Na samom kraju Drugog svetskog rata, veći deo Nemačke ležao je sravnjen sa zemljom i u ruševinama.
Ogromni delovi infrastrukture su bili bombardovani od strane Saveznika, Berlin, Nirnberg, Drezden i mnogi drugi gradovi su bili u potpunosti uništeni (ovaj potonji, uzgred budi rečeno, bez ikakvog razloga).
Broj stanovnika Kelna pao je sa 750.000 na samo 32.000. Broj kuća smanjen je za 20 odsto. Proizvodnja hrane je bila prepolovljena u odnosu na vreme kada je rat počeo, a industrijska proizvodnja je pala za polovinu. Veći deo muške populacije između 18 i 35 godina, koja je mogla bukvalno da podiže teške stvari da bi sagradila porušeno, bila je ili mrtva ili osakaćena.
Tokom rata, Hitler je uveo ograničenje u dnevnom unosu hrane na 2.000 kalorija kako bi osigurao da vojska ima dovoljno za svoje potrebe. Posle rata, Saveznici su ovo dodatno snizili na 1-1.500 kalorija. Kontrola cena, roba i usluga dovela je do nestašica i masivnog crnog tržišta. Nemačka valuta, rajhsmarka, postala jebezvredna, zbog čega je stanovništvo bilo prinuđeno da obnovi trampu.
Ukratko, nemačka je bila srušena država koja se suočavala sa krajnje sumornom budućnošću. Zemlja je bila okupirana od strane četiri vojske i uskoro je bila podeljena na dva dela. Istočni deo je postala socijalistička republika, iza Gvozdene zavese i pod moćnim uticajem Sovjetskog Saveza. Zapadni deo je postala višepartijka parlamentarna demokratija. Između čekića i nakovnja nalazio se Berlin, podeljen na dva dela, uskoro i fizički zidom.
Ali, 1989. godine, kada je Berlinski zid srušen i kada je počeo proces ujedinjenja, Zapadna Nemačka je već uveliko bila zemlja kojoj je zavidio ceo svet. Bila je treća najveća svetska ekonomija, ispred koje su bili samo Amerika i Japan. Njen uspon je postao širom sveta poznat kaonemačko ekonomsko čudo (u originalu: “Wirtschaftswunder”).
Kako?
VALTER OJKEN
On je bio najvažnija osoba u vanserijskom ekonomskom oporavku Zapadne Nemačke. Sin čoveka koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost, Ojken je studirao ekomoniju na Univerzitetu u Bonu.
Posle Prvog svetskog rata tamo je predavao, ali se na kraju preselio u Univerzitet u Frajburgu gde je stekao svetsku slavu. Tamo, na jednoj od retkih visokoškolskih ustanova gde se Hitler mogao kritikovati, stekao je i verne sledbenike i razvio svoju sopstvenu ekonomsku teoriju ordo-liberalizma ili socijalne tržišne privrede.
Ojkenove ideje su bile snažno ukorenjene u taboru kapitalističkog slobodnog tržišta ali su takođe dozvoljavale i mešanje države ne bi li se osiguralo da sistem funkcioniše za najveći mogući broj ljudi. Na primer, jaka regulacija je mogla biti uvedena da bi se sprečilo stvaranje kartela i monopola. Takođe, veliki sistem socijalne pomoći služio bi kao ispomoć onima koji ne mogu da se snađu ili su trenutno u problemu.
Ojken je takođe podržao postojanje jake centralne banke nezavisne od vlade koja bi bila fokusirana na monetarnu politiku sa ciljem održavanja stabilnosti cena, što je u mnogome bilo slično idejama Miltona Fridmana. Uglavnom, ovaj sistem danas deluje potpuno normalno ali je u to vreme bio viđen kao prilično radikalan.
TRANZICIJA
Još dok je Zapadna Nemačka (zvanično: Savezna Republika Nemačka; u originalu: Bundesrepublik Deutschland) bila u svom nastanku, postojala je oštra debata oko smera u kome treba da se kreće njena fiskalna politika. Mnogi, uključujući lidere sindikata i članove Socijal-demokratske partije, želeli su sistem u kome će postojati državna kontrola. Ali Ojkenov štićenik, Ludvig Erhard, počeo je polako da se ističe i skuplja podršku Amerikanaca koji su i dalje bili de fakto vladari njegove zemlje.
Erhard, veteran iz Prvog svetskog rata koji je pohađao poslovnu školu, nalazio se ispod radara za vreme Trećeg rajha, radeći kao istraživač za organizaciju fokusiranu na ekonomiju ugostiteljstva. 1944. godine, međutim, napisao je esej o nemačkoj finansijskog poziciji računajući da će nacisti izgubiti rat i vlast, što je bilo vrlo hrabro imajući u vidu da su nacisti u tom trenutku i dalje bili na vlasti.
Ovaj rad je došao stola nekog američkog obaveštajca nakon kraja konflikta, pa je Erhard postavljen za ministra finansija Bavarske, i polako se u narednim godinama peo na sve višu i višu lestvicu da bi postao direktor ekonomskog saveta zapadnog dela okupirane Nemačke, pre nego što je taj deo postao država.
Čim je dograbio politički uticaj, Erhard je počeo da formuliše višestruku politiku koja je trebalo da vrati u život uništenu privredu. Prvo, odigrao je važnu ulogu u stvaranju nove valute koja je trebalo da zameni bezvrednu staru. Njegov plan je bio da smanji količinu novca u opticaju za brutalnih 93 odsto, što je dovelo do velikog gubitka ono malo bogatstva što je ljudima i preduzećima ostalo. Dodatno, drastično su smanjeni porezi kako bi se podstakli trošenje i investicije.
Nova valuta, sada već legendarna i svakom Srbinu najomiljenija nemačka marka, trebalo je da bude puštena u opticaj 21. juna 1948. godine. Istog dana, Erhard je odlučio da povuče i najkontraverzniji potez od svih i da momentalno ukloni sva ograničenja cena.
Zbog ovoga je bio kritikovan od strane svih pa ga je čak i američki general Lucius Klej, koji je komandovao zapadnom okupacionom zonom, pozvao u svoju kancelariju na razgovor. Nakon što mu je general rekao da su mu savetnici objasnili da je ova drastična nova politika užasna greška, Erhard je izrekao svoj čuveni odgovor: “Ne slušajte ih, generale. Moji savetnici su meni rekli istu stvar”. Čudesno, svima je dokazao da je bio u pravu.
REZULTAT
Skoro preko noći, Zapadna Nemačka je oživela. Radnje su momentalno postale prepune robom jer su ljudi shvatili da nova valuta ima vrednost. Trampa je obustavljena. Crno tržište je umrlo. Dok je tržište polako počinjalo da staje na noge, dok su ljudi ponovo dobijali motivaciju da rade, vratio se i čuveni nemački osećaj za preduzetništvo.
Maja 1948. godine, Nemci su izostajali sa posla u proseku 9,5 sati nedeljno, i vreme provodili u očajničkoj trci za hranom i drugim potrepštinama. Ali već u oktobru, samo dva meseca nakon uvođenja nove valute i uklanjanja cenovne kontrole, taj broj je pao na 4,2 sata nedeljno. U junu, inustrijska proizvodnja je bila na polovini one iz 1936. godine. Na kraju 1948. bila je blizu 80 odsto.
MARŠALOV PLAN
Ono što je takođe bilo važno za nemački oporavak je i Plan evropske obnove, poznat i kao Maršalov plan, koji je osmislio američki državni sekretar Džordž Maršal (nama niko nije kriv što smo tada krenuli drugim putem). Amerika je dala evropskim državama 13 milijardi dolara, koje bi 2008. godine vredele 115 milijardi, a ogroman deo tog novca je otišao u Zapadnu Nemačku.
Ne zna se međutim u kojoj je meri Maršalov plan bio krucijalan; mnogi ekonomski istoričari ukazuju da je taj novac doprineo sa manje od 5 odsto nemačkom BDP u tom periodu.
DRUGI FAKTORI
Nemačka je imala visokoobrazovano, visokoobučeno i stručno stanovništvo (drugim rečima, Srbi, ako ste patriote, neprestano se obrazujte).
Nemci su vredan i marljiv narod koji nikada ne odustaje i koji se nikada ne predaje. To se vidi i na banalnim primerima kao što je fudbal i činjenica da se kod njih igra do poslednjeg zvižduka pa makar gubili i sa 5:0. Duh nemačkog naroda je neuništiv. Dva svetska rata su izgubili, a opet, iz oba su izašli kao pobednici.
Kada je došlo do nestašice radne snage, vlasti u Bonu (informacija za one mlađe: pre nego što je DDR, odnosno Istočna Nemačka, sa slomom socijalizma postala deo Savezne Republike Nemačke a Berlin de fakto prestonica zajedničke države, administrativni centar SR Nemačke, poznate i kao Zapadna Nemačka, bio je Bon; interesantno, Berlin je uvek bio de jure njena prestonica, samo nije bilo uslova da bude i de fakto) se nisu dvoumile mnogo i dopustile su da dođu stranci kako bi popunili nepopunjena radna mesta. Mahom su to bili Turci, ali je došlo i mnogo Jugoslovena.
Uglavnom, sve kada se sabere, 1958. godine nemačka industrijska proizvodnja je bila četiri puta veća nego samo deset godina ranije.
