Da mrtva usta zbore, ćutao bih. Prepustio ovu neispričanu kratku priču-povratnicu njenom izvornom tvorcu, Aleksandru Tijaniću, mesožderu među dinosaurusima novinarstva. Umro je, kažu, krajem prošlog oktobra. Pokopan, pričaju, na nekom beogradskom groblju. Ne pomera se, tvrde, pod teretom crne zemlje. Ćuti, vele, u aleji velikih, a mrtvih. Zar poverovati, dok god ima onih koji i dalje čitaju njegove kolumne, dok god ima onih koji imaju da prenesu barem i jednu njegovu reč? Kao recimo ja, sada i ovde.
Na tragu narečenoga, mislim: pa što ne bi, takav - mrtav, makar još jednom kazao šta mu je na umu? Što da se, ponovo, tek na tren, ne zaleti u arenu podivljale javnosti, odebljalu i otežalu od nepodnošljive lakoće manipulisanja rečima i ljudima, našim narodima i našim državama. Što da - mojim svedočanstvenim rečima i njegovim mislima - ne odgovori mrtav, onome kome živ nikada nije ostajao dužan. Da, jeste, reč je o njemu: Beba ante portas, prenosi Nedeljnik.
Godina je od tog 13. juna, kada mi je Tijanić, u klompama - u bašti kafea ispred ulaza njegovog stana u YU Biznis centru na Novom Beogradu - nekoliko sati pričao o Srbiji, budućnosti, Đinđiću, prošlosti, Beku, Miškoviću, Koštunici, pretnjama, skrivanjima, ženama, životu, novinarstvu, otporu, Crnoj Gori, Đukanoviću, Bebi... Naročito o njemu, što me je posebno zanimalo, imajući u vidu da se bavim novinarstvom, te da se pomenuti takođe bavio njime, ali ne, kao ja, u svojstvu novinara, već više kao regionalni doktor Andreas Tulp, koji, kao na onoj Rembrantovoj slici koju nam je najbolje dočarao Danilo Kiš, secira - sa državnim odobrenjem i aminom.
Okidač za susret bio je dan ranije. Forum za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji i Fondacija Fridih Ebert organizovali su konferenciju o tome kako mediji u Srbiji informišu javnost o međunarodnim zbivanjima i regionu. Simbolikom bremenit naziv skupa: "Stvarna slika sveta". Učestvovali su predstavnici medija, medijskih i novinarskih udruženja i institucija, kao i stručnjaci i analitičari iz Srbije i zemalja regiona. Došao sam iz Podgorice, da kažem ponešto o regionalnim iskustvima i praksi. Pričao sam o jednom autohtonom fenomenu Crne Gore, za koji većina prisutnih ili nije znala, ili nije želela da zna: o državnom uvozu "nezavisnih" medijskih specijalaca iz regiona, pretežno Srbije.E, potom sam, sutradan, pošao kod onoga ko voli direktan pristup, da čujem o stvarnoj stvarnoj slici jednog sveta - Bebinog. Čim sam ga video znao sam: Tijanić nestaje, gasi se. No, i dalje u njemu gorela je golema vatra. Od njegovih decibela, ljudi za susednim stolom teško su mogli, verujem, na miru da razgovaraju. I u umiranju bio je kurčevit: ni na zelenoj milji života nije odustajao od svoje borbe. Sve sam beležio. Prva rečenica, doslovce: "Beba je veoma inteligentan čovek i stepen njegove inteligencije savršeno odgovara stepenu njegove pokvarenosti". A onda je nastavio, u reč: "Ono što ljudi ne znaju o tom čoveku jeste činjenica da je prolazio kroz različite faze. Počeo je kao garderober i šef sale na brodu 'Savski galeb'. Tu je upoznao Milana Beka. On ga je napravio: pozvao ga je da radi u PR agenciji Spektra. Potom je napredovao u okvirima firme. Manje se zna da je Beba negde u to doba bio neka vrsta religioznog fanatika. Verujem da je više puta poljubio mitropolita Amfilohija u ruku, nego što je pogledao Zorana Đinđića u oči. Sakupljao je ikone i crkvene predmete. Bio je i član Krunskog saveta Karađorđevića, jednog od pet savetodavnih tela dvora, koji je organizovao prvu posetu kralja pretendenta na presto, Aleksandra. Beba je bio zadužen za organizaciju negovog dolaska, sinhronizaciju... Tada je prezirao politiku. Nije bio član nijedne stranke.Beko upoznaje Đinđića, zbližava se sa njim i nakon preuzimanja DS-a od Mićunovića, Đinđić i Beko (blizak socijalistima) prave plan uz pomoć Bebe da Đinđić i Slobodan Milošević naprave koalicionu Vladu 1993. Te i naredne godine Milošević i Đinđić se gledaju petnaestak puta, pa Beko i Beba očekuju profit od tog dogovora. Znaju odlično: gde je vlast, tu je novac. Međutim, pregovori pucaju jer je Zoran tražio funkciju premijera, dok mu je Slobodan nudio samo vicepremijersko mesto. Ipak, Beko sa Bebom ostaje sa socijalistima, sa kojima poslovno sarađuju. U to doba Beko uvozi deficitarnu robu - gume, naftu, deterdžent... - i te poslove vodi Beba.Tvrdim: nijedan od tih i takvih poslova nije mogao da se radi bez dozvole tajne policije. Tu je Beba zaradio svoj prvi million. Kada je video da novac leži u vlasti, a kako je Sloba slabio, ponovo se okrenuo Zoranu. Odrekao se i crkve i kralja. Počeo da radi izborne kampanje DS-a, kao tehničko lice. Crkvu mu je zamenio DS, a kralja - Đinđić. U takozvanom narodnom ustanku 2000. godine Beba nije bio u prvim kadrovima. Držao se rezervisano. Đinđić i Beba su nerado pristali da Koštunica postane kandidat. Beba nije verovao da Koštunica može da sruši Slobu i savetovao je Đinđića da ne dozvoli da Koštunica bude Slobin protivkandidat. Zbog čega? U slučaju i da Koštunica ne sruši Slobodana znalo se da će to biti minimalna razlika i da će nakon toga Koštunica dobiti zvaničnu potvrdu da je najkrupnija ličnost srpske opozicije. No, uprkos savetima Bebe, Zoran se saglasio da Vojislav bude kandidat. Dogovor je bio da Koštunica bude predsednik, pa da predloži Đinđića za premijera. Tada se Beba kao pijavica priklanja Đinđiću, postaju nerazdvojni, a odbacuje Beka.Postaje šef Biroa za medije u Vladi Zorana Đinđića. Glavnokomandujući za medije. Kako sam kaže u iskazu datom u specijalnom sudu 13. aprila 2005. godine - po optužnici Specijalnog tužioca - nakon ubistva premijera, on nije bio samo šef Biroa. Praktično Đinđićeva vladavina bila je organizacija tipa turskog dvora: Sultan Đinđić, Veliki vezir Beba, paše i subaše, harem i blagajna. A kada je vlast organizovana kao Dvor, onda Veliki vezir ima veću vlast od ministara. Beba navodi da mu je Đinđić često prepuštao brigu i komunikaciju sa javnom i tajnom policijom, tužilaštvima, medijima, kontaktima sa stranim obaveštajnim službama, sa ambasadorima, kontaktima sa podzemljem... Pazite: i to sam indirektno priznaje Beba, obrazlažući da je to Zorana mrzelo.To je išlo dotle da je Beba i privatno činio sve da Zoranove potrebe budu ispunjene. Ako Zoran ima mali frižider, Beba kupuje veći. Ako Beba zapazi da Zoran piše grafitnom olovkom, odmah mu nabavlja set penkala. Bavi se njegovim odelima - na nekoliko fotki Đinđiću namešta kragnu.
U to doba dolazi do izvesnog zahlađenja u odnosima unutar zajednice Srbije i Crne Gore. Milo Đukanović vuče ka većoj samostalnosti, što Zoran ne može da podrži, i mora se suprotstavljati. Tu akciju protiv osamostaljenja Crne Gore vodi Beba: kako nadvladati težnju da se Crna Gora otcepi - medijski i politički.Onda je Zoran ubijen. U narednih pet sati nakon likvidacije, u državi je haos. Beba se zadesio u Beogradu, iako je dao ostavku, i otišao. Kao privatno lice ide u Vladu. U strahu odmah vadi Belu knjigu gde su navedeni svi viđeniji kriminalci, njihove fotografije, priroda njihovog kriminalnog posla. Bez ijednog dokaza, bez istrage, bez uviđaja. Instant poternica.Bilo je dobro da se objavi ta poternica, ali sa jednim 'malenim' detaljem - pre ubistva! Đinđić bi bio živ. Beba, u to verujem, nije smeo da ih pipne dok mu nije bilo preko potrebno za ličnu bezbednost. Kako drugačije tumačiti činjenicu da su lideri Zemunaca, nakon što su opkoljeni u kući na selu, likvidirani, nisu pohapšeni. Kao da je neko želeo da ne progovore o svojim kontaktima. Pa, onda, veoma simptomatično: Đinđićeva udovica, Ružica Đinđić, od sahrane supruga ne prima ni Bebu, ni Čedu.Cela Zoranova grupa se razbežala: Korać se povlači na fakultet, Beba u Beč, Čeda se odvaja, više njih prestaju da se bave politikom. Javnost počinje da traži odgovornost za nečinjenje. Kasnije se mnogi od pomenutih vraćaju u politiku, dok Beba bira Crnu Goru, gde mu sada prijateljski odnosi sa vrhom vlasti i premijerom Đukanovićem, kao i sa ljudima iz biznisa omogućavaju bezbednost i olakšan put do finansija. Umesto da tenzije u Crnoj Gori splašnjavaju i da se utakmica vodi samo oko ciljeva privrede i spoljne politike, ona u interpretaciji Bebe ponovo postaje borba za život i smrt". To mi je ispričao Tijanić.
Zabeležio Marko Milačić, juna 2013.
(Nedeljnik)
