7 priča o Srbima u Americi

1. Ðorđe Šagić: Prvi stigao u Novi svet!Srbin iz mađarskog Sekešfehervara registrovan je kao prvi naš doseljenik u SAD, gde je postao Džordž FišerIstoričari doseljenike u SAD dele na pet grupa. Prva je takozvana stara emigracija, pristigla do 1880. godine, drugu čine useljenici između 1880. i 1914, treću pristigli između dva svetska rata, u četvrtoj je talas do 1965, i na kraju „novi“.Čovek snuje, a bog određujePrvi Srbin koji je registrovan kao useljenik u SAD je Đorđe Šagić. Rođen je 1795. u mađarskom gradu Sekešfehervaru, ali je gimnaziju pohađao u Sremskim Karlovcima. Planirao je da se po završetku škole zapopi, ali „čovek snuje, a bog određuje“. U Srbiji za to vreme bukti Prvi srpski ustanak i 18-godišnjeg Đorđa rodoljublje i miris baruta odvlače preko Save, ustanicima. Ali kad on 1813. stigne u Beograd, Karađorđe je već poražen, a ustanak slomljen.Šagić je pobegao u Austriju i dve godine lutao po Evropi, a onda je od nekog Poljaka koga je usput upoznao saznao za Novi svet, „daleku zemlju slobode Ameriku, gde ljudi mogu da budu ono što požele“. U Hamburgu se 1816. ukrcao na holandski brod „Delaver“, koji je plovio ka Filadelfiji. Po dolasku u Ameriku menja ime u Džordž Fišer i radi na filadelfijskim dokovima, a zatim u Nju Orleansu, gde otvara trgovačku radnju.Ostalo je zabeleženo da je u to vreme postao mason, što mu je svakako bilo od pomoći da proširi trgovinu. Iz Evrope uvozi potrepštine za dame - svilu, čipku, parfeme... Shvatio je i značaj reklame, pa je šetao gradom devojke obučene u evropsku odeću. Brzo se oženio ćerkom bogatog vlasnika plantaže pamuka. S njom će imati tri sina.Ali ženidba nije skršila njegov avanturistički duh: u tridesetoj godini odlazi u Meksiko, u kojem besni građanski rat, a jedna provincija, Teksas, želi da se otcepi. Teksas je danas u sastavu SAD, njegov glavni grad zove se Ostin, po heroju borbe za pripajanje Americi Stivenu Ostinu - a Džorž Fišer bio je Stivenov najbliži saradnik.Stiven Ostin ga je, kao osobu od svog najvećeg poverenja, postavio za glavnog carinika u teksaskom zalivu, gde je imao apsolutnu kontrolu i nad ljudima i nad robom koja je ulazila. Dok je boravio u Meksiku i Teksasu, Fišer je bio i ratni komesar, vlasnik štamparije i knjižare i urednik. Do 1835. izdavao je nedeljni list suviše liberalan za meksičke zvaničnike, pa su ga proterali.Zlatna groznicaUputio se u Kaliforniju, gde je buknula „zlatna groznica“. Zlato nije našao, ali se nastanio u ovoj američkoj državi. Angažovan je na sređivanju zemljišnih knjiga, i posle izvesnog vremena postao načelnik svih pravnih poslova u Kaliforniji. Nikad, međutim, nije zaboravljao svoje srpsko poreklo. Decenijama se dopisivao sa Joakimom Vujićem, Njegošem, Simom Milutinovićem Sarajlijom, štamparem Gligorijem Vozarevićem... Pred kraj života postao je počasni konzul Grčke, koja je vodila rat za oslobođenje od Turaka.Umro je 1873. godine u San Francisku, a zastave su tada bile spuštene na pola koplja.Džordž Fišer govorio je 12 jezika i promenio 23 zanimanja. Ženio se četiri puta, a njegovi potomci s vremena na vreme posećuju Srbiju. „Memoari“ koje je ostavio za sobom proglašeni su za jednu od najuzbudljivijih avanturističkih knjiga u SAD.2. Mladen Sekulović: Legenda HolivudaDete srpskog iseljenika postalo je jedan od najslavnijih glumaca Karl MaldenKroz istoriju, najčešće se u SAD bežalo iz ekonomskih ili političkih razloga, ali su se Srbi, kao i svi ostali useljenici uostalom, brzo stapali sa okruženjem.Obećana zemljaPetar Sekulović tako se početkom prošlog veka zaputio iz bilećkog krša u „obećanu zemlju“. Dosta brzo našao je posao u čeličani u Geriju i odmah se oženio Čehinjom Mini. Petru i Mini se prvi od tri sina, Mladen, rodio 1912. Poput oca, i on se zaposlio u čeličani čim se zamomčio, ali je sa 22 godine načinio hrabar potez - napusti je posao i upisao se u glumačku školu u Čikagu. Pod imenom Karl Malden studirao je i igrao u pozorištu naredne tri godine, a onda ostao bez posla i bez novca, pa je morao da se vrati kući. Narednih 12 godina obeleženo je njegovim neuspešnim glumačkim poduhvatima - dobija male uloge u lošim i osrednjim filmovima, i učešćem u ratu. Njegov uspon u svetu filma počinje tek 1950. godine, kad se pojavljuje u „Revolverašu“ i „Paklu Montezume“.A već 1952. za ulogu u filmu „Tramvaj zvani želja“ dobija Oskara za najbolju sporednu mušku ulogu. Za isto priznanje bio je nominovan i dve godine kasnije - za ulogu u „Na dokovima Njujorka“. Ostvario je još desetine zapaženih filmskih uloga, ali mu je najveću popularnost donela TV serija „Ulice San Franciska“, prikazivana od 1972. do 1977. Glumio je policajca veterana, dok je njegovog mlađeg partnera na poslu tumačio Majkl Daglas, koji se zahvaljujući toj ulozi probio.Karl Malden glumio je i u jugoslovenskom filmu „Suton“ iz 1982, reditelja Gorana Paskaljevića. Igrao je srpskog doseljenika u SAD, Marka Sekulovića.I inače je u filmovima koristio svaku priliku da spomene prezime Sekulović. Tako u filmu „Paton“, gde glumi generala, kaže jednom vojniku: „Dodaj mi taj šlem, Sekuloviću!“ Takođe, u drugom filmu, kao policijski detektiv kaže kolegi: „Daj mi moj šešir, Sekuloviću!“, a kao zatvorski čuvar, u trećem ostvarenju, čita listu zatvorenika, među kojima se nalazi i jedan Sekulović. Takvih primera u njegovoj filmografiji ima još.Član AkademijeKarl Malden se oženio Monom Grinberg 1938. i s njom bio u braku više od 70 godina. Povukao se s filma 1993. Pet godina je bio predsednik Filmske akademije u Los Anđelesu, koja dodeljuje Oskara. Umro je 2009. u Los Anđelesu u 97. godini.Engleski je naučio u petoj godini, a srpski nikad nije zaboravio. U svojoj kući jednom godišnje priređivao je „srpski dan“. Od juna ove godine u Muzeju Jugoslovenske kinoteke izloženi su lični predmeti Karla Maldena koje su njegove ćerke poklonile Srbiji.

3. Čarls Simić: Najveći živi američki pesnik

Beograđanin rođen 1938. u Ameriku se preselio sa 15 godina, a svojim delovanjem ostavio je veliki trag u američkoj literaturiMeđu Srbima u SAD bilo je 11 kongresmena, 10 guvernera, 12 dobitnika Oskara i pet Pulicerove nagrade... Jedan od dobitnika ovog priznanja - koje se dodeljuje već sto godina - za doprinos u književnosti je i Čarls Simić, Beograđanin rođen 1938.Odrastanje uz bande„Odrastao sam u Ulici Majke Jevrosime, išao sam u školu u Dečanskoj ulici, pa kasnije u Drugu mušku gimnaziju, i često sam obilaznim ulicama išao u školu, jer su tu bile razne bande koje su međusobno ratovale i koje je trebalo izbegavati. I danas dok sam šetao, sa čuđenjem sam shvatio da se, i posle toliko godina, sećam svake kapije u tom kraju, i koliko brzo se koja zatvarala kad si morao da pobegneš kroz njih, i koliko je uopšte bilo komplikovano da se onda ode u školu“, ispričao je u jednom intervju.Njegovi roditelji, pripadnici srednje klase, pobedu komunizma u Jugoslaviji doživeli su kao svoj poraz. „Uveče bismo sedeli u kaputima i slušali krčanje svojih praznih stomaka. Kad su gosti dolazili, uopšte se nisu trudili da skinu svoje šešire i rukavice. Zbijali bismo se jedni uz druge, šapućući o hapšenjima, o komšiji koji je ustreljen, o nestanku drugog. Nije trebalo da čujem takve stvari, u slučaju da se zaboravim u školi i sve nas dovedem u nepriliku.“Imao je 15 godina kad su se, preko Pariza, odselili u SAD. Tokom srednje škole počeo je da piše pesme na engleskom jeziku, iako ga je tek naučio, a onda se zaposlio i uporedo studirao. Po sticanju diplome prijavio se u vojsku i u uniformi proveo dve godine. Tada je spalio sve što je do tada napisao, i počeo iz početka. Već prva zbirka pesama, objavljena 1966, donela mu je pohvale, a od tada je objavio više od 60 knjiga, uglavnom poezije, i za njih dobio sve postojeće književne nagrade u SAD, uključujući i Pulicerovu za 1990. Važi za jednog od najvećih živih američkih pesnika.Prevodio naše pesnikePrevodio je neke srpske pesnike na engleski i nikad nije prekidao veze sa Srbijom. Beograd je posećivao u nekoliko navrata.„Kad sam otišao u Beograd 1972. godine, posle skoro dvadeset godina odsustvovanja, otkrio sam da je prozor iznad ulaza u stambenu zgradu kroz koji sam šutnuo loptu posle rata još uvek bio slomljen. Nije bio popravljen ni 1982. Prošle jeseni, kad sam se vratio, otkrio sam da je popravljen posle NATO bombardovanja, u kojem je pogođen obližnji televizijski studio i razbijeno mnogo prozora u komšiluku“, rekao je u beogradskom intervjuu 2006, kad je na Sajmu knjiga predstavio svoju knjigu sećanja i održao predavanje na Filološkom fakultetu.Tom prilikom je prvi put u životu u rodnom gradu odseo u hotelu.„Zaista nigde nemam takav osećaj kao kad vidim kuću u kojoj sam odrastao. Kao da su iza vrata te kuće još uvek svi moji stari, davno umrli, moje babe, tetke, da oni tu negde čuče. Pošto je sve ostalo kao što je i bilo, neverovatno mi je da su samo oni nestali...“, rekao je tada.

4. Piter Bogdanovič: U raju i u paklu

5. Ričard Milanović: Indijanski poglavica

6. Majk Vucelić: let na Mesec

7. Rod Blagojević: na robiji Sledeće subote: 7 srpskih policajaca