BEOGRAD - Kad god naše društvo priča o invalidima, stalno slušamo o problemima, diskriminaciji, finansijama, bolnicama, preprekama, nezaposlenosti... Međutim, ja imam cerebralnu paralizu, teško govorim, potpuno sam nepokretna, jedna ruka mi je disfunkcionalna, do skoro sam živela od naknade za tuđu negu i pomoć. Ali, na kraju dana, ja sam ipak srećna. I zaljubljena. I voljena. Ostvarena sam i u najvažnijoj ulozi na svetu, jer sam pre pet ipo godina postala majka prelepe devojčice Maje! - priča mi iz svojih invalidskih kolica Milena Mošić Đorđević (36) iz Beograda, dok u sebi razmišljam "ko je ovde zapravo invalid?".
Njena životna priča, energija i optimizam kojim zrači, čini da se svi "normalni" i "zdravi" na trenutak zapitamo šta zapravo znači sažaljenje, predrasude koje gajimo i (ne)mogućnost da se stavimo u tuđu kožu.
- Rampe, pragovi, stepenice, liftovi, niskopodni autobusi... ništa od toga meni nije strašno i problematično. Problem su mi ljudi. Na primer, komentar žene na Birou za zapošljavanje koja mom mužu kaže da ne mora da me stalno vuče sa sobom. Ili trenutak kada me u sali ostave da koncert posmatram iz poslednjeg reda. Pa me zaboli kada narod ustane da se veseli, a meni okrene leđa. I još ništa ne mogu da vidim. Dešavalo se i da me otac ostavi u kolicima na ulici dok nešto kupuje, a za to vreme mi priđe čovek, i misleći da prosim, udeli mi 10 dinara. A ja našminkana, sa frizurom, pristojno obučena - navodi Milena teške detalje iz svoje svakodnevnice.
Jedna od njih je bila i bojazan da će, kao i slučaju njene majke, doći do komplikacija u trudnoći i da će ćerka Maja takođe biti dete sa hendikepom.
- Plašila sam se da neće moći da hoda i da će joj ruka ostati skupljena u pesnicu. Kada je stala na noge, nije bilo srećnije majke na svetu. A ruka joj je oduvek bila normalna, samo je bila u položaju specifičnom za bebe. Zato savetujem majke da ne slušaju uvek lekare. A kada već dobiju dete koje je invalid, najbolje je da ga ne drže zaključanog u sobi. Neka ga naterajui da izađe i ostavi knjigu, televizor i računar za sobom. Neka se druži. Ide u pozorište, na koncerte, u bioskope. A ne da se samosažaljeva kod kuće. Tako bi se i zdrav razboleo! Jedino tako može da se vidi da i mi postojimo - objašnjava ona sa osmehom na licu.
Muža upoznala preko Interneta!
Milena Mošić Đorđević (36) iz Beograda svog supruga Slavišu upoznala je preko Interneta.On nije osoba sa invaliditetom. Ali ima razumevanja i ljubavi za one različite. To je pokazao oženivši devojku sa cerebralnom paralizom.- Odmah sam mu na početku komunikacije rekla da sam u kolicima. Nije mu smetalo. Prvo je došao da vidi u kojoj meri mi je potrebna tuđa pomoć, koju čitav život dobijam od roditelja. Rekao mi je da to nije tako strašno kako se čini i od tad je pored mene. Nekada živimo kod mojih, a nekada kod njegovih roditelja u Pirotu. Ipak je ljubav najvažnija - zaključila je ona.
Ovo mi je prvi posao!
Milena, koja je završila pravno-birotehničku školu, pre dva meseca je dobila i posao u Savezu za cerebralnu i dečju paralizu Beograd.- Ovde radim na sređivanju baze podataka. to mi mnogo znači. I finansijski i psihički. Diže samopouzdanje, osećam se korisno, a imam i razlog da se sredim pred izlazak iz kuće - navodi ona na kraju.
