Naime, sredinom osamdesetih Nenad Janković, aka dr Nele, stekao je slavu kao pevač „Zabranjenog pušenja“ i jedan je od autora čuvene humorističke radijske i televizijske emisije „Top lista nadrealista“.
Izbijanjem rata u BiH seli se u Beograd. Muzičku karijeru nastavlja u bendu „Emir Kusturica i no smoking orkestra“, kao autor potpisuje humorističke serije „Složna braća“ i „Nadrealna TV“. Uz to, radio je i filmsku muziku, glumio u nekoliko filmova, postao i „sportski radnik“.
Nedavno je objavio autobiografski roman „Fajront u Sarajevu“. Budući da je autor skečeva „Top liste nadrealista“, kojima je svojevremeno predskazao budućnost poput „Sarajevskog zida“, razgovor smo počeli pričom o proročanstvima.
Tvoj kolega Nostradamus je predvideo „veliki rat“ i odumiranje bogatih za 2016. Kakve su tvoje vizije i koliko se slažu sa Nostradamusovim?
"U ovom momentu, ne javlja mi se ništa pametno. Nostradamus je „pao“ na par mesta, tako da mu ja više ne verujem. Pripadam ovoj drugoj struji proročanstava što ipak gledaju na situaciju sa lepše strane.
Misliš na Tarabiće?
"Oni su prorekli da ćemo svi Srbi, na kraju, biti jedini koji će preživiti, ali ispod jedne šljive. Ja sam kod kuće zasadio dovoljan broj šljiva i ako nekome fali, nek dođe.
Poslednje tvoje proročanstvo koje se ispunjava ovih dana je ekološka kataklizma u Sarajevu. Kako objašnjavaš da se to dešava sad kad nema industrije, dok pre rata, kad je Sarajevo bilo industrijski grad, kataklizme nisu bile tog intenziteta?
"To je pitanje ekološke svesti. Nismo mi kao klinci znali za to. Meni je miris iz auspuha bio nešto najlepše što sam mogao da osetim. Pošto sam živeo u Sarajevu 30 godina, znam dobro šta znači taj smog i ta provala iz „Nadrealista“ koju sad svi koriste — vidim da ptice idu peške. Ekološka svest nije postojala i jedino je majka mogla da ti kaže: „Nemoj trčat po magli jer će ti pluća biti sva crna“. Danas je mnogo manje smoga nego onda, u to sam duboko uveren, ali ta svest i te NVO koje su dobile veliku lovu i čiji je jedini posao da se žale čim nešto nije u redu, galame oko toga. Naravno da to zagađenje postoji i naravno da će ga biti sve više i više, jer čovek očigledno nema nameru da čuva prirodu i nema svest da smo mi našu planetu posudili od potomaka a da je nismo preuzeli od predaka.
Kakvu ćemo planetu mi ostaviti svojim potomcima?
"Sigurno u nekim ruševinama. Ne vidim sada nijedan slučaj svesti oko toga. Drugim rečima, planeta mi sve više liči na neku oronulu kuću u kojoj se skupilo 50 kabadahija koji su se dobro napili i sad prete jedan drugom, kako ih popušta alkohol. Bojim se da, ukoliko se nešto radikalno ne promeni i ukoliko ta gomila kabadahija umesto razređenog alkohola ne počne piti rasol ili nešto što će ih otrezniti, situacija neće biti nimalo prijatna.
Najveća legenda sa kojom si svirao je Džo Stramer. Ovih dana imali smo slučaj da je dekan Filozofskog fakulteta prekrečio Stramerov mural koga su klinci iz „Grobarskog treš romantizma“ oslikali.
"Mislim da dekan sluša narodnjake, a „Grobarski treš romantizam“ pratim već duže vremena i mislim da je to jedna od najinteresantnijih pojava i umetničkih pravaca na ovom tlu posle „Novog primitivizma“. Imaju ogroman kapacitet i preporučio bih im da samo nastave da rade tim pravcem. A kad se sledeći put bude birao dekan, kandidat se prvo ima odvesti na koncert Cece i ako mu se usta razvlače u kez, onda ga ne treba birati, a ako počne da dobija ospice po rukama kao ja, onda je preporučljivo da bude dekan Filozofskog.
Kako danas gledaš na Džoa Stramera i postoji li neki lik na muzičkoj sceni poput njega?
"Danas nema takve muzike, savremena muzika je pretvorena u jedan industrijski bućkuriš. To je kao da me pitaš kakve su tendencije u proizvodnji cipela, jer tako danas producenti gledaju na muziku — isključivo kroz profit. Stramerova najveća zasluga je taj njegov stravičan uticaj koji je ostavio na čitave generacije. I meni je najlepše što je on, dok sam putovao po svetu i sretao razne ljude iz Amerike, Nemačke, Rusije, Kenije, Argentine, Brazila, svima bio isto. To je zaista impozantno da je nečiji rad postao deo ljudi koji između sebe, osim njega, maltene nemaju ništa drugo zajedničko.
Kako bi to definisao?
"To je neka utopijska slika sveta koja je tad vladala među našom generacijom, i starijima i mlađima, a on je bio predvodnik te utopije. Džo Stramer je bio komandant utopije."
(sputniknews.com / Vladimir Sudar)
