icon-checkicon-closeicon-commentsKurir_icon_fonts_template-38Kurir_icon_fonts_template-37icon-downicon-erroricon-galleryicon-homeicon-infoicon-logouticon-nexticon-passwordicon-plusicon-previcon-reacticon-searchicon-soc-fbicon-soc-gplusicon-soc-insicon-soc-mailicon-soc-rssicon-soc-twittericon-soc-vibericon-soc-wupicon-soc-ytKurir_icon_fonts_template-34Kurir_icon_fonts_template-33icon-totopicon-usericon_reactsoc-viber

Najnovije vesti

Espreso.rs


Adria media

7 žena koje su obrazovale i vaspitavale Srbe i Srpkinje

One su nas zadužile

7 žena koje su obrazovale i vaspitavale Srbe i Srpkinje

Društvo
Pojedine dame ceo život posvetile su pedagoškom i učiteljskom radu

1. Persida Milenković

Supruga trgovca Riste Milenkovića podigla je internat Ženske učiteljske škole i pomagala je školovanje đaka Trgovačke akademije

Začuđujuće malo se zna o detinjstvu i mladosti jedne od naših najvećih dobrotvorki Persidi Milenković.

Dva braka

Rođena je 1857. u domu Nikodija i Jelke Ćirić u Šapcu. Iz ovog grada na Savi ubrzo su se po njenom rođenju preselili jer je Nikodije dobio činovničko nameštenje u Ministarstvu građevina u Beogradu. Gde se i kako Persida školovala, pod kojim okolnostima se udala za prvog muža, kako se zvao i od čega je kao mlad umro njihov sin Vojislav, tek bi istoričari morali da utvrde. Ova žena u fokusu pažnje javnosti nalazi se od 1883, kada se udala za poznatog trgovca, rentijera i dobrotvora Ristu Milenkovića, kome je to takođe bio drugi brak. On se obogatio u vreme ratova sa Turskom, koji su Srbiji doneli nezavisnost, i u periodu koji je usledio, kada je zahvaljujući rođačkim i partijskim vezama sa liberalima Jovana Ristića, nastao jedan sloj velikih bogataša.

Savremenici je pamte kao povučenu, strogu i štedljivu ženu. Jedina raskoš koju je sebi dozvoljavala bile su velike minđuše od brilijanata. Prvo zajedno sa mužem, a onda kao udovica, posvetila se dobrotvornom radu u korist prosvete, vere i siromašnih.

U beogradskom naselju Kumodraž, na mestu gde se od početka Prvog svetskog rata nalazio štab odbrane Beograda i vodile teške borbe za oslobođenje, podigla je 1924. godine crkvu u spomen na svoju majku. Znatna sredstva testamentom je ostavila i Sabornoj, Vaznesenjskoj i Topčiderskoj crkvi. Humanitarnom društvu Kolo srpskih sestara zaveštala je, takođe, veliku sumu, a jedan deo imovine poslednjom voljom ostavila je Poglavarstvu grada Beograda kako bi je unovčio i dao za pomoć gradskoj sirotinji.

U centru Beograda u Ulici kraljice Natalije zajedno sa mužem podigla je internat Ženske učiteljske škole, a danas se u toj zgradi nalazi Matematička gimnazija. Osetljiva na patnje dece, blizu beogradske Auto-komande, sagradila je Dom za sirotinju u Tabanovačkoj ulici.

Zadužbina

Testamentom koji je sačinila 1937. godine pobrinula se da imovina koja ostane za njom takođe bude upotrebljena u dobrotvorne svrhe. Osnovala je Zadužbinu Perse R. Milenkovićke, od čijih prihoda će, kako je zaveštala, studenti da se šalju u inostranstvo i usavršavaju u nauci, a od novca iz Fonda pomagaće se školovanje učenika državne Trgovačke akademije u Beogradu. Kuću u najužem centru Beograda, u Zmaj Jovinoj 5, poklonila je Beogradskom univerzitetu, dok je letnjikovac na Topčideru u Rumunskoj 47 darovala Crvenom krstu za potrebe dečjeg letovališta i letnje škole.

Pojedinačno najveće njeno dobro delo je manastir Vavedenje na Senjaku, koji je podignut 1935. Po legendi ispredanoj nakon njegovog podizanja, Persida Milenković tri puta je sanjala isti san - da baš na Topčiderskom brdu mora da podigne crkvu. Poslušala je tu poruku, a kada su majstori počeli da kopaju temelj na mestu koje je sanjala, pronašli su ostatke stare crkve - deo svetog prestola od kamena u kome je nađena i sveštenička odežda. Tokom Drugog svetskog rata u ovom manastiru je, zahvaljujući njenom prilozima, utočište našlo pedesetoro dece. Persida Milenković preminula je 1943. i sahranjena je, po želji iznetoj u testamentu, u manastiru Vavadenje. Jedna ulica u blizini manastira danas nosi njeno ime.

Manastir Vavedenje

Pojedinačno najveće njeno dobro delo je manastir Vavedenje na Senjaku, koji je podignut 1935. Po legendi ispredanoj nakon njegovog podizanja, Persida Milenković tri puta je sanjala isti san - da baš na Topčiderskom brdu mora da podigne crkvu.

 

2. Katarina Milovuk

Jedna od najobrazovanijih žena u Srbiji od svoje devetnaeste godine pa do penzije bila je na čelu Više ženske škole

Katarina Milovuk bila je jedna od najuticajnijih i najobrazovanijih žena u Srbiji u drugoj polovini 19. veka. Ova “misleća ženskinja” svim snagama borila se za obrazovanje žena “jer pismene majke rađaju pismenu decu”.

Školovanje u Odesi

Rođena je u Novom Sadu 1844. godine kao Ekaterina Ðorđević i tu je završila osnovnu školu. Neuobičajeno za tadašnje prilike, porodica ju je poslala na dalje školovanje, najpre u uglednu rusku Nikolajevsku gimnaziju, a potom i na Univerzitet u Odesi. Po završetku studija i polaganju pedagoškog ispita, vratila se u Srbiju. Nastanila se u Beogradu, u koji se u međuvremenu preselila njena porodica pošto je Katarinin otac, oficir Jovan Ðorđević, dobio službu u prestonici.

Istakla se brzo svojim obrazovanjem i znanjem francuskog, nemačkog, ruskog i engleskog jezika, pa je već naredne, 1863. godine devetnaestogodišnja Katarina postavljena za upravnicu tek osnovane Više ženske škole. Na tom mestu ostaće sve do penzionisanja tri decenije kasnije, trudeći se da poboljša položaj ženske dece, nasuprot stalnom i snažnom otporu patrijarhalne sredine. Verovalo se, naime, da će “školovana žena biti neposlušna mužu”, pa će se “porodice raspadati”.

Udala se 1864. za devetnaest godina starijeg Milana Milovuka, osnivača i horovođu Beogradskog pevačkog društva. Posle njegove smrti, potpuno se posvetila pedagoškom i humanitarnom radu.

Iako veoma mlada, Katarina Milovuk pokazala se kao izvrstan pedagog. Pod njenim nadzorom u Višoj ženskoj školi obrazovale su se mnoge buduće znamenite Srpkinje - čuvena slikarka Nadežda Petrović, Maga Magazinović, kao i prva žena doktor medicine u Srbiji Draga Ljočić.

Veliku podršku Milovukovici, kako su je svi u Beogradu zvali, pružala je kraljica Natalija, koja je neretko i sama sedela u klupi pored učenica na časovima istorije, veronauke, računanja, ali i kuvanja.

Zaboravljen i grob

Bila je aktivna u rukovodstvu Kola srpskih sestara, osnovala je Žensku radničku školu za devojke iz siromašnih porodica, a tokom srpsko-turskog i srpsko-bugarskog rata bila je bolničarka.

Katarina Milovuk bila je prva žena u Srbiji koja je 1897. godine tražila da je upišu u birački spisak. Pisala je Kasacionom sudu: “Ne znam s kakvim su pravom ljudi prisvojili svu vlast u svoje ruke i upravljaju sudbinom ove zemlje bez naše saradnje kada je ova zemlja naša koliko i njihova, i mi smo deca ove zemlje i mi s njom delimo i zlo i dobro.” Pošto je na sudu odbijena, pisala je 1900. lično kralju Aleksandru Obrenoviću. Ali ni činjenica da je kraljeva supruga Draga bila njena učenica nije bila od pomoći - i kralj je odbio njen zahtev. Treba, međutim, imati u vidu da je tek četiri godine kasnije u Londonu osnovan Međunarodni savez za žensko pravo glasa, u kojem je i ona bila aktivna do smrti.

Posle penzionisanja otišla je u Solun, gde je tri godine bila upravnica Srpske više ženske škole sa internatom. Tu su školu pohađale srpske devojke iz krajeva koji su bili pod turskom vlašću.

Umrla je 1913. godine u Beogradu.

Tokom vremena na nju se zaboravilo, pa se danas ne zna ni gde joj je grob.

Borba za pravo glasa

Katarina Milovuk bila je prva žena u Srbiji koja je 1897. tražila da je upišu u birački spisak. Pisala je Kasacionom sudu: “Ne znam s kakvim su pravom ljudi prisvojili svu vlast u svoje ruke i upravljaju sudbinom ove zemlje bez naše saradnje kada je ova zemlja naša koliko i njihova, i mi smo deca ove zemlje i mi s njom delimo i zlo i dobro.” Odbili su je i sud i kralj Aleksandar.

 

3. Marija Milutinović

Supruga Sime Milutinovića Sarajlije prva je žena koja se bavila advokaturom, ali je bila posvećena i učiteljskom pozivu

Marija Milutinović zvana Punktatorka rođena je u porodici Popović 1810. u Budimu. U ovom gradu se i školovala i tu 1836. upoznala budućeg muža. Milutinović je, naime, upravo štampao pesmu “Srbijanka”, koja je odmah stekla popularnost među rodoljubima.

Znaci interpunkcije

Pesnikov stil je, međutim, bio zakučast, pa je Marija njegovim stihovima dodala znake interpunkcije i neka tumačenja, učinivši ih razumljivijim. Sarajliji su se ove dopune svidele i usvojio ih je, a svoju mladu čitateljku nazvao je, kad su se upoznali, Punktatorkom, što je i ona usvojila.

Sledeće godine, na njegovu molbu i kako je sama napisala “njemu za ljubav”, prevodila je za njega neke spise sa nemačkog, a 1838. godine oni su se venčali. Iz tog doba ostao je zapis u dnevniku Anke Obrenović da je “Maca Punktatorka prva u Beogradu koristila peglu”. Njena kuća u Beogradu bila je stecište Vojvođana.

Marija Milutinović bila je samosvesna osoba. Održavala je redovnu prepisku sa Vukom Karadžićem, koji se prema njoj odnosio sa posebnom pažnjom. Ostalo je zabeleženo da je, kad god bi na svojim čestim putovanjima boravio u Budimu, “uvek se poduže zadržao gde bi tražio njeno društvo”.

Kako se u Vukovim pismima pominje, bila je veoma obrazovana devojka, a u tim pismima on je oslovljava sa “Lepa Maca iz Budima”. Pomagala mu u sakupljanju narodnih umotvorina, kao i u borbi za jezičku reformu. Prihvatajući Vukov pravopis, izazvala je gnev supruga, koji je bio protivnik Karadžićevih ideja.

Rad u državnoj školi

Kada je 1847. godine Sima umro, Mariji je pripala njegova penzija od 200 forinti, nedovoljna da bi izdržavala sebe i sina, pa je počela da se bavi učiteljskim pozivom. Vodila je privatnu osnovnu školu u Beogradu, u koju su mnoge ugledne porodice slale svoje ćerke. Zna se da je 1849. godine radila kao učiteljica državne škole u Beogradu kod Saborne crkve i da je 1852. dobila zvanje starija učiteljka u toj istoj školi, kao i da je te godine imala 15 učenika najstarijeg razreda.

Marija Milutinović bavila se i advokatskom praksom - prva žena u tom poslu među Srbima - ali od toga nije imala prihode jer je zastupala samo siromašne i nije im naplaćivala. Pisac Jakov Ignjatović zabeležio je: “Simina supruga žena je velikog dara. Još za života Siminog zanimala se advokatorskom praktikom, branila je parnice mnoge i to s uspehom. Zakonik zna u prste...”

Umrla je 1875. godine u Beogradu, gde je i sahranjena. Prijatelji i poštovaoci njenog rada objavili su zapažen nekrolog u tada najpoznatijem časopisu Javor.

4. Stanka Glišić

Sestra pisca Milovana Glišića život je posvetila pedagogiji, pa je kao priznanje za svoj rad dobila i Orden Svetog Save trećeg stepena

Jedan od naših najznačajnijih prevodilaca sa francuskog i ruskog, potpisana ispod dela Mopasana, Gogolja, Turgenjeva, Čehova, Tolstoja... Stanka Glišić, više je bila samouka nego što je imala formalno obrazovanje.

Odrastanje u bedi

Rođena je 1859. godine u valjevskom kraju, a stariji brat joj je bio naš čuveni pisac Milovan. Njihov otac je, još dok su bili deca, proćerdao imanje, ostavivši ženu i decu bez igde ičega.

Desetogodišnja Stanka je sa majkom prešla u njeno selo kod Užica. Četiri godine kasnije umire joj i majka, pa je brat Milovan uzima kod sebe u Beograd.

Iako i sam mučen siromaštvom, on je je omogućio obrazovanje i od nje načinio intelektualku. Stanka je, sa svoje strane, razvila izuzetno blizak odnos sa dvanaest godina starijim bratom. Primljena je u Višu žensku školu iako je imala samo tri razreda osnovne škole, te je morala da polaže prošireni prijemni ispit.

Sa devetnaest godina stekla je zvanje “privremene” učiteljice i preuzela prvi razred u valjevskoj ženskoj osnovnoj školi. Četiri godine docnije bila je premeštena u Beograd u prvi i drugi razred Vežbaonice Više ženske škole. Na insistiranje tadašnje upraviteljke Više ženske škole Katarine Milovuk, položila je učiteljski ispit i tako postala “klasna učiteljica”. Naredne tri decenije, od 1893. do penzionisanja 1924. godine, s izuzetkom ratnih godina, ona je bila nastavnik srpskog jezika.

Kao ruska revolucionarka

“Nosila se”, opisao je jedan hroničar, “kako bi se danas reklo, sportski, bez kinđurenja i koketerije: skoro nikad na sebi nije imala čipke, krzno i perje, a to je padalo u oči u doba kad su nošeni čak i dugi ‘šlepovi’, veliki šeširi sa ‘šlajerima’, suncobrani opšiveni ‘karnerima’, kao i razne komplikovane frizure sa veštačkim ‘loknama’... Po odevanju neki su je čak upoređivali sa ruskim revolucionarkama... koje su podsecale kosu i nosile naočare (ako su im bile potrebne) i cipele sa engleskom potpeticom, te i time demonstrirale svoj političko-ideološki stav: stav žena koje nisu htele da budu samo žene, domaćice ili kokete, nego društvena bića, koja traže svoje mesto i svoj deo odgovornosti u društvu.”

Služba naciji

Govorila je francuski, ruski i italijanski, a učila je i nemački jezik. Bila je izvrstan poznavalac ruske i francuske književnosti. Pored rada u prosveti, bavila se prevođenjem. Na prevodima se nije potpisivala, niti je dobijala honorar za njih. Pored dela francuskih i ruskih romanopisaca, prevodila je i dečju književnost. Penzionisana je 1924. godine.

U martu naredne godine uručen joj je Orden Svetog Save trećeg stepena kao priznanje za njen dugogodišnji rad.

Milan Jovanović Stojimirović piše da se nije udavala “zato što je posle jedne glupo raskinute veridbe niko nije ni tražio, a sama nije na to ni mislila jer ju je školski rad sasvim odvojio i od pomisli na udadbu. Štaviše, ona je smatrala da njeno angažovanje u školi isključuje brak... te se sva posvetila pedagogiji, težeći da bude što bolja vaspitačica ženske omladine, u čemu je i uspela. Formirala je tridesetak, a možda i četrdeset godišta u raznim školama kao učitelj i profesor i bila srećna što se na taj način odužila rodu i naciji. Umrla je povučeno, samohrana i bez igde ikoga pored sebe, ali uvek gorda na svoje porodično ime i na to što je bila sestra Milovana Ð. Glišića.”

Stanka Glišić preminula je 1942. godine.

Bunt i u oblačenju

“Nosila se”, opisao je jedan hroničar, “kako bi se danas reklo, sportski, bez kinđurenja i koketerije. Po odevanju neki su je čak upoređivali sa ruskim revolucionarkama... i time je demonstrirala svoj političko-ideološki stav: stav žena koje nisu htele da budu samo žene, domaćice ili kokete, nego društvena bića.”

 

5. Beta Vukanović

Nemica Babet Bahmajer Beograd je prihvatila kao svoj grad i posvetila se svojoj slikarsko-crtačkoj školi

Srpska slikarka Beta Vukanović rođena je u Nemačkoj 1872. godine u imućnoj porodici kao Babet Bahmajer. Slikarstvo je studirala u Minhenu. U ovom gradu bilo je mnogo studenata iz Srbije. “Od njih sam saznala da je Beograd mali, da se nalazi na periferiji Evrope, i da od turskog grada postaje evropska varoš”, sećala se kasnije. “Da ću u njemu provesti svoj vek, nisam ni u snu slutila. No, jednog dana zaljubih se u jednog dugačkog Hercegovca, udadoh se za njega i umesto na svadbeno putovanje, krenusmo preko Pešte, Subotice i Novog Sada - za Srbiju.” U Beograd se doselila 1898. godine i od tada se potpisivala prezimenom svog muža Riste Vukanovića, slikara rodom iz Trebinja.

Prva izložba

Beta Vukanović u srpskoj prestonici je, po dolasku, priredila izložbu svojih slika. Bila je to prva slikarska izložba koja je ikada priređena u Srbiji.

Tatjana Loš u feljtonu “Znamenite Srpkinje” beleži: “Mnogo je putovala i učila, obilazila muzeje i pravila reprodukcije. Prve kopije dela velikih slikara poput Rubensa i Rembranta koje je Srbija videla delo su njenih ruku. To je podržavao i kralj Milan Obrenović, oduševljen njenim i Ristinim slikama, pa je dao 200 ‘napoleona’ samo da bi ta dela imao u svom domu. Taman toliko da Beta i Rista kupe plac u Kapetan Mišinoj ulici 13 i naprave kuću, koja je postala slikarska škola. Vukanovići su od Ministarstva prosvete dobili pravo da Prvu srpsku slikarsko-crtačku školu naslede od njenog osnivača Kirila Kutlika. Četiri prostrana ateljea bila su stvaralačka oaza umetničkih duša koje su kod njih dolazile i učile. I živopisna fasada je ‘govorila’ da je kuća posebna, pravi hram umetnosti jer je Beta iznad glavnog ulaza naslikala ‘Tri muze’. Muzika, slikarstvo i igra su prikazane kao tri lepe žene, a oko njih su na stubovima bili cvetovi plavih perunika i šareno paunovo perje. Želela je da to bude mesto u kojem će se slušati muzika, plesati, razgovarati, modirati...”

Za vreme balkanskih radova bila je bolničarka. A kad je počeo Prvi svetski rat, Beta je u Nišu negovala ranjenike i tifusom zaraženog supruga, sa kojim se kasnije prebacila u Francusku. Rista je tamo i umro 1918. godine, a ona se sa izbeglicama vratila Srbiji. Beograd je bio njen grad.

Život posvećen slikanju

Osnovala je Udruženje likovnih umetnika u Beogradu, a 1921. postala nastavnik u umetničkoj školi. Beta Vukanović se među prvima kod nas bavila i karikaturom, a svojim karikaturama ilustrovala je i roman Branislava Nušića “Opštinsko dete”.

Kad je počeo Drugi svetski rat, Nemci su joj, kao svojoj sunarodnici, ponudili svaku vrstu pomoći kako bi prebrodila teška vremena, ali je ona odbila, izjavivši da se oseća kao Srpkinja...

Jedan istaknuti kritičar napisao je da je “Beta Vukanović bila nešto izuzetno u istoriji naše novije umetnosti”.

Slikala je i crtala do poslednjih dana života. Gotovo svaki dan odlazila je u svoj atelje u zgradi Kolarčevog narodnog univerziteta, isto kao što je to činila svih prethodnih četrdeset godina koliko je taj prostor bio njen drugi dom. Tu je primala i posete od 12 do 14 časova - kako je pisalo na vratima njenog ateljea. Često je sedela u obližnjem parku i crtala ili slikala akvarele.

Beta Vukanović preminula je 1972. u 101. godini u Beogradu.

Odbila naciste

Kad je počeo Drugi svetski rat, Nemci su joj, kao svojoj sunarodnici, ponudili svaku vrstu pomoći kako bi prebrodila teška vremena, ali je ona odbila, izjavivši da se oseća kao Srpkinja...

 

6. Maga Magazinović

Ćerka trgovca Riste Magazinovića prva je žena koja se izborila za status redovnog studenta Beogradskog univerziteta

Prva devojka koja se u Srbiji izborila za status redovnog studenta bila je Maga Magazinović.

Borba za prava žena

Rođena je 1882. u Užicu, ali njen život neraskidivo je vezan za Beograd, u koji se njen otac Rista Magazinović preselio, povevši porodicu, kad je dobio posao u krojačkoj radionici Narodnog pozorišta. Četrnaestogodišnja Maga tako, “na mala vrata”, ulazi u svet umetnosti, u kojem će ostati do kraja života. U Beogradu pohađa Višu žensku školu Katarine Milovuk, a od 1898. kao vanredna studentkinja studira na odseku za filozofiju na Filozofskom fakultetu. Sluša predavanja iz hemije i fiziku, kao i nemački, ruski, latinski, srpski, filologiju, teoriju književnosti i filozofiju. Ženama tada nije bilo dozvoljeno redovno studiranje. Bila je jedna od predvodnica pokreta studentkinja koje su tražile izjednačavanje sa muškarcima. U svojim sećanjima o tim danima zapisala je: “Ideš uredno na predavanja, radiš revnosno, često savesnije od mnogih redovnih slušalaca, a ovamo nikakva prava. To je bio prvi korak u mojoj borbi za feminizam.”

Pošto je pobedila u toj borbi, od 1902. godine studira kao redovan student Filozofskog fakulteta. Diplomirala je dve godine kasnije i zaposlila se u Narodnoj biblioteci. Postaje saradnica rubrike “Ženski svet” u tek pokrenutom dnevnom listu Politika, a 1905. i urednik feljtona, prva žena na toj funkciji u istoriji srpskog novinarstva. Od 1906. godine, kada je otvorena Prva ženska realna gimnazija, Maga Magazinović u njoj predaje psihologiju, logiku, nemački i srpski jezik, i to će sa prekidima činiti punih četrdeset godina.

Naš najpoznatiji filozof Brana Petronijević ohrabrio ju je da školovanje nastavi u inostranstvu, pa Maga od 1909. do 1914. svake godine boravi u Nemačkoj, gde uzima časove glume kod svetski čuvenog Maksa Rajnharta, a ples uči od Isidore Dankan. U Beogradu od 1909. radi njena Škola za recitaciju, estetičku gimnastiku i strane jezike. U balkanskim ratovima radi kao bolničarka, a samo tri meseca pre izbijanja Prvog svetskog rata, u aprilu 1914. u Sabornoj crkvi u Beogradu udaje se za Gerharda Gezemana. On je zbog nje došao iz Nemačke i zaposlio se kao profesor u gimnaziji. Kad je počeo Prvi svetski rat, Gezeman je odbio da se priključi Nemcima, već se se srpskom vojskom i narodom povukao preko Albanije.

Rastanak i dete

Maga je u Beogradu sa tek rođenim sinom Rajkom, koji će umreti 1916. u četrnaestom mesecu, i ne zna gde joj je muž. Kad najzad sazna od nemačkih vlasti da je Gezeman u jednoj švajcarskoj bolnici, odlazi da ga poseti i tamo saznaje da se on zaljubio u drugu ženu. Donose odluku o rastanku i poslednji put vode ljubav kako bi Maga začela dete koje će joj nadoknaditi gubitak sina. Devet meseci kasnije rodila je ćerku Rajnu.

Maga Magazinović je celog života, uz posao gimnazijske profesorke, bila posvećena plesu i igri. Redovno putuje na usavršavanje u Nemačku, osmišlja koreografije i režira predstave. Osniva 1936. Studentsku folklornu grupu i sa njom obilazi Nicu, Hamburg, Carigrad, gostovala na Olimpijskim igrama u Berlinu. U toku Drugog svetskog rata priklonila se okupatorima i objavljivala rasističke tekstove, a po oslobođenju, vodila je folklornu grupu u Abraševiću i u baletskoj školi predavala ritmiku i ples.

Umrla je 1968. godine.

Čudan dogovor

Maga u ratu od nemačkih vlasti saznaje da je njen muž Gerhard Gezeman u jednoj švajcarskoj bolnici i odlazi da ga poseti. Tamo saznaje da se on zaljubio u drugu ženu. Donose odluku o rastanku i poslednji put vode ljubav kako bi Maga začela dete. Devet meseci kasnije rodila je ćerku Rajnu.

 

7. Milica Jakovljević

Sestra akademika Stevana Jakovljevića književnu slavu stekla je pod pseudonimom Mir-Jam, a deo karijere provela je kao učiteljica

Žena koja je Srpkinje naučila da čitaju zvala se Milica Jakovljević. Rođena je u Jagodini 1887. godine u porodici činovnika Jakova Jakovljevića, koji je pored nje imao još dve ćerke i sina Stevana, kasnije oficira, biologa, akademika i pisca “Srpske trilogije”. Kad je otac postao načelnik kragujevačkog okruga, porodica se preselila u ovaj grad. Kragujevac je bilo Miličino prebivalište sve dok nije završila učiteljsku školu i 1907. godine dobila mesto učiteljice u Krivom Viru u zaječarskom okrugu.

Novinarska karijera

Posle Prvog svetskog rata preselila se u Beograd. Odlično je govorila ruski i francuski jezik, volela je poziv učiteljice, ali se u velikom gradu odlučila za novinarsku karijeru. Počela je 1921. u beogradskim Novostima, a onda je prešla u Nedeljne ilustracije. U monografiji o dva veka srpskog novinarstva (između 1791. i 1991. godine) među sto najznačajnijih novinara uvrštene su samo tri žene - Maga Magazinović, Desa Glišić i Milica Jakovljević.

Široj javnosti ona je bila poznata po svojim knjigama. Pod pseudonimom Mir-Jam objavila je više ljubavnih priča i romana, u kojima dočarava život građanske klase u međuratnoj Jugoslaviji. Zapleti njenih priča bili su jednostavni, a obrti predvidljivi. O karakteru njenih dela govore i sami naslovi: “Ranjeni orao”, “To je bilo jedne noći na Jadranu”, “Nepobedivo srce”, “Otmica muškarca”, “Greh njene mame”, “U slovenačkim gorama”, “Samac u braku”, “Mala supruga”...

Pisala je o ljubavi i braku pre kojeg su telesna uživanja zabranjena, a generacije šiparica formirale su svoje predstave o životu i moralu čitanjem njenih dela. Sama se, međutim nikad nije udavala, a poznate su njene dve ljubavi. Prva je bio drug iz školskih dana, Slovenac, novinar, koji je na nju uticao da se i sama opredeli za ovaj poziv, a druga, najduža i najozbiljnija, tada poznati glumac Boža Nikolić.

Posle svake Božine premijere na sceni su mu uručivane ruže u korpi od pruća sa drškom u obliku srca. Čaršija je znala da ih šalje Mir-Jam. U Beogradu se nigde nisu zajedno pojavljivali, ali glumac je redovno dolazio u njen stan. I redovno odlazio uveče - nikada nije ostao da prespava! Na putovanja išli zajedno.

Odsedali su u najboljim hotelima i živeli život njenih junakinja. Čitavih deset godina trajala je ta veza, a kad je posle jedne premijere izostala korpa sa ružama, beogradska javnost, koja je pomno pratila ljubavni život popularne spisateljice, znala je da je vezi sa glumcem došao kraj.

Protiv Nedića

Tokom Drugog svetskog rata odbila je svaku saradnju sa Nemcima i izdajničkom vladom Milana Nedića, pa je ostala bez posla i prihoda. Brat Stevan Jakovljević bio je, kao rezervni oficir, u zarobljeništvu, a sestre su i same teško živele. Milica Jakovljević živela je od milostinje koju su joj davali obožavaoci.

Posle oslobođenja izvesno vreme pisala je u dnevnom listu Glas, a onda su joj nove vlasti to onemogućile.

Proglašena je za pisca koji “uzdiže buržujski način života”, a knjige su okarakterisane kao bezvredne. Ta ocena bila je snazi sve dok, pre nekoliko godina, ekranizacije njenih dela nisu stekle ogromnu popularnost u narodu.

Umrla je u bedi 1952. godine.

Sledeće subote: 7 TV serija koje smo voleli u SFRJ

 

NOVO! Od sada možete da komentarišete i na Kurir Viberu!
Pridružite nam se, podelite svoje mišljenje!

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...

Facebook Registracija

Popunite ostala polja kako bi zavrsili registraciju

Prijavi se

ili

Registracija

Promeni lozinku

Upišite email i mi ćemo vam poslati poruku sa linkom za promenu lozinke.

Unesite novo korisničko ime i lozinku

Aktivacioni mail

Upišite email adresu na koju želite da vam se pošalje aktivacioni email.

Promena lozinke

Uspešno ste promenili lozinku.


Promena lozinke

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za promenu lozinke. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka na nalazu u inboxu proverite nepoželjne poruke (spam).


Aktivacija profila

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za aktivaciju Vašeg profila. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka ne nalazu u inboksu, proverite "nepoželjne poruke" (spam).


Aktivacija profila

Vaš profil je uspesno aktiviran. Hvala što ste se registrovali.