Kako kaže, tu se ništa nije promenilo u odnosu na pre pola veka, samo što je postalo vidljivije zahvaljujući mnoštvu medija. Đukanović kaže da pismenost volimo da pominjemo i da se na nju pozivamo "više nego da 'leba jedemo", ali da nema jasne definicije šta znači biti pismen.
"Osnovna pismenost je da neko zna 30 slova srpskog jezika, da na ćirilici i latinice napiše i da pročita. Po tom kriterijumu, prema poslednjem popisu u Srbiji JE 3,45 odsto stanovništva nepismeno. Ali, šta biste rekli da se pojavi dete koje zna da kuca na računaru, a ne zna da piše rukom? Ono je pismeno za 21. vek, ali bi neki rekli da ipak nije pošto ne zna da piše", objašnjava lingvista.
Dodaje da kada pričamo o pismenosti i pismenim ljudima, zapravo mislimo na najviši nivo, na ljude koji su u stanju da u skladu sa pravilima jezika najbolje izraze ono što misle. Đukanović napominje da je takvih vrlo malo.
Jedan od razloga zašto je to tako je što većina ljudi poslednje znanje o srpskom jeziku nosi još iz osnovne škole.
"To je tuga našeg obrazovnog sistema. Pre oko 20 godina prestalo je učenje srpskog jezika u srednjim školama i jezik se poslednji put uči u osnovnoj školi, a ni tamo svi ne nauče ni osnovna pravila. Druga strana medalje je to što su naši planovi i programi takvi da odgovaraju onima s početka 20. veka, a u udžbenike za osnovne škole je ušla univerzitetska terminologija. To odbija decu, a ono što uče o srpskom jeziku ne odgovoara jeziku u kojem žive", objašnjava Đukanović za N1.
On upozorava i na uticaj medija, koji u nedostatku kvalifikovanih novinara i spikera "dovode bilo koga da pričaju o bilo čemu".
"Internet je omogućio svakome da napiše šta misli. Sada se vidi sve ono što se do interneta i ovakvog procvata medija nije videlo, ali je postojalo. I pedesetih je većina bila u onoj kategoriji polupismenih, ali se to nije videlo jer je programe vodilo četiri ili pet spikera", kaže Đukanović.
(N1)
