Da li su verske tetovaže greh ili izraz ljubavi? Teolog za Kurir televiziju otkrio odgovor koji će mnoge iznenaditi: "Nije primarno ni zahvalno da..."
- Teolog Aleksandar Nikolić kaže da ne postoji kanon koji tetovažu proglašava grehom, ali da ikona ima svoje mesto u crkvi i domu, ne na telu.
- Ističe da tetovaže svetitelja mogu biti izraz vere i zahvalnosti, ali nose odgovornost da se lik ne oskrnavi načinom života.
- Podseća i na tradiciju koptskih hrišćana i Srba u Bosni, gde je mali krst tetoviran kao znak pripadnosti veri.
Krst na podlaktici, lik Isusa Hrista na leđima, Sveti Vasilije Ostroški uz rame, pa čak i čitav manastir Ostrog - verski motivi odavno su pronašli mesto među tetovažama. Za jedne su izraz vere, zahvalnosti i ličnog iskustva, za druge svetinja ipak nije nešto što bi trebalo zauvek upisivati u kožu.
Gde je granica između ličnog izraza vere i neprimerenog odnosa prema svetim simbolima, za emisiju "Puls Srbije" otkrio je teolog - Aleksandar Nikolić.
- Ranije je postojala tradicija kod starozavetnih Jevreja da, u znak sećanja na svoje upokojene, povlače linije oštrim predmetima i stvaraju ožiljke na leđima i rukama. Gospod se preko proroka obraća i kaže: "Ja sam Gospod živih i mrtvih." Nije potrebno da se, u znak sećanja na bilo koga, povređujete, već da se obraćate Bogu, jer je u Njemu sve ono što tražimo - i budućnost i prošlost, i život i smrt. Izričito ne postoji kanon koji kaže da li je tetovaža greh ili nije. Međutim, postoji jasan stav kada je reč o tome gde je ikoni mesto. To je ono što ljudi treba da razumeju. Isključivo na ikonostasu u crkvi i na zidu. Ovo nije upućeno protiv tetovaža, ali ikona ima svoje mesto i pripada domenu svetih tajni. Ikona nije slika niti umetničko delo. Mi ne kažemo da se ikone slikaju, već da se ikone pišu. Svaki simbol na ikoni ima svoje značenje - rekao je Nikolić.
"Ikona ima svoje mesto"
Objasnio je kako Crkva posmatra ikone i njihovu ulogu, ali i zbog čega se tetovaže svetitelja posmatraju u drugačijem kontekstu.
- Čitava filozofija ikone razvijana je hiljadama godina - šta prikazuje i na šta se odnosi. Ona ima bogoslužbenu ulogu. Imamo čak i čudotvorne ikone, ikone koje isceljuju, koje mirotoče, kao i ikone koje su bile povređivane kopljima pa su krvotočile. Brojna su takva svedočanstva. Njihovo mesto je na bogosluženju, odnosno u bogoslužbenom prostoru crkve ili u bogoslužbenom prostoru u kući - na zidu. Jer mi preko ikone stupamo u odnos sa prvolikom, sa samim svetiteljima, odnosno sa samim Bogom koji dejstvuje preko njih. Crkva ne osuđuje niti traži da neko sada sastružе tetovažu ili da idemo u neke krajnosti. Ali, prosto, nije primarno i nije zahvalno da se na taj način postupa. Današnje vreme je izuzetno vreme vizuelnog pritiska. Sve se svodi na vizuelno. Potrebna nam je vizualizacija da bismo na taj način gradili svoj identitet i potvrđivali ga - načinom oblačenja, načinom na koji zidamo kuću, uređujemo enterijer, izgledom veb-sajta i tako dalje. Deo toga je sigurno i ono što imamo na telu - objasnio je.
Teolog se osvrnuo na motive zbog kojih ljudi tetoviraju svetinje i ukazao na odgovornost koju takav čin, prema njegovim rečima, nosi.
- To je potreba da, kada budemo na bazenu ili na plaži, pokazujemo nešto što je deo našeg identiteta. Mnogi vole i da se na taj način možda zahvale. Na primer, ako neko istetovira Ostrog jer je zahvaljujući molitvama i odlascima tamo ozdravio, dobio potomstvo ili doživeo neku drugu vrstu pomoći iz vere. To jeste izraz bogopoštovanja i sigurno je da neko to radi iz zahvalnosti. Međutim, iz iste te ljubavi treba da imamo svest da oni koji su to uradili moraju odgovorno da nose taj lik. To znači da moraju da paze gde se kreću, gde pokazuju tu ikonu i na koji način žive. Vi sada nosite lik svetitelja za koji imate odgovornost, da ne biste prešli u svetogrđe, odnosno da ne biste oskrnavili svetinju - naveo je teolog.
- Telo je hram Duha Svetoga, kaže apostol Pavle. Dakle, telo nije izložbeni prostor, nije postament. Ono je hram Duha Svetoga, zato što će to naše telo vaskrsnuti u drugom dolasku Gospodnjem. Telo je hram Duha Svetoga i unutar našeg života, gde se naš duh i naša duša usavršavaju. Samim tim, moramo paziti na svoje telo. Ono nije namenjeno pokazivanju umetničkih dela, čak i kada je to izraz pobožnosti. Ali, ako je neko to već uradio, a najčešće ljudi to rade iz neznanja, to treba razumeti. U tom slučaju, neka to nose sa odgovornošću, neka paze na način na koji žive i, na kraju krajeva, neka to i ispovede. Skidanje tetovaža sa tela nije greh i Bog ga neće kazniti - Gospod gleda srce čoveka - kaže Nikolić.
Teolog Nikolić podsetio je na hrišćanske tradicije u kojima je tetoviranje krsta imalo posebno značenje i služilo kao znak pripadnosti veri.
- Ali moram da navedem jednu hrišćansku tradiciju koja je bila poznata kod Srba u Bosni u vreme Otomanske imperije, kao i u Koptskoj crkvi. U Koptskoj crkvi ranije je postojala obaveza svih hrišćana, pogotovo žena, da iznad šake tetoviraju mali krst. To je bilo raspoznavanje da pripadaju hrišćanskoj porodici, ali je bilo i znak spremnosti na mučeništvo zarad vere. Ta tradicija se u Koptskoj crkvi održala do danas. Ko je putovao u Egipat ili na područja gde žive pripadnici Koptske crkve, može da vidi, recimo, na recepciji devojke koje nisu pokrivene i imaju istetoviran krstić na ruci, po čemu se raspoznaju. To jeste bilo u okviru njihove crkve kao nešto što je bilo blagosloveno. Isto je bilo i kod naših Srba u Bosni, da bi se raspoznavali - za Kurir televiziju, objasnio je teolog Nikolić.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama MONDO Inc uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
