Kada smo tog 5. avgusta 1995. ostavili domove i sve što smo imali, mislili smo da je to privremeno i da ćemo se brzo vratiti. Poneli smo samo osnovne stvari, oko 100-200 maraka, koliko smo mogli da prikupimo, letnje stvari i igračke za decu. Niko nas nije pripremio na ono što ćemo doživeti: glad, smrt, stradanje, neizvesnost, očaj...Ovo za Kurir priča Marija Milijuš, koja je sa suprugom, ćerkom i sinom, ali i ostalom rodbinom iz mesta Kistanje kod Knina pre tačno 21 godinu krenula iz Hrvatske i nikada se više tamo nije vratila.- Vojska nam je rekla da se moramo povući u Liku. Svako je uzeo šta je mogao na brzinu i traktorom ili automobilom krenuo u dugačku kolonu. Nismo znali ni gde idemo, ni šta se dešava - priča Marija.Nedužni stradaliTokom celog putovanja vladao je strah. Muslimani i Hrvati su s brda napadali kolone koje su se kretale ka Republici Srpskoj. Nedužni su stradali.- Umirala sam od brige zbog ćerke koja se nakon udaje preselila u Benkovac. Njeno dete je bilo staro jedva godinu dana. Nismo znali šta se s njom dešava. Usput smo čuli za mnoge zločine. Plašili smo se da li je živa - dodaje ova nesrećna žena.Kako kaže, sem straha i tuge za životom koji su ostavili za sobom, tokom puta, do Petrovca u Republici Srpskoj, neprestano ih je morila glad.- Za dva dana imali smo samo jedan obrok. Hleb i šunku koje su podelili s nama neki nepoznati ljudi usput. Hranu smo dobili tek kad smo stigli u Petrovac. Tamo su delili vruć hleb. I sada imam ožiljak od opekotine koju sam tamo zadobila dok su se gladni otimali oko hleba - priseća se Marija, koja je, kako kaže, počela da diše tek kad se spojila s ćerkom i njenom porodicom. Novi dom ona je našla u naselju Busije, u beogradskoj opštini Zemun. Druga dimenzija života
