BEOGRAD – Motivisana nedavnom nesrećom u kojoj se srušio helikopter Mi-17, supruga pilota koja je želela da ostane anonimna uputila je otvoreno pismo, u kome je iznela je svoja zapažanja i iskustvo.
"Odluka da napišem ovaj tekst, moj stav ili komentar, kako ga ko shvati, proizašla je iz brojnih medijskih naslova i izjava koje se odnose na helikoptersku nesreću. Pitala sam se koga bi uopšte moglo interesovati šta ja o tome mislim, ali sam onda shvatila da ovo ne pišem zbog drugih, već zbog sebe. Da meni bude lakše. Nadam se da će se bar neko zapitati sa kakvim strahom se suočavaju porodice vojnih pilota u Vazduhoplovstvu Vojske Srbije. Tragediju i tugu koje se rečima ne mogu opisati doživela sam vrlo lično. Razlog je jednostavan. Moj muž je vojni pilot. Ponosna sam na njega, ali kako vreme prolazi, sve češće poželim da obavlja neki drugi, bezbedniji posao.
Po mnogo čemu mi smo tipična porodica u Srbiji. Imamo stan za koji ćemo kredit otplaćivati narednih 20 godina. Imali smo tu nesreću da i pre nego što smo počeli da živimo u njemu zažalimo što smo ga uopšte kupili. Investitor je u jednom trenutku odlučio da više nema novca za gradnju zgrade, pa su stanari morali da izdvoje dodatna sredstva kako bi je završili. Tako nas je stan koštao kao da smo kupili trosoban, a nismo – ima samo jednu sobu.
Ja, uprkos višegodišnjim pokušajima, ne mogu da nađem posao, a za dete nema mesta u vrtiću. Zbog svega ovoga nikada se nismo žalili i smatram da nemamo prava na to. Jer to je sudbina mnogih porodica, a ima i onih koji mnogo više nego mi zaslužuju pomoć. Ipak, nisam ovo pomenula bez razloga. Upravljanje avionom ili helikopterom zahteva potpunu posvećenost i nebrojeno puta sam čula: Ne mogu sada da razmišljam o tom problemu, imam sutra let, moram da se pripremim.
Svaki njegov let donosi novu strepnju i strah. Povećavaju se svaki put kada čujem da je let otkazan, jer se letelica pokvarila ili su zbog kvara morali sleteti. Dešava se to često. Vremenom sam prestala da ga pitam da li taj dan ima let, to saznam tek po završetku radnog vremena. Zato sam vrlo lično doživela ovu, ali i druge tragedije u kojima su piloti poginuli. Poistovetila sam se, pre svega, sa njihovim porodicama. Ne znam kada će nekome pasti na pamet da se slika za novine ili će odlučiti da bi tog dana mogao postati ’’heroj’’, pa će narediti mom mužu da leti u nebezbednim uslovima ili na neispravnoj letelici. Šta posle toga? Neko će izjaviti saučešće, uvežbano tužnim izrazom lica pruzeti odgovornost. Ponuditi novčanu pomoć? Tada njihova pomoć nikome nije potrebna. Te porodice žele da se njihovim sinovima, muževima, očevima obezbede sigurni uslovi da časno obavljaju ovo, po mnogo čemu, elitno zanimanje.
Posle toliko godina neminovno je da sam upoznala brojne pilote i njihove nadređene. Većina je baš onakva kako ih zamišljate. Hrabri, sposobni, odvažni…Ima i onih drugih, sa potpuno suprotnim osobinama, a neki su, čak i na rukovodećim mestima. U skladu sa današnjim trendovima marketing im je izuzetno bitan i herojska dela čine samo kada su u blizini novinari. Mene su učili da heroji urade herojsko delo, a ne kite se u novinama tuđim perjem. No, to su stvari sa kojima, možda, sami piloti treba da se bore. Ove tragedije pogađaju porodice.
Znam da se ništa neće promeniti, biće ovo aktuelna vest sve do sledećeg velikog dešavanja. Neko je odgovornost preuzeo, ali odgovornih nema. Neće biti sankcija, smena. Od neposredno nadređenih tim pilotima do vrha vlasti. Svi će zadržati svoje pozicije koje su im toliko bitne da će žrtvovati živote kolega i građana Srbije. Volela bih da me budući događaji demantuju. Volela bih da piloti mogu potpuno posvećeno obavljati zanimanje koje vole. Volela bih da se njihov rad i predanost više cene. Volela bih da porodice ne strahuju za njihove živote.
(tangosix)
