BRUTALNI SKANDALI: 7 priča o sahranama poznatih

1. Njegoš: Izmišljeni govor na sahrani Vladika crnogorski preminuo je 1851., ali je tek četiri godine kasnije ispunjen njegov amanet da bude sahranjen na vrhu LovćenaPetar II Petrović Njegoš, rođen kao Rade Tomov Petrović 1813, bio je vladika, crkveni i svetovni vladar Crne Gore, i pesnik. Postavio je temelje moderne crnogorske države, a njegovo najuticajnije pesničko delo je „Gorski vijenac“, objavljen 1847. godine. Bio je bolestan od tuberkuloze, koja je u njegovo vreme bila praktično neizlečiva. Umro je 19. oktobra 1851. godine na Cetinju.Ćesar i RusiDan uoči smrti, okupljenim senatorima i rođacima Njegoš je preporučio da žive „u dogovoru i u ljubavi bratskoj“, a zatim im dao jezgrovito uputstvo o spoljašnjoj politici Crne Gore:„Ne nasrćite na ćesarevu zemlju (Austriju - prim. nov.), ni na ćesareva čovjeka. Od kokoške do glave, ko ukrade ili nasilice učini u ćesarevu zemlju da se mušketa. Čuvajte se od zlijeh Turaka i š njima gledajte da u miru budete, a ne puštite bogme niko da vas tare. Držite se Rusije i slušajte Cara rusiskoga, i biće vam svako dobro“, da bi zaključio:„Još vam preporučujem i amanet predajem: kad umrem, kopajte me na Lovćen kod nove crkve!“Ali nezapamćeno nevreme onemogućilo je Crnogorce da Njegoša sahrane navrh Lovćena. Četvrtog dana posle smrti, njegovo telo položeno je pored ćivota Svetoga Petra u cetinjskom manastiru.Tek je knjaz Danilo 1855. godine ispunio vladikin amanet i preneo stričeve ostatke u kapelicu na Lovćen. Kad su Austrijanci u Prvom svetskom ratu osvojili Crnu Goru, 12. avgusta 1916. godine sneli su Njegoševe kosti na Cetinje, a kapelu na Lovćenu oštetili topovskom vatrom. Posle Prvog svetskog rata, 23. septembra 1925. godine, kralj Aleksandar Karađorđević svečano je vratio Njegoševe kosti na Lovćen, ovog puta u novu kapelu, podignutu na ostacima stare.Faraonsko zdanjeNa stogodišnjicu Njegoševe smrti 1951. godine, komunističke vlasti Crne Gore odlučuju da se na Lovćenu umesto postojeće kapelice „podigne Mauzolej dostojan imenu i djelu velikog pjesnika“. Građen je od 1970. do 1974. na vrhu Lovćena, koji je zbog toga zaravnjen, po projektu Ivana Meštrovića. U ovom monumentalnom, gotovo faraonskom zdanju sada počivaju posmrtni ostaci velikog pesnika i državnika.U nekim publikacijama, još češće na internetu, mogu se naći navodne reči Njegoševe majke Ivane nad telom mrtvog sina: „Braćo Njeguši, sokolovi Crnogorci! Nije to lijepo što činite, što plačete i kim zato za njim ne treba plakati, prestanite sa plačem. Plač ne mogu slušati“... Nastavila je,obraćajući se mrtvom sinu: „Ja sam bila i sada sam najsretnija majka, kad mi je Bog darivao tebe, moj vazda prelijepi sine, koji si bio najljepši među najljepšima, ne samo tijelom nego i dušom. Ja, vaistinu Božju, nikad neću za tobom zaplakati, jer kada bih to učinjela, ja ne bih bila tvoja prava majka. Treba da plaču one majke koje rađaju izdajnike i pogani ljudske, a ne ja. Prosta ti, sine, materinska rana, prosto ti srpsko (u nekim verzijama: crnogorsko) mlijeko. Slava Bogu koji te je tako lijepog uzeo, barem će i on od tebe imat šta tamo da vidi!“Nema, međutim, nikakve potvrde, ni u spisima savremenika ni docnije, da je ovaj govor autentičan.

2. Mihailo Katanić: Pesma od dva raba

Sahrana majke saradnika kralja Milana privukla je više ljudi nego pogreb heroja, pa je Branislav Nušić o tome napisao pesmu sa stihovima:: „Srpska deco, postanite babe!“Mihailo Katanić rođen je 8. aprila 1840. u selu Bečanj kod Čačka. Kao oficir, borio se u srpsko-turskim ratovima, a posebno se istakao u ratu s Bugarima 1885.Junaštvo u ratuOni su kod Caribroda, današnjeg Dimitrovgrada, na brdu zvanom Neškov vis, 24. novembra opkolili bataljon Mihaila Katanića. Brojčano nadmoćniji, savladali su njegove vojnike i trebalo je još da uzmu zastavu bataljona. Ali tu im se isprečio Katanić lično... Držeći zastavu u jednoj ruci, drugom je pucao, braneći je. Ranjen mecima i bajonetima, otkinuo je zastavu sa koplja i zgužvao je pod bluzu, nadajući se da je kod njega mrtvog neće naći. S komandnog položaja ovo je gledao vladar Bugarske, knez Aleksandar Batenberg. Zadivljen junaštvom srpskog oficira, poslao je ordonansa da ga spase... Katanić je u Sofiji lečen, i posle rata, u proleće 1886, svečano ispraćen u Srbiju. Unapređen u majora, postavljen je za komandanta u Valjevu. Međutim, stigle su ga posledice ranjavanja i on je 28. aprila 1887. godine umro u Beogradu.Dragutin Franasović, Srbin katoličke vere, poreklom iz porodice s Korčule, 1862. pristupio je srpskoj vojsci. Postupno je napredovao i kralj Milan ga je 1879. uzeo za ađutanta.Franasović je Milanu prilikom atentata 1882. spasao život. Zbog toga je unapređen u pukovnika, a 1885. postao je ministar odbrane. Franasovićeva majka umrla je pet dana pre majora Katanića. Branislav Nušić ostavio je sledeći zapis: „Danas je bila pratnja majke generala Franasovića, katolikinje. Sleglo se sve činovništvo, ceo oficirski kor i sve što nosi kaput u Beogradu. Bio je i sam kralj. Nisam imao ništa protiv toga. Ali je sutradan bila pratnja kapetana Katanića, oficira koji je spasao čast srpskoj vojsci u bratoubilačkom ratu sa Bugarima.... Kralj Milan, docnije tako reče, nije znao da mu je pratnja. To me je naljutilo i tada sam napisao pesmu ‚Dva raba‘, uporedivši obe ove pratnje.“„Babe slave, preziru junake“Završni stihovi ove pesme glasili su: „U Srbiji prilike su take/ Babe slave, preziru junake/ Zato i vi ne mučite se džabe/ Srpska deco, postanite babe.“ Kad je objavljena u jednom dnevnom listu, pesma je u beogradskoj čaršiji odjeknula kao bomba. Pesnik, koji je tada imao 23 godine, optužen je za „uvredu njegovog veličanstva“. Prvostepeni sud osudio ga je na dva meseca zatvora. Kad je kralj Milan čuo za presudu, nezadovoljan i ljut, tražio je veću i rigorozniju kaznu. Sud je spremno kaznu povećao na dve godine.Pisac je izdržao kaznu u Požarevcu.3. Ðura Jakšić: Smrt od generalske rukeSlavnog pesnika po naredbi Ranka Alimpića pretukla su dva vojnika, preminuo je nekoliko meseci kasnije. Na sahranu mu je došlo pola BeogradaÐura Jakšić, pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar, rođen je u Banatu, u Srpskoj Crnji 27. jula 1832. godine, u svešteničkoj porodici. Pravo ime bilo mu je Georgije. Studirao je slikarstvo u Pešti i Beču, izvesno vreme živeo u Vojvodini, a kao dvadesetpetogodišnjak je prešao u Beograd, i u Srbiji ostao do smrti. Bio je seoski učitelj u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, i nastavnik crtanja u gimnaziji u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini.Večiti boemUprkos tome što je imao porodicu, osnovno obeležje njegovog života bilo je boemstvo. Kafanski svet bio je njegovo prirodno okruženje. Već bolestan od tuberkuloze, učestvovao je u Prvom srpsko-turskom ratu kao izveštač. Tu je bio svedok neslavnog ponašanja elitnog generala, kneževog rođaka Ranka Alimpića. Dve godine kasnije, u jednom novosadskom časopisu objavio je o tome sarkastičnu priču, zbog čega je u Srbiji bio izveden pred Vojni sud i kažnjen sa 15 dana zatvora.Istinu o ovom slučaju Srbija je saznala tek kad su Obrenovići sišli s vlasti. Žarko Ilić, najmlađi brat pesnika Vojislava, objavio je 1906. godine: „U leto 1878. pred hotelom ‚Pariz‘ u Beogradu sedelo je više oficira za stolom, a među njima i general Ranko Alimpić. U taj par prođe pored njih Ðura Jakšić i ode Bataldžamijinom ulicom. Usput sretne Ðura jednog seljaka... Seljak je terao nekoliko goveda. Ðura ga zaustavi i zapita: ‚Hoćeš li dole Terazijama?‘ Seljak mu odgovori da hoće. Na to Ðura izvadi iz džepa jedan dinar, dade ga seljaku i rekne: ‚Kada prođeš pored kafane ‚Pariz‘, a ti priteraj volove bliže onoj gospodi što sede pred kafanom, udri kojega vola štapom pa reci: ‚Šta se ustežeš kao Ranko Alimpić na Drini!‘ Seljak ga posluša i uradi tako. Kada je seljak izgovorio one reči, svi se oficiri zglednuše. Jedan od njih odmah ustade od stola i pođe za seljakom laganim korakom do prve žandarmerijske postaje... U policiji su seljaka ispitivali da li je one reči izrekao tek onako ili mu je ko to kazao. Seljak iskaže da mu je to kazao jedan gospodin koga je sreo uz put, i da mu je za to dao jedan dinar... Odmah pomisliše na Ðuru Jakšića. Ðura Jakšić stanovao je u Skadarskoj ulici. Jedne večeri vraćao se Ðura kući iz nekog veselog društva. U takoreći pustoj ulici dočekaju ga dva noćna stražara preobučena u civilno odelo, uhvate ga, svale, i tako su ga tukli i gazili da se siroma jedva odvukao kući... Ðura poče odmah pobolevati...“ Ðura Jakšić umro je 17. novembra 1878. Sirotinjska sobaKovčeg su iz sirotinjske sobe u Skadarskoj ulici izneli na rukama četvorica književnika: Jovan Jovanović Zmaj, Jovan Dragašević, Milan Kujundžić i Milorad Popović Šapčanin. „Behu tu visoki državnici, veliki i mali činovnici, profesori i naučnici, vojnici, đaci, trgovci, zanatlije i siromašni radnici...“Po izveštaju štampe, od 25.000 ondašnjih stanovnika Beograda, skoro polovina je došla da oda poslednju počast velikom pesniku.Kaznu nije izdržao. Sudski činovnik je na rešenju zapisao: „Pošto je Ðura Jakšić umro, to da se ovaj predmet zasvršen smatra i akta u arhivu ostave.“

4. Janko Veselinović: Psovka nad grobom

Na sahrani pisca 1905. izbio je pravi skandal kad je Radoje Domanović uzviknuo: „Jaoj, Srbijo, majku ti je.em kad ti i ovaki ljudi pomreše!“ Bolest i smrt Fotografski snimci

5. Stevan Sremac: Velika sahrana i skandali

Državni protokol brinuo je o pogrebu, ali kad se Simo Matavulj, predviđen za govornika, nije pojavio, sa ulice su pokupili Gigu Geršića, koji je održao dirljivo posmrtno slovo da su se svi rasplakali Profesor u Akademiji Bura zbog Nušića 6. Petar Kočić: u duševnoj bolnici Pisac je bio ubeđen da bez razloga „čami među ludama“, a kad je preminuo, sanduk mu je napravio pacijent koji je umislio da je bog Mentalna slabost Šajkača

7. Kralj Aleksandar: Dočekivan klečanjem

Vladara Kraljevine SHS ispratilo je više od sto hiljada ljudi, a bili su prisutni strani vladari i izaslanici Čovek s buketom Defile vojski