Bio je to jedan tričav gest, greška svojeglavosti zbog koje se još kaje. Nakon više godina zađevica i nasilja u Severnoj Irskoj, 1997. britanski premijer Toni Bler i njegov šef kabineta Džonatan Pauel sastali su se s liderima Irske republikanske armije (IRA) radi mogućeg postizanja mirovnog sporazuma. Ali, kada je seo sa svojim pandanima iz IRA - grupom koja je pucala na njegovog oca i ranila ga i zapretila ubistvom njegovog brata - Pauel je odbio da se rukuje s njima.Godinu dana kasnije Velika Britanija i IRA potpisale su na Veliki petak sporazum kojim je bolni sukob okončan. Pauel, jedan od glavnih tvoraca sporazuma, danas na to gleda kao na svoj najteži izazov i dostignuće koje ga najviše ispunjava. Govoreći za Njuzvik u svojoj kancelariji u Londonu, 58-godišnji Pauel kaže da se nekada više zalagao za veliki štap nego za fine razgovore. Ali iskustvo sa IRA ubedilo ga je da je otvaranje dijaloga s terorističkim grupama suštinski važno da bismo ih porazili ili barem razrešili konflikte.RazboritostU svojoj novoj knjizi „Teroristi za stolom: Zbog čega je pregovaranje jedini put ka miru“, Pauel kaže da terorističke organizacije koje imaju značajnu podršku naroda ne mogu biti poražene samo silom, čak i da Zapad pribegne brutalnim merama. To važi za nacionalističke grupe kao što je IRA, kao i za verske ekstremiste poput Islamske države i Al Kaide.„Svaki put kad naiđemo na novu terorističku grupu kažemo da su drukčiji i da s njima nikada nećemo razgovarati“, kaže Pauel. Ali, „svako ko misli da sam čin bombardovanja može degradirati i uništiti Islamsku državu - greši. Treba učiniti razboritu stvar i otvoriti kanal tako da možemo bolje da razumemo jedni druge.“
Vašington je danas upleten u naizgled beskonačan rat protiv Islamske države i Al Kaide. I mada su Sjedinjene Države svoje trupe iz Avganistana povukle 2014. godine, i dalje nastoje da vladi u Kabulu pomognu u pronalaženju mirnog rešenja rata protiv talibana. Drugim rečima, spoznaja koju Pauel nudi možda nikada nije imala veći značaj. „Problem nije razgovarati s teroristima“, piše on, „nego popustiti pred njima.“Američka zvanična politika već decenijama zagovara da terorističke organizacije treba uništiti, a ne održati s njima sastanak na vrhu, uz pivo ili šolju čaja. Predsednik Ronald Regan skovao je tu politiku početkom osamdesetih, nedugo nakon što su iranski studenti upali u američku ambasadu u Teheranu i 52 Amerikanca uzeli za taoce.„Verujem da je krajnje vreme da civilizovane zemlje sveta jasno kažu da nigde u svetu nema mesta za terorizam“, rekao je Regan u predsedničkoj debati sa Džimijem Karterom 1980. godine. „Neće biti pregovora s teroristima bilo koje vrste.“Ipak, iza scene ili preko opunomoćenika, američka vlada pregovarala je s terorističkim grupama. Sredinom osamdesetih Reganova administracija tajno je prodala oružje Iranu, kršeći embargo na oružje u nadi da će biti oslobođeni taoci u Libanu koje je držala grupa povezana s Teheranom. Početkom devedesetih Bela kuća za vreme predsednika Džordža H. V. Buša pregovarala je sa Hezbolahom o oslobađanju američkih talaca u Libanu.
Više godina kasnije predsednik Bil Klinton slao je diplomate na razgovore s talibanima i lično se sastao s liderom Šin Fejna, političkim krilom IRA. Godine 2002, nedugo od početka „rata protiv terorizma“, administracija Džordža V. Buša organizovala je indirektno plaćanje 300.000 dolara za oslobađanje dvoje američkih misionara koje je držala islamistička grupa Abu Sajaf na Filipinima.ProšlostOvakva politika već dugo nailazi na osude kritičara, koji smatraju da stvara konfuziju. Nakon što je Islamska država kidnapovala nekoliko Amerikanaca u Siriji 2014, Bela kuća je odbila da plati otkup. Porodicama talaca rečeno je i to da američki zakon zabranjuje pregovore s teroristima. U isto vreme, međutim, administracija je preko posrednika u Kataru pregovarala s talibanima u vezi sa oslobađanjem američkog vojnika Boua Bergdala 2014. godine.Neki zastupaju čvršću liniju, plašeći se da bi razgovori i pregovori dali legitimitet nasilnim fanaticima. „Naivno je i opasno verovati da možete otvoriti dijalog s terorističkim grupama na Srednjem istoku kao što su Hamas, Islamska država ili Hezbolah“, kaže Nicana Daršan-Lajtner, šefica izraelskog Centra za pravna pitanja Šurat HaDin, organizacije za građanska prava koja se bori protiv terorističkih organizacija. „U ovom delu sveta bilo koji akt političke nagodbe smatra se slabošću i samo dalje podstiče još ekstremnije nasilje.“Pauel, međutim, kaže da je naivno oslanjati se samo na silu ako je cilj poraziti terorizam. Navodi primer kako je osamdesetih Hafez Asad, otac sirijskog diktatora Bašara Asada, ugušio pobunu sirijskih sunita (Muslimanska braća) u gradu Hani na severu zemlje.Stariji Asad opkolio je grad tenkovima i artiljerijom i sravnio ga sa zemljom, a život su izgubile desetine hiljada ljudi. Uprkos svoj brutalnosti, međutim, konflikt je samo privremeno bio prigušen. Ogorčenost je godinama ključala ispod površine, a erupcija se desila 2011, s protestima Arapskog proleća. Danas, dok građanski rat u Siriji ulazi u petu godinu, zna se da je u borbama ubijeno više od 230.000 ljudi i više miliona oterano sa svojih ognjišta.„Pregovaranje s teroristima nije pitanje ni praštanja ni zaboravljanja prošlosti“, piše Pauel. Pragmatično gledajući u budućnost, „prestanak krvoprolića jeste najveći prioritet“.RazumevanjeMeđutim, samo razgovori s teroristima ne daju efekat, kao ni pokušaji da se svi raznesu u paramparčad, kaže Pauel. Nakon što je napustio vladu, stao je na čelo nevladine organizacije Intermedijejt, koja posreduje u rešavanju sukoba.Nije želeo tačno da kaže koje sukobe sada pokušava da reši. Sa Islamskom državom „ne bih razgovarao o kalifatu, o tome šta oni traže“, kaže Pauel. „Ali moramo početi s razumevanjem druge strane. Neko mora tamo da ode, da sedne s njima i razmotri razna pitanja. Kako gledate na položaj sunita u Iraku i Siriji?“
„Tehnički gledano, sa svakim se može pregovarati u nekom trenutku“, kaže Vali Nasr, dekan Fakulteta za napredne međunarodne studije Pol H. Nici, na američkom univerzitetu Džons Hopkins. „Problem je što ova vrsta pobunjeničkih grupa ili terorističkih organizacija nije uvek spremna za razgovore. Islamska država doživljava uspon, trijumfuje. Oni moraju biti poniženi pre nego što budu spremni da se nagode za manje nego što misle da mogu dobiti ratom.“Ipak, Pauel i drugi smatraju da nijedna grupa, dugoročno gledano, ne ostaje potpuno nepomirljiva. „To što ne razgovaramo s ljudima koje označavamo kao teroriste predstavlja način da se lišimo informacija o njima i samo potvrdimo naše već postojeće predrasude“, smatra Barnet Rubin, nekadašnji zvaničnik Stejt departmenta, stručnjak Centra za međunarodnu saradnju Univerziteta Njujork.Suština, naglašava Pauel, leži u poverenju i tajmingu. Istorijski gledano, tvrdi on, razlika između zvanične i nezvanične politike Vašingtona predstavljala je smetnju za obe. Preteča Islamske države 2004, Al Kaida u Iraku, okupila je nezadovoljne sunite za borbu protiv američke okupacije.Pomenuta grupa koristila je bombaše-samoubice i improvizovane eksplozivne naprave u napadima na šiite i američke trupe. Sjedinjene Države očigledno nisu pregovarale s liderom grupe Abu Musabom Zarkavijem, ali su imale dogovor sa sunitskim plemenima koja su ustanak isprva podržala, ali ih je brutalnost Al Kaide ubrzo odvratila. Čin buđenja sunita pomogao je isterivanju Zarkavijeve grupe iz zemlje.Pauel smatra da je takva akcija trebalo ranije da počne. „Obično odlažemo razgovore sa oružanim grupama suviše dugo, pa je rezultat to što ogroman broj ljudi nepotrebno izgubi život“, napisao je u listu Gardijan. „Odugovlačimo zato što se razgovor smatra suviše rizičnim. A iskustvo ukazuje da pravi rizik leži u tome što se razgovori uopšte ne vode.“
Pošto izgleda da se nešto slično danas događa u Siriji, Bela kuća čini se otvorenom za ideju da se razgovorima dođe do rešenja. Nedavno je predsednik Barak Obama rekao da Sjedinjene Države neće praviti ustupke terorističkim grupama, ali da su voljne da s njima razgovaraju.Za Pauela to znači da će, ukoliko SAD i druge zapadne zemlje već nisu počele razgovore sa Islamskom državom i Al Kaidom, verovatno to pre ili kasnije učiniti. Kako je Hju Gejtskel, nekadašnji lider britanske Laburističke partije, jednom rekao: „Svi teroristi, na poziv vlade, završe na piću u Dorčesteru.“(Pišu: Fredrik Elisan i Džanin di Ðovani sa Džonatanom Broderom iz Vašingtona)Pogledajte još na portalu Newsweek.rsVatrom do frizure: Šišanje plamenom upaljača (VIDEO)Napravljen najveći generator talasa, može da stvori i mali cunami (VIDEO)Spavajte 8 sati: Ovo su fizičke i mentalne posledice usled nedovoljno snaOve nazive sa deklaracija treba da izbegavate
