Najnovije vesti

KRAJ PROKLETSTVA KARAĐORĐEVIĆA:  Kneginja Jelisaveta u svojoj kući posle 73 godine!
Foto: TANJUG

ISPOVEST

KRAJ PROKLETSTVA KARAĐORĐEVIĆA: Kneginja Jelisaveta u svojoj kući posle 73 godine!

Društvo
00:00h
Još nisam svesna da je ovo moja kuća. Ja sam skitnica. Nikad ništa svoje nisam imala. Navikla sam tako. Nisam materijalista pošto sam izgubila svoj dom kad sam imala četiri i po godine. Odrasla sam u izgnanstvu i nemam osećaj da mi bilo šta pripada. Ali znam da je istina pobedila. I znam da mi je samo to važno

Posle državnih sahrana kneza Pavla i poslednjeg kralja Petra Drugog na Oplencu, vraćena je i prva kuća unucima Karađorđevim. Kneginja Jelisaveta otvara vrata svoje nove stare kuće koja joj je vražena posle 73 godine i u nekadašnjoj Vili Crnogorka priča sve detalje svoje burne biografije.Crnogorska zastava na jarbolu čuvene vile Crnogorka i znak da je konzulat i dalje nekoliko metara niže podsećaju da će još sačekati sa konačnim useljenjem u kuću. Kneginja nam ipak govori za epizodu u kojoj joj je konzul rekao kako ne može da ide na sprat, ali i njen prkosni karađorđevski odgovor: " Vi ste sada u mojoj kući. Sigurno ne možete da mi naređujete".

"Čudan raspored, zar ne", pita misleći na čudnu povezanost sale za sastanke sa trpezarijom, kao da proverava da li je u pravu. Sve će Crnogorci izneti. Nameštaj joj se ionako ne dopada. Ni zavese, "kao dim su". U ovoj vili kao da vidite sudbinu jedne zemlje. Sravnjena po nalogu Edvarda Kardelja, najbližeg Titovog saradnika i prepravljena za njegove potrebe. U "američkom stilu", na 850 kvadrata... Teško da ima bilo kakvog traga komunizmu, ili tome da svako uzme koliko mu treba. "Još nisam svesna da je ovo moja kuća. Ja sam skitnica. Nikad ništa svoje nisam imala. Navikla sam tako. Nisam materijalista pošto sam izgubila svoj dom kad sam imala četiri i po godine. Odrasla sam u izgnanstvu i nemam osećaj da mi bilo šta pripada. Osim mog tela, nemam ništa drugo u životu. Sve je iznajmljeno od kosmosa, to je moja filozofija. Ali znam da je istina pobedila. I znam da mi je samo to važno".

Razmišlja, dugo gledajući kroz prozor sobe u kojoj su se susretale delegacije i mešaju prošlost i sadašnjost. Oči joj na tren postaju tamnije. "Pitala sam se šta će ljudi sada misliti, kako će reagovati na to kad vide da kroz prozor gledam u svoje imanje. Da li će misliti da sam dobila nazand nešto što je moje, ili će me napadti. I misliti da mi to ne pripada.. A, sad zamislite da vama neko uzme majčinu kuću... Šta je tu čudno...

Kuća je puno ne zanima. Kaže da je slabo "oseća". Zato nam kao devojčica nam pokazuje orah, šljive, krušku, jabuke..." Vazduh je nekako drugačiji, je l' da", kao da nas pita. Može li se nadoknaditi propušteno? Može li se ostati nem na mišljenje drugih? "Znam da su komentari uvek jako glupi. Juče sam čitala komentar jednog Srbina iz Pariza, da, pošto sam se udavala tri puta, nemam pravo da dobijem bilo šta nazad. To me toliko iznervira, da je bolje da ne čitam".

Da li joj je njeno prezime teret danas. Kaže da jeste, ali u pozitivnom smislu. Kad sam bila mala uopšte nije bilo pozitivno. Maltretirali su me stalno, misleći da je glupo imati titulu, pošto više ništa ne predstavlja. Vi ste niko, nigde... Nije bilo lako. Ljudi su govorili loše o mom ocu, morala sam stalno da ga branim. I misija mi je bila da se vratim i ovde da ga baš branim, i menjam istoriju za ljude koji ne znaju. Oni nisu krivi što su ih učili drugačije. Malo po malo, ljudi sada imaju mogućnost da znaju istinu, samo ako imaju volju da znaju. Mnogi imaju, vi mladi ljudi imate i to je po meni najvažnije kad mladi ljudi odluče da budu nezavisni i misle svojom glavom", kaže princeza od Jugoslavije, kako je naziva engleska strana Vikipedije.

Prošlost je nešto čega nikad neće moći da se oslobodi. "Bilo je teško kad sam bila izbačena sa dvora, iz zemlje, pošto sam bila jako omiljena beba, kao najmlađa i prva ženska beba u porodici. I odjednom vas teraju... mislila sam, to znači da me više ne vole. Bilo mi je sve to jako tužno. Imala sam samo pet godina... Kad smo bili u zatvoru u Južnoj Africi, u Keniji, u koji su nas stavili Englezi odmah po dolasku, pitala sam se zašto me više ne vole. Zašto sam odjednom neprijatelj. Niko ne razmišlja da dete može da ima takav osećaj. Do danas sam na spisku onih koji treba da budu rehabilitovani. Nadam se da će se dogoditi krajem jula. I moj pokojni brat Nikola, i Aleksandar, brat koji živi u Parizu. Svi moramo da budemo rehabilitovati, što je jako smešno. Vi imate priliku da me upoznate danas dok sam još uvek kriminalac".

Među tim sećanjima, najbitnije je ono koje joj je predodredilo život, sećanje na oca. U uniformi, pre zatvora, pre nego što je postao progonjen. Kao velikog državnika, omiljenog. Odlučnog, pouzdanog i iskrenog. Pre svega inteligentnog, kako ga sa žarom opisuje. "Otac je bio jaka ličnost, veliki intelektualac. Govorio je sedam jezika, bio je jako popularan u Parizu i Londonu i imao je jako puno prijatelja. Obožavao je umetnost, možda znate on je kreirao Muzej Kneza Pavla, zbirku koja je sad u muzeju u podrumu, i u Belom dvoru, gde je druga zbirka. To su stari slikari, a moderni su bili u muzeju. Pamtim njega kao državnika kad sam imala tri i po godine. Pamtim dan kad sam se slikala s njim. On je bio u uniformi, i ja sam bila toliko ponosna. Jako stroga pored njega. Znala sam ko je on i taj trenutak bio je veliki za mene, da sedim pored njega. Kako sam bila ponosna, pamtim do danas. Da budem u njegovom društvu, bilo je to fenomenalno za mene", kaže, i što je regresija sećanja veća, tako se sve češće briše oko očiju.

Dolazimo do najtežeg momenta, dana koji je prognao njenu porodicu, a zemlju odveo na neki drugi put. 27. mart 1941. Knez Pavle ima četiri sata da spakuje porodicu i spase je sudbine Romanovih. Kneginja to pamti na svoj način. "Sećam se da sam čula viku, gledala ljude koji su trčali kroz hodnik, plakali. Bila je strašna buka, i jedan moj brat me je uzeo u krilo i čitao mi bajku o Crvenoj aždaji da ne bih čula šta se dešava. Ne znam šta su sve poneli, ne znam... Znam da se jedan policajac vraćao u Beli dvor da nađe mog psa, kojeg smo zaboravili. Hvala bogu da su ga našli. Voz je krenuo u 23 sata u Grčku. Dobro je što smo tada izašli, jer bi nas verovatno streljali da nismo. Čudan život", kaže značajno, i opet kao da pita.

I opet neprimetno trlja oko, sada drugo. Otac joj nikad nije pričao više o tom danu. Mislio je da je to opterećenje za decu. Princeza kaže da joj je žao jer je od njega htela svašta da nauči. "Bila je to tragedija za oca, on se osetio ne krivim, nego odgovornim. Bio je besan na naše generale koji su bili toliko glupi da organizuju taj puč. On tada nije znao da su Englezi stajali iza svega, da su platili i koliko su platili. Za njega, Englezi su bili prijatelji. On je bio na Oksford univerzitetu, Vojvoda od Kenta, njegov zet, bio mu je zaista veliki prijatelj, a i poznavao je kralja, pošto je bio kum na njegovom venčanju. Nije verovao da bi Englezi mogli da nas izdaju i čak nije dozvoljavao da se prisluškuju. Baš je verovao do kraja da su naši prijatelji. Za to je bio naivan, sigurno. Da je to znao, sve bi, mislim, bilo drugačije. Još mu je teže bilo kad su nas odmah po dolasku u Keniju Englezi stavili u zatvor. Mislim da to do kraja života nije mogao da prihvati".

Kneginja Jelisaveta i njena braća imali su priliku da gledaju kako život jednog velikog čoveka postaje senka. Zabrinut, zamišljen, razočaran. I nikad više spokojan. U tim prvim godinama u zatvoru, bez kontakta sa spoljnim svetom, bez mogućnosti da se brani, objašnjava, promeni tok istorije. Da učini bilo šta za sebe, a kamoli za svoj narod koji je vodio svoju bitku za opstanak. "Oca je to potpuno uništilo, ponizilo. On je hteo da nas spasi rata, mislio je da, ako čekamo još tri nedelje, Englezi bi nam dali oružje, a oni nisu imali želju za to. Od Hitlera je uspeo da izvuče ono što nisu drugi mogli, ali posle puča... Još surovije je bilo to što nije mogao da kontaktira bilo koga, da objasni šta se dogodilo. Bio je jako nervozan zbog braće, plašio se da im se nešto ne dogodi, imali su 16 i 12 godina. Nije mogao ni da čita, on, čovek koji je non-stop čitao. Bez telefona, bez lekara, crkve, ičega. To je jako teško, odjednom, vi ste u Belom dvoru, vi ste šef države, drugi dan ste u zatvoru. Nije prvi put u istoriji, ali to je bilo za njega katastrofa".

Dvoipogodišnji zatvor popustio je u Južnoj Africi, ali se ta prividna sloboda okončala 1948. godine, kada je mala kneginja sa majkom otišla prvo u Grčku, a onda u Švajcarsku. Knez Pavle je stigao nekoliko meseci kasnije, na okupljanje u Ženevi. "Tamo je jedina škola koju sam volela", kaže. "Tata je bio uplašen da bi Staljin ponovo ratovao, pa se preselio u Pariz, a mene su poslali u internat u Engleskoj, što je bila katastrofa. Grozno mesto, kao iz romana Oliver Tvist. Bila sam jedina strankinja tamo. Imali smo pravo jednom nedeljno da se kupamo, da jednom u tri nedelje peremo kosu, a iste gaće nosile su se nedelju dana. Ja sam se budila u 11 uveče i kradom trčala do kupatila da sve operem, čak sam i našla žicu za sušenje. Stalno sam kažnjavana zbog toga. Bilo je grozno, zaista grozno. Kad sam odlazila iz škole, nacrtala sam grafit protiv profesorke koja me je stalno maltretirala. Svaki dan sam bila kažnjavana za nešto. To je instinkt buntovnika. Otpor. Uvek sam pružala otpor...Posle toga sam prešla u Pariz u katoličku školu, ponovo internat..Četrdeset nas u jednoj sobi, i jedan WC u hodniku. Ne znam...", opet zastajkuje i pokušava da objasni da to s čim se borila nije bila samo prljavština, i nije najgore, koliko ona praznina tu negde na levoj strani grudi: "Nisam htela da idem u crkvu, jer nisam katolkinja, pa sam se krila pod ćebetom, da me ne nađu, da mogu još jedan sat da spavam. I uspevala sam. Tad sam imala 15 godina. Ali, zauvek sam buntovnik. Posle sam otišla u drugu školu da učim pravo, filozofiju, i umetnost i tamo je bilo interesantno. Molila sam roditelje da me prebace, pošto nisam više mogla da izdržim".

Umesto sreće, nastupila je smrt bliskih ljudi. Prvo brata '54, pa onda sledeće godine tetke, zatim i bake. To je bio tako tužan period, kaže. Tri godine u crnini. "Nisam videla budućnost, nisam razumela ko sam gde idem, nisam imala identitet... Mislila sam da ništa ne vredim, nisam bila dobrodošla nigde. Ne pripadam nigde, to je bilo baš jako teško". Znala je da će morati da bira između sebe i porodice. Najteža odluka koju je donela. Svog prvog muža, Hauarda Oksemberga, srela je u Austriji. Kaže da nije bila uopšte zaljubljena u njega, čak ni kad je došao u Pariz, ni kad je pitao da li hoće da ode s njim u Ameriku. "To je oduvek bio moj san, pošto je to za mene bila zemlja slobode. U Evropi, ljudi iz okruženja su znali ko sam, ali to je bila šala za njih, više prilika da me maltretiraju, da mi govore da me u toj mojoj zemlji baš i ne vole. Odlučila sam da odem, da pokrenem novi život. Što je bila katastrofa za oca. Jadan otac", kaže setno, kao da i danas želi da je je moglo da bude drugačije, i nastavlja: "Ponovo je strašno patio. Bio je jako ljut. Nismo se videli 10 meseci. Nikad mi to nije oprostio. A morala sam. Ja sam uvek bila moderna i buntovna žena. Roditelji su bili tužni ljudi, u godinama, od bratovljeve smrti nisu više uopšte slušali muziku. Majka je bila jako stroga, a otac je vodio nezavisan život, išao je sa prijateljima, obilazio muzeje, čitao knjige i puno putovao. Rekla sam da to nije život za mene, ja ne mogu tako da živim. Ne mogu. Svaki dan u jedan da sedimo u trpezariji da jedemo ručak, ja to mrzim. Nikad ne ručam više. Drugačija sam potpuno od njih, ne kažem da sam bolja ili da su oni, jer to su druga vremena. Čovek mora da se nađe sebi. Znam da sam ih strašno uvredila, ali sve je na kraju bilo bolje, oni su na kraju obožavali moju ćerku Katrin, koja je uvek bila prelepa. Da nisam to uradila, ne bih bila ovde sada. Želeli su da se udam za nekog poznatog, bogatog, nekog princa, ali ko bi mene hteo. Mi smo ništa, mi smo bivši ljudi".Pravi jedva primetnu pauzu tek da se povrati od sećanja. Koliko god da bolno zvuči, iz nje izlazi neka snaga. Seta i snaga mešaju se dok priča o najgorim godinama svog života, težini jedne sudbine, jedne devojčice koja do danas nije iščezla. Niti će. Njena dužnost prema ocu, otadžbini, i sebi. Ta rastrzanost obeležila je njen život. Rastrzanost koja joj je dala neku nadljudsku snagu, onakvu zbog koje ju je Olja Ivanjicki nazvala Karađorđem bez brkova. "Postoji ta knjiga na engleskom zove se 'Bivši ljudi', baš o Rusima, o tome šta su uradili aristokratiji i srednjoj klasi, to je teško čitati. I kad čujem da su ljudi još komunisti, a ako ne znaju šta je Staljin radio, to ne razumem. Pre neki dan gledam, sin Džejn Fonde nosi ponosno majicu sa komunističkim znakom na njemu. Kako ne zna da je Staljin počinio najveći zločin na svetu? Svaki Srbin treba da ide da pogleda izložbu 'U ime naroda'. Ljudi koji traže istinu imaju obavezu da saznaju istinu...Ta knjiga bivši ljudi je tužna, nemate pojma koliko, svaku osobu su srušili do srži...". Baš kao njenog oca. "Zato što je moja odgovornost dan danas da to promenimo. Moja ćerka Katarina napisala je fenomenalan scenario za film. Ja sam napisala za drugu vrstu filma, za dokumentarni više, ona za igrani, i hoćemo sada da nađemo nekoga ko će sve to moći da spoji. Bolje da bude britanski film, pošto su oni krivi", služi se i sama tim britanskim humorom pomalo. "Američki sigurno neće biti, jer oni nemaju pojma o našoj istoriji i zanima ih samo ako mogu da zarađuju pare. Kada je nešto surovo i glupo mora da se popravi. Znam da ljudi više uče gledajući TV i filmove, da ništa niko ne čita. Film će zato ostaviti trag". Bez obzira da li je u pitanju Karađorđeva narav, sve je to pretežak teret za jednu ženu. U familiji, kada imate troje dece, i prvi neće da uzme barjak mora "broj tri". To je bila moja odluka. Borila sam se, i svaka prepreka bila je na neki način izazov za mene, da je preskočim ili se provučem. Sve je odavno kao opsesija, da moram da se vratim u Srbiju. Nisam znala jezik, ali kada bih čula na ulici srpski, pratila bih ljude, govor... Rekla sam sebi, to je moj jezik, moj narod, ja tamo pripadam, ali ne mogu da idem tamo, što je jako glupo i surovo. Moram da nađem način da se vratim tamo".I to se dogodilo prvi put 1987. godine, sa trećim suprugom, tadašnjim senatorom iz Perua, bivšim predsednikom države, Manuelom Uljou Elijasom. Na međunarodnoj konferenciji u Budimpešti bio je Mitja Ribičič, bivši predsednik predsedništva SFRJ, i Uljou Elijas ga je pitao da li može da povede suprugu sa sobom. "Naravno da nije mogao da mu kaže ne. Dugo sam sedela u srpskom konzulatu u Budimpešti. Pet godina kasnije sam upoznala konzula koji mi je sve ispričao šta se događalo. Bilo je to vanredno stanje, samo su psovali i telefonirali i proklinjali što su se uopšte javili na telefon ili što nisu otišli na ručak. Jer Karađorđević ne može da uđe. Posle dva sata sam dobila vizu. Ali, sve je bilo mnogo smešno".

Vraća se na obične ljude u Srbiji, o tome kako voli da ih sreće na pijaci, u gradu, da priča sa njima na putu ka stanu, u kojem je sve vreme od povratka u Srbiju. "Mislila sam da smo mogli da živimo svi u Belom dvoru, ali je moj rođak imao drugačiju ideju. I od tada sam podstanar, na petom spratu, što je odlično za liniju", kaže malo ironično i prebacuje se na zanimljiiviji joj susret iz autobusa: "Danas me čak u autobusu vozač pozdravio. Zaustavio je autobus da mi pruži ruku i da mi kaže dobrodošli".Otkud princeza u autobusu? "Stalno se vozim. Zašto da ne? Imam bus plus i meni prija. U Londonu i Americi sam uvek volela da idem autobusom. To ne nezavisnost, i mnogo je veći konfor nego u taksiju. Slobodniji ste i bliži narodu".Čovek je živ dok ima cilj. Zaiskri kad kaže da još nije kraj. Prvo film. I uvek otac. To je priča svih devojčica. I ove devojčice koja će zauvek ostati u kneginji, ma koliko odrasla i zrela bila. "Moj cilj bio je da raščistim priču o ocu i da učinim da imamo nov pogled na istoriju. Uspela sam na neki način, ne skroz, ali pošto sve ide polako, moramo da čekamo još malo..". Polako. Sedamdeset i tri godine polakog. Razmišljam da li je ona zaista Karađorđe u suknji.

(Nedeljnik)

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja