Probljenom i razorenom Srbijom od usta do usta je od proleća 1916. počeo da se pronosi prkosan glas: "Nijednu zastavu nam nisu oteli. Vojnička i narodna čast je sačuvana!”
Gledajući s ove vremenske udaljenosti, to je možda bila mala uteha za strahovito stradanje jedne države i naroda čija je vojska napustila domovinu, ali je taj glas tada ljudima čuvao krpice obespokojenog dostojanstva i pružao ohrabrenje pred odlučujuće borbe koje će dovesti do konačne pobede.
Od pedeset jedne zastave sa kojima se ratovalo od 1912. do 1918. godine u depoima Vojnog muzeja u Beogradu čuva se 47 vojnih barjaka.
Tri su nestala u bitkama kada su ih, verovatno u želji da ne padnu neprijatelju u ruke, zastavnici sakrili ili uništili. Četvrta, zastava slavnog Gvozdenog puka, odnosno Drugog pešadijskog puka "Knjaz Mihailo” prvog poziva Moravske divizije bila je pogrebni pokrov na sahrani kralja Petra Prvog Karađorđevića i sa njim je sahranjena. Zastave koje su dodeljene vojsci 1911. godine razlikovale su se od dotadašnjih pošto se napušta purpurna crvena boja uvedena 1884, i usvaja tradicionalna srpska trobojka. Lik Svetog Andreja Prvozvanog, koga je Karađorđe uzeo za svog zaštitnika u spomen na 30. 11./13. 12. 1806. godine, kada je oslobođena Beogradska varoš, ponovo zauzima mesto na desnoj spoljnoj strani.
Na unutrašnjoj strani, u sredini,u krugu je državni grb s dvoglavim belim orlom. S obe strane, iznad sveca i grba, stoji natpis: „Za Kralja i Otačastvo”. Ispod krugova na obe strane, u blagom luku na belom delu platna, stoji natpis: „S verom u Boga”. Sačuvan je i govor generala Stepe Stepanovića koji je na svečanoj dodeli ukazao na značaj zastave: „Zastava je najveća svetinja vojnička, sveto znamenje vojničke časti i dužnosti, vojničke slave i ponosa.”Zastava na zastavi Vojni muzej je riznica i brojnih drugih zastava korišćenih u Prvom svetskom ratu. Pored zastave Topličkog ustanka posebnu pažnju privlače časna znamenja pod kojim su se okupljali dobrovoljci. Od zarobljenih i odbeglih vojnika iz austrougarske vojske, koji su se pri ruskoj vojsci a s odobrenjem srpske vlade organizovali u dobrovoljce, u Odesi je 12. maja 1916. godine stvorena Prva srpska dobrovoljačka divizija. Njena četiri puka dobila su zastave srpskih pukova sa Krfa koji su raspušteni zbog velikih gubitaka. Oni su, s obzirom na to da su ratovali u sastavu ruske vojske, imali i ruske trobojke. Na Solunski front je iz Odese stiglo oko 12.500 dobrovoljaca.Ne postoji tačan podatak, ali se procenjuje da je u srpske jedinice došlo bar još toliko boraca iz Amerike i Australije. U te zemlje srpska vlada je slala izaslanike koji često nisu bili diplomate. Tako su sačuvane gusle čuvenog narodnog umetnika iz Crne Gore Petra Perunovića poslatog u SAD i Kanadu kako bi desetercem podstakao iseljenike da se priključe sunarodnicima koji su na Balkanu vodili bitku za opstanak. Na slici sa Perunovićem, snimljenoj polovinom 1917. godine, vide se brojni predstavnici udruženja srpske ekonomske emigracije koji su svi od reda napravili sopstvene zastave. Na svakoj dobrovoljačkoj trobojnici vidi se i zastava zemlje iz koje dolaze. Iznenađenje predstavlja veliki broj zastava sa znamenjem Velike Britanije, ali sve postaje logično kada se prisetimo da su Kanada, Australija i Novi Zeland tada bili britanski dominioni. Srbi iz Pitsburga u Pensilvaniji, koji su bili najbrojnija grupa dobrovoljaca, na zastavi su izvezli i lik Vudroa Vilsona, tadašnjeg predsednika SAD. Zanimljivo je da su na barjacima često prikazivani sokolski simboli, što svedoči da je iseljenicima i pored teških poslova koje su obavljali sportski duh bio veoma blizak. Na lentama zastava nalaze se i poruke ko je darodavac za pravljenje zastave – od simpatičnog natpisa: „Srbin sam iz Bosneja” do navoda da Petar Mrvić iz Gerija u Indijani daje pare za rad društva „Banović Strahinja” koje je iznedrilo neke od najvećih heroja u srpskim redovima.Devet Vajagića i deseti... Radi se o desetorici braće Vajagić (u literaturi se negde navodi da ih je bilo devetoro i otac) koji su se u SAD doselili iz Bosanske Krajine. U rodoljubivom zanosu zajedno kreću u pomoć Srbiji i krajem 1917. godine u Solunu ih, s ostalim dobrovoljcima, dočekuje vojvoda Stepa Stepanović. Njegov savet da bi zbog očuvanja porodične loze bilo pametno da neki od njih ne krenu u rat jednoglasno odbijaju i dobijaju raspored u četama Dunavske divizije. Iako su mahom svi dobili ordenje za hrabrost ili neke druge zasluge, najveću slavu stekao je Risto Vajagić.
Kada je uoči proboja Solunskog fronta trebalo prikupiti podatke o bugarskim jedinicama, on se odmah prijavio. U neprijateljski rov ušao je prvi i za njim još trojica dobrovoljaca. U brzoj akciji, bez ispaljenog metka, ubili su sedmoricu bugarskih vojnika i jednog zarobili. Zarobljenik je bio toliko uplašen da nije mogao da hoda, pa ga je Risto uprtio na leđa i preneo do srpskih rovova. Za ovaj poduhvat dobio je Karađorđevu zvezdu sa zlatnim mačevima.
Svi Vajagići preživeli su rat, a jedino je Momčilo bio teško ranjen. Ipak se oporavio, poživeo 78 godina i umro 1960. godine. Neki od braće vratili su se u SAD, a neki su ostali u novouspostavljenoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca u kojoj su, kao i mnogi drugi ratnici dobrovoljci, dobili po osam jutara zemlje. U Vojvodini danas imaju petnaest porodica potomaka.
Nije poznato da li je neko od Vajagića, posle proboja Solunskog fronta učestvovao u oslobađanju Požarevca, o čemu u Vojnom muzeju postoji svedočenje u vidu još jedne zastave. Na slici snimljenoj krišom 1918. godine, pred kraj rata, vide se Požarevljanke koje su dve godine mukotrpno vezle zastavu zahvalnosti oslobodiocima. Na zastavi su izvezene male zastave zemalja članica Antante, od Rusije, Britanije i Francuske do Belgije i Japana, naravno, i Srbije i Crne Gore.
Razumljivo, na zastavi nisu prikazane zastave svih 25 članica Antante pošto vesti o tome koje su sve države pristupile vojnom savezu nisu tako lako stizale u porobljeni Požarevac. Zna se da je zastava od čiste svile vezena krišom na tavanu kuće Leposave Ranković, poznate dobrotvorke koja je kasnije kuću zaveštala Crvenom krstu.Može samo da se zamisli koliko je devojačkih sprema i svečane odeće rasparano ili rastureno da bi se obezbedio materijal za izradu tako raskošne zastave u popaljenom i opljačkanom Požarevcu u kome često nije bilo ni dovoljno hrane, a kamoli svile i raznobojnog konca za vez. O bezbednosnoj opasnosti u, kako hroničari svedoče, gradu punom špijuna bugarske okupacione vlasti ne treba ni govoriti.Gotovo sve zastave koje su komandantima predate 1911. godine dobile su brojna kolektivna odlikovanja. Usled nedostatka materijalnih sredstava, iako su bili u upotrebi novi simboli na grbu, jugoslovenska vojska je tek 6. septembra 1930. godine zamenila ove stare zastave novim pukovskim. U mirno doba, do Drugog svetskog rata, stare pukovske zastave iznošene su samo nekoliko puta, na paradi u Parizu 1919. godine, na pukovskim slavama i prilikom obeležavanja jubileja slavnih srpskih bitaka.
(Politikin zabavnik)
