Najnovije vesti

7 priča o štampi u Srbiji

Razvoj medija u našoj zemlji

7 priča o štampi u Srbiji

Društvo
Razvoj medija nije tekao bez problema, pa su urednici često završavali u ćeliji ili na dvobojima

1. Kad je štampa bila slobodnaPosle smene dinastija 1903. mediji su bili oslobođeni stega, a zabrana je bila predviđena samo za uvredu vladara i povredu javnog moralaPosle ubistva kraljevskog para Obrenović i dolaska Karađorđevića na presto 1903. godine, Srbija je dobila nov Ustav i na osnovu njega novi, liberalni Zakon o štampi u januaru 1904. Štampa je bila slobodna, a samo u pet slučajeva je tim zakonom bila predviđena zabrana novina: za uvredu vladaoca i članova kraljevskog doma, za uvredu stranih vladara, za uvredu Narodne skupštine, za neposredno pozivanje građana da silom menjaju ustav i zakone i, na kraju, za povredu javnog morala.Razmahali seŠtampa se razmahala. U prvoj deceniji prošlog veka Beograd je bio preplavljen dnevnim listovima, a njihov spisak bio je podugačak: Beogradske novine, Trgovinski glasnik, Večernje novosti, Mali žurnal, Dnevni list, zatim partijski listovi: Samouprava, Videlo, Istok, Srpska zastava, a ubrzo će se pojaviti i Politika, Pravda, Odjek, Za otadžbinu i nekoliko nedeljnih, povremenih, bolje reći kratkotrajnih novina.U unutrašnjost se novine gotovo i nisu slale zbog loše distribucije, kao i loših saobraćajnih veza, a Beograd je imao sedamdesetak hiljada stanovnika. Zato su ove novine štampane u tiražima od hiljadu do dve-tri hiljade primeraka, a osetno povećanje prodaje počelo je tek 1908. godine, kad je Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu, a u Srbiji buknula nacionalistička euforija.Većina novina imala je četiri strane - jedan presavijen list, a tek poneke šest ili osam strana. Noću niko nije radio, listovi su izlazili u podne. Prihodi su ubirani od prodaje i oglasa, a partijski listovi imali su i dotacije.Put za sve njih trasirao je Pera Todorović. On 1889. otkupljuje bledunjave Male novine i saopštava da će od njih napraviti list koji će “bar približno ličiti na jevropske listove”. Odmah je najavio da će list biti “za ljude sviju pravaca i pogleda” - dakle, nestranački list. Smanjio je cenu primerka na pet para (“petparački list”) i raširio uličnu prodaju, koja se tada prvi put pojavila u Srbiji. Po mnogo čemu su Male novine bile i prvi srpski tabloid jer se Todorović nije libio da u njima objavljuje i raznovrsne društvene skandale, pa i naručene napade na određene ličnosti.BeskućniciMale novine su dostizale dnevni tiraž od 30.000 primeraka. One nisu počinjale političkim uvodnicima, već najsvežijim vestima. U njima su bila i obaveštenja o vremenskim prilikama, lutrijski izveštaji, vesti s pijace, a imale su i crnu hroniku i humoristički kutak. Prve su u Srbiji objavljivale klasične feljtone.Todorović se može svrstati i u rodonačelnike našeg istraživačkog i analitičkog novinarstva - u Malim novinama objavio je seriju tekstova o hajdučiji u Srbiji (120 izveštaja iz dana u dan), prateći suđenje grupi razbojnika u Čačku, kad se na optuženičkoj klupi našlo oko stotinu okrivljenih!Do donošenja zakona 1904. godine zatvorske kazne za odgovorne urednike bile su uobičajene. Stoga su vlasnici listova za ovu funkciju angažovali beskućnike, kojima nije bio problem da odleže sedam ili petnaest dana u zatvoru i da za to dobiju platu pošto su zbog skitnje ili pijanstva ionako bili često hapšeni.

2. “Seksualni nazadnjak” i “nedoučen đak”Polemike su bile česte u štampi, a autori se nisu libili da napišu da je nekom žena “bludnica čije svako dete ima po četiri-pet otaca”Analitičari štampe danas su skloni da kažu kako “nikada dosad nivo javne rasprave nije bio ovako nizak”. Pogledajmo kako se u Srbiji pisalo i polemisalo pre sto godina...Otac tabloidaKrsto Cicvarić je otac svih srpskih tabloida i urednik čije je ime postalo sinonim za “revolveraško novinarstvo”. Posle Prvog svetskog rata počeo je da piše za Beogradski dnevnik. Ovaj list, po sadržaju prvi moderni tabloid na našim prostorima, imao je dve, a vikendom četiri strane. Glavni deo novina bili su uvodnici i komentari urednika na vrhu naslovne strane, u kojima je za napad bio dobar svako ko je značio bilo šta u društvu.Posebno se bio okomio na Nikolu Pašića i radikale, mada se nije libio napada ni na ostale političare. Pašić je nazivan “lopurdalopurdom”, “ološem”, “zlikovcem” i “najkoruptivnijim čovekom za koga zna istorija Srbije”... Suosnivač Radikalne stranke i predsednik vlade Stojan Protić bio je “najbezobrazniji Srbin”, a za njegovu ženu se bez zazora pisalo da je bila bludnica “čije je svako dete imalo po četiri-pet otaca”...Kad je bahati Pašićev sin Rade dobio ozbiljne batine u Novom Sadu (što je prikazano i u filmu “Montevideo, bog te video”), Cicvarić je napisao “da se postupak omladine razgnevljene lopovlukom mora razumeti i odobriti”.Krsto Cicvarić je 1929. prešao u Balkan. Nikola Pašić je tada mrtav, a aktuelne su političke intrige između Srba i Hrvata. Glavna meta mu je sada Vlatko Maček, predsednik Hrvatske seljačke stranke. Za njega se kaže da je “jevrejsko kopile” i postavlja pitanje “što se taj dugonosi uopšte usuđuje da govori”.Nakaza bez fizionomijeNi ostali poslenici sedme sile, koje istorija pamti kao veoma zaslužne za srpsku kulturu, nisu u novinama birali reči. Obračunavajući se s Perom Todorovićem jer je “promenio političku stranu”, pisac Janko Veselinović, čiji je roman “Hajduk Stanko” i dan-danas u školskoj lektiri, 1898. godine u Dnevnom listu napisao je: “Pera Todorović je jedna vrlo gadna bolest društvena... U imenu ovoga po nevaljalstvu i pokvarenosti jedinstvenog čoveka za svih 19 vekova sabrani su svi poroci i sva nevaljalstva koja može da izmetne jedan pokvareni naraštaj. Jedan nazadnjak i u umnom i u moralnom i u seksualnom smislu... Može se misliti kako je sramno ponižena i obeščašćena srpska slobodna javna reč kad je vodi ovakva nakaza bez fizionomije.” Todorovića su, inače, u jednoj režiranoj aferi izvodili na sud zbog homoseksualizma.Drugi su čak u svojim listovima ime i prezime Pere Todorovića pisali malim slovom, a radikalski Odjek za Todorovića, koji se danas smatra ocem moderne srpske štampe, tvrdio je: “Uživa nezasluženo glas novinara, bez ikakve naučne spreme. Postavlja masu ludih pitanja. i budalasto tumači istorijske događaje. Nedoučen đak. Prosto polupismen čovek. Moralna propalica. Neznalica Petar Todorović...”Naravno, ni on im nije ostajao dužan. Ostala je zapamćena njegova rečenica: “Nema udarca koji ne mogu primiti ni odbiti, kadar sam da se borim sa obe ruke, da udaram i levo i desno, i ko god me udari mučki u leđa - vratiću mu udarac u lice.”

DRUŠTVENA BOLESTPisac Janko Veselinović napisao je da je “Pera Todorović jedna vrlo gadna bolest društvena... Može se misliti kako je sramno ponižena i obeščašćena srpska slobodna javna reč kad je vodi ovakva nakaza bez fizionomije...”

3. Šala, šala, pa vešala Pojedini brojevi satiričnih listova su zabranjivani i plenjeni, a odgovorni urednici išli su u zatvor. Među njima su bili Zmaj, Domanović i Nušić Zolja i Đavolan Na ivici dobrog ukusa

POŠTENI I PAMETNIU Fenjeru 1878. pisalo je: “U birokratiji ima dosta i pametnih, a dosta i poštenih ljudi; samo oni što su pametni nisu pošteni, a koji su pošteni nisu pametni”

4. Policijski glasnik: zločin i kaznaList koji je pisao o zločinima, kriminalistici i suđenjima stekao je veliku publiku, pa je licencu izvezao u BugarskuKrajem 19. veka štampa u Srbiji doživljava procvat. Osim informativnih i pomenutih humorističkih i satiričnih, osnivaju se i listovi posvećeni pojedinim profesijama: advokatski Branič, Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, Privrednik, Poljoprivredni glasnik, a sadržajem i uspehom kod čitalaca izdvojio se Policijski glasnik.Prevod DostojevskogOn je sebi stavio u zadatak da čitaoce u Srbiji informiše o svim novostima iz kriminalistike i srodnih disciplina, kao i o zanimljivim slučajevima iz sudske prakse.Od prvog broja 1897. njegov vlasnik i urednik Naum Dimitrijević uspešno je održavao taj balans između stručnog i zanimljivog, pa je Policijski glasnik vrlo brzo stekao široku čitalačku publiku. Osim policijskih činovnika, po “službenoj dužnosti” čitali su ga, beleži jedna hronika, “maltene svi pismeniji Srbi tog vremena, od kralja do gostiju u palanačkim kafanama”. Interesovanje je bilo toliko da je uredništvo moralo da doštampa prvi i drugi broj. Imao je i pretplatnike iz inostranstva (Austrije, Rumunije i Bugarske). Zanimljivost je svoje vrste da je Policijski glasnik prvi srpski list koji je izvezao licencu u neku drugu zemlju - bugarska policija je po ugledu na njega pokrenula svoj list.Izlazio je nedeljno i redovno donosio izveštaje sa suđenja ubicama, hajducima, prevarantima, seoskim trovačicama, ali i ozbiljne naučne rasprave. Tako je tekstom “Ludi Guća zaklao ženu” dr Vojislav M. Subotić skrenuo pažnju opštinskim i policijskim vlastima da je neophodno da duševno obolele smeštaju u bolnice pre nego što počine zločin.Zahvaljujući dobroj prodaji, Policijski glasnik bio je čuven po visokim honorarima za saradnike. Zato su u njemu objavljivali Radoje Domanović, Janko Veselinović, Simo Matavulj, Bora Stanković... Takođe, štampao je i dela stranih pisaca: Tolstoja, Čehova, Edgara Alana Poa, Marka Tvena, Konana Dojla... Prvi prevod na srpski jezik “Zločina i kazne” Fjodora Dostojevskog objavljen je upravo u Policijskom glasniku.Feljton “Naša deca”Kad je objavljen feljton policajca Tase Milenkovića “Naša deca”, prvi neuropsihijatar u Srbiji i upravnik duševne bolnice Jovan Danić pisao je: “Ima raznih vrsta dobročinstava koje mogu imućni ljudi da učine. Jedno bi bilo: otkupiti sve brojeve Policijskog glasnika u kojima su izašli članci ‘Naša deca’, pa ih baciti u vatru da izgore.”Naum Dimitrijević, poznat po nadimcima Skolomerija i Gedža, pre nego što je prešao u novinarstvo bio je policajac. Prvi njegov list bio je Borba, pa Narodni prijatelj, a od 1892. do 1895. izdavao je Gedžu. Po odlasku iz Policijskog glasnika, 1910. godine s Branislavom Nušićem osnovao je Tribunu, koja je izlazila do 1916. godine. Upravo je Tribuna tajnom društvu oficira koji su ubili Obrenoviće “Ujedinjenje ili smrt” nadenula pogrdno ime Crna ruka.Zbog suprotstavljanja oficirima zaverenicima, Naum Dimitrijević je neposredno uoči Prvog svetskog rata po naređenju komandanta Dunavske divizije otet iz svog automobila. Ispred zgrade divizijskog štaba, major Voja Tankosić ga je tukao “motkom dužom od dva metra i debelom kao čovečja ruka”. Po pisanju beogradske štampe, udario ga je 19 puta, mada se Naum sećao samo prva tri udarca jer se posle onesvestio.

MAJOR I BATINEZbog suprotstavljanja Crnoj ruci, Naum Dimitrijević je uoči Prvog svetskog rata otet, a major Voja Tankosić ga je tukao “motkom dužom od dva metra i debelom kao čovečja ruka”. Udario ga je 19 puta, mada se “Naum sećao samo prva tri udarca jer se posle onesvestio”

5. Drugačija crna hronikaNovinarima je bilo dozvoljeno da provedu i celu noć s hajdukom Čarugom u njegovoj ćeliji, i to noć pred njegovo vešanjeNe samo u Policijskom glasniku, izveštaji o krađama i ubistvima bili su čitani u svim listovima. Ali stil crne hronike u velikoj meri razlikovao se od današnjeg. Iako bi se na prvi pogled reklo da je ova rubrika danas cenjenija nego ranije, budući da čini polovinu svih novina - nije tako!RazbojniciIzmeđu dva svetska rata posvećivano joj je mnogo više pažnje: za tekstove je odvajano više prostora, na ceni je bilo i literarno umeće, a novinari koji će pisati o kriminalu s pažnjom su birani. Ostalo je zabeleženo da je Predrag Milojević, novinar Politike koji je kasnije intervjuisao krunisane glave i diktatore poput Hitlera, proveo poslednju noć pred vešanje u ćeliji s čuvenim hajdukom Čarugom. Docnije je sve to opisao u svom izveštaju, čak i kako mu je vezao kravatu pre nego što je izašao pred dželata!Politika, kao najugledniji list svog doba, umela je da celu stranu posveti ubistvu iz ljubomore u nekoj periferijskoj kafani: da istraži kakve su prilike bile u porodici ubice, limarskog kalfe, i kako je izgledala sobica ubijene konobarice. Ali ono što pada u oči jeste saosećanje novinara sa žrtvom: ni u jednom redu teksta ne može se naći nešto što bi povredilo njeno ljudsko dostojanstvo.Uostalom, evo tekstića objavljenog u Politici 9. maja 1935. godine, na dnu devete strane, čiji je naslov bio “Nastojnik koji se ubio zato što nije mogao da trpi da ga kinje”:“Na kraju Francuske ulice, ispred jedne velike moderne zgrade, iskupilo se juče u podne mnogo sveta: nastojnik te zgrade Čeda Birimac izvršio je samoubistvo. Tri revolverska metka učinila su kraj jednom životu...Kad nije mogao da se izvuče iz očajnog stanja u kojem se nalazio, Birimac je, bežeći od bede i sirotinje, našao najzad utehu u piću i kocki. I drugi bi, možda, na njegovom mestu to isto učinili.NastojnikKao nastojnik velike zgrade u Francuskoj ulici broj 38, samoubica je, uživajući poverenje gazde, naplaćivao često kiriju od stanara. Imao je nekad pune džepove novca, a gladovao je jer je novac bio tuđ. Ali pre nekoliko dana ovaj do tada verni sluga nije mogao da odoli iskušenju i uzeo je tuđe. Zaboravio se i potrošio hiljadu i po dinara (Politika je tada koštala jedan dinar. Ta je suma odgovarala otprilike današnjoj svoti od oko 50.000 dinara - prim. Kurira). Za njega ogromna suma koju celog života ne bi mogao da nadoknadi. I nekoliko dana, od straha pred svojom savešću, nije dolazio kući.Preksinoć je došao pijan. Kad je njegova žena juče rano pošla od kuće, on je još uvek tvrdo spavao. A kad se u podne vratila, ležao je u lokvi krvi, mrtav.U njihovom stanu, jednoj maloj sobici u podrumu, bez prozora, gore dve sveće nad samoubicom, koji nepomično leži u krevetu. Ispod desne šake stoji mu još revolver. Sva tri metka prošla su kroz srce. Na stolu, kraj sveća, leži jedna cedulja, oproštajno pismo: ‘Ne mogu da trpim da me svet kinji’.Samoubica je stao i nije dovršio pismo u kome je svakako hteo da za svoju smrt nekoga optuži: svoju sudbinu ili...Dežurni pisar Trećeg kvarta izvršio je uviđaj.”

CELA STRANA O JEDNOM UBISTVUČak i najugledniji listovi tog doba umeli su da celu stranu posvete ubistvu iz ljubomore u nekoj periferijskoj kafani: da istraže kakve su prilike bile u porodici ubice, limarskog kalfe, i kako je izgledala sobica ubijene konobarice...

6. Pravda i trudna princeza Zbog pisanja o kolevci u kraljevskoj porodici, Pavle Marinković napadnut je sabljama usred dana Zamalo bez glave Majmun i kralj

DIPLOMATIJA I BRAKOVIPavle Marinković službovao je kao diplomata prvo u Rusiji, pa u Grčkoj. Dok je bio u Atini, na svoju ruku je jednoj grčkoj princezi obećao brak s kraljem Aleksandrom Obrenovićem, pa je dobio otkaz. Tada je počeo da se izdaje za žrtvu političkog progona i prešao je u opoziciju!

7. Urednik izazvan na dvobojZbog kritika zaverenika, Živojina Veličkovića na duel pištoljima izazvali su Apis, Todor Pavlović i Milan Milovanović PilsNNekad su glavni urednici novina svoju čast, ali i život, morali da brane i oružjem.Kraljev prijateljVlasnik lista Opozicija Živojin S. Veličković bio je prijatelj kralja Aleksandra Obrenovića, ubijenog 1903, i on je tom prijateljstvu i dinastičkom uverenju ostao veran i posle Majskog prevrata. Opozicija je bila žestoki kritičar nove dinastije i oficira koji su je doveli na vlast, pa je te 1905, između ostalog, pisala i ovo:“Zaverenici uzimaju svu vlast u svoje ruke, poseduju sva komandantska mesta u vojsci, vešaju o svoje grudi najveći državni orden stavljajući u pokret ceo policijsko-špijunski aparat. Šašavost ima tu osobinu da je za sve poslove dorasla, pa čak, ako hoćete, da upravlja i samom državom. Ne znajući ništa, ona misli da zna sve. I to je sasvim prirodno. Postavite i najveću budalu za ministra, on se tome neće začuditi, naprotiv. Čudiće se što to nije bilo još ranije...”Jednom se na meti Opozicije našao i potpukovnik Pavle Jurišić Šturm. U tekstu “Mundir i špijunaža”, aluzijama na njegovo poreklo - kao mladi pruski oficir javio se u srpske dobrovoljce u vreme rata protiv Turaka 1876. godine i ostao u Srbiji - dovedena je u sumnju njegova oficirska čast, pa je na Terazijama napao Veličkovića. Ovaj se odbranio pištoljem koji je ljutitom potpukovniku podmetnuo pod bradu. Ali uskoro su ga snašle veće nevolje.Upozoren da su oficiri-zaverenici gnevni zbog jednog napada u listu, Veličković je pobegao u Zemun. Ovaj je grad tada bio u sastavu Austrougarske i stoga pružao relativno sigurno utočište, ali, na Veličkovićevu nevolju, poštanske veze sa Srbijom besprekorno su funkcionisale. Tako mu je u Zemunu stigao telegram Dragutina Dimitrijevića Apisa, Todora Pavlovića i Milana Milovanovića Pilca, vođa Majskog prevrata, kojim ga pozivaju na dvoboj. Po krutim i preciznim pravilima, u slučaju da više izazivača traži zadovoljenje, izazvani ima pravo da po svom nahođenju izabere jednog. Veličković je za protivnika izabrao Pilca, ali se stvar pročula, pa je posredovanjem šefa beogradske policije okršaj izbegnut, a vlasnik Opozicije na duže je otputovao iz Srbije, prenevši vlasništvo na vlasnika štamparije.Pucnjava na Banovom brduList je zadržao dotadašnju uređivačku politiku, pa se tako u broju od 13. marta 1905. na njegovoj meti našao preminuli Ilija Čolak-Antić, komandant u srpsko-turskom ratu, vojni izaslanik u Beču i član nekoliko komisija koje su kupovale naoružanje u inostranstvu.Istog dana popodne, u ime Ilijinog sina Boška Čolak-Antića, dva ozbiljna muškarca u redakciji su odgovornom uredniku Milanu Pavloviću uručila poziv na dvoboj.Duelanti su se 16. marta 1905. godine u četiri popodne, sa svedocima i lekarima, našli na Banovom brdu. Zauzeli su svoja mesta jedan prema drugom na rastojanju od dvadeset koraka i posle odbrojavanja “jedan, dva, tri” ispalili po jedan metak. Obojica su ostala nepovređena.Politikin izveštač napisao je: “Od početka do kraja sve je išlo onako kako pravila o dvoboju propisuju i kako rade ljudi koji odista cene svoju čast više nego svoj život.”

ŠTURM I PIŠTOLJU tekstu “Mundir i špijunaža” Živojin Veličković doveo je u sumnju oficirsku čast Pavla Jurišića Šturma, pa je ovaj na Terazijama napao Veličkovića. Novinar se odbranio pištoljem koji je ljutitom potpukovniku podmetnuo pod bradu

Sledeće subote: 7 seks-afera u socijalizmu

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...