitarnu ekspediciju, ovoga puta u Južnu Ameriku.
Marko Nikolić je otišao o svom trošku i uz pomoć prijatelja sa jasnim ciljem - da tokom ekspedicije kroz Južnu Ameriku, kroz sunce, vetar, kišu i sneg, prikupi novčanu pomoć za trojicu bolesnik dečaka - Ognjena, Pavla i Vuka.
Marko je prošao pravu vremensku "golgotu", a sve u cilju humanosti. Preko zaleđenog Bajkalskog jezera, 500 kilometara trčanja kroz Atakamu, najsuroviju pustinju na svetu i 60 kilometara vuče automobila, uspeo je da prikupi novac!
- Našao sam se potpuno sam u mrklom mraku, sa preteškim sankama i rancem, u dubokom snegu, na deonici od oko 35 kilometara između Alte i Karasjoka, dok je vetar duvao preko 50 kilometara na sat, temperatura osećaj -40. Bio sam umoran, izgladneo i promrzao. Iza mene su već bili Aconcagua i 6.000 metara, bazni kamp Kolera, Atakama i 500 kilometara, kao i Arktik od 203 kilometra - napisao je Marko ispod video snimka koji prikazuje realne scene njegove putešestvije.
Kako kaže, satima je sedeo u šatoru ne znajući šta da radi.
- Vetar je bio toliko jak da sam u jednom trenutku šator morao da držim rukama i nogama da ga ne odnese. Sve mi je već bilo mokro, garderoba, oprema, stvari, a ja sam četiri-pet sati pokušavao da pronađem način kako da izađem iz tog šatora i nastavim dalje - priseća se Marko.
A onda, kada je konačno uspeo da izađe iz šatora, počeo je pravi horor koji kamera nije uspela da zabeleži.
- U trenutku kada sam otvorio šator, vetar je direktno udario u otvor i podigao ga. Bukvalno sam se rvao sa šatorom da ga vetar ne odnese. Jedva sam uspeo da ga oborim i spustim na zemlju, a za to vreme bisage su mi se napunile snegom, sve što je do tada bilo mokro postalo je još gore, stvari su letele na sve strane, a deo hrane i opreme jednostavno je nestao u mraku. Ostala mi je čajna kobasica koju sam kasnije jeo dok sam hodao - nastavlja svoju priču.
Više nije imao šta da čeka. Spakovao je ono što je ostalo i nastavio kroz noć.
- Tada nisam razmišljao ni o rekordima, ni o kilometrima, ni o kamerama - razmišljao sam samo da ostanem živ. A posle svega čekala me je i četvrta etapa, vuča automobila 45 kilometara. Danas, kada vratim film, shvatim koliko je malo nedostajalo da se sve završi drugačije i zato pre svega zahvaljujem dragom Bogu što me je vratio kući. Ali najvažnije od svega jeste razlog zbog kojeg sam uopšte bio tamo: kroz ova poduhvate sakupili smo više od 140.000 evra za lečenje troje dece - ističe.
Kako kaže, "ako je bilo potrebno da ode do krajnjih granica svog tela i uma da bi neko dete dobilo šansu za život, onda je svaki promrzli prst, svaki kilometar, svaki trenutak gladi, bola i straha vredeo.
- Te noći sam se borio da sačuvam svoj život - zaključio je.
Kurir.rs/ Blic
