icon-checkicon-closeicon-commentsKurir_icon_fonts_template-38Kurir_icon_fonts_template-37icon-downicon-erroricon-galleryicon-homeicon-infoicon-logouticon-nexticon-passwordicon-plusicon-previcon-reacticon-searchicon-soc-fbicon-soc-gplusicon-soc-insicon-soc-mailicon-soc-rssicon-soc-twittericon-soc-vibericon-soc-wupicon-soc-ytKurir_icon_fonts_template-34Kurir_icon_fonts_template-33icon-totopicon-usericon_reactsoc-viber

Najnovije vesti

Espreso.rs


Adria media

7 priča o poznatima u zatvoru

S one strane zakona

7 priča o poznatima u zatvoru

Društvo

Predstavljamo sportiste, glumce i pisce koji su proveli vreme iza rešetaka zbog krađa, ubistava ili političkog delovanja

1. Franjo Glazer: Mračna tajna prvog Partizanovog trenera

Legendarni golman crno-belih 1936. gurnuo saigrača iz BSK Rada Stokića u Savu, pa se ovaj udavio pred njegovim očima

Povodom 50 odigranih šampionata Jugoslavije u fudbalu (od 1923. do 1978), sportske redakcije ondašnje države analizirale su niz podataka. Između ostalog, izračunali su da je „najbolji jugoslovenski fudbalski golman svih vremena“ bio Franjo Glazer, sa prosekom od 0,926 golova po utakmici: odigrao je 95 prvenstvenih mečeva, a primio 86 golova!

Nesreća na Savi

U posleratnim biografijama ove legende Partizana ne pominje se, međutim, da je zbog ubistva iz nehata bio osuđen na dve godine zatvora.

Franjo Glazer rođen je 1913. u Sarajevu. Karijeru je počeo u sarajevskom Hajduku, a kao dvadesetogodišnjak prešao je u prestonički BSK, s kojim je bio prvak Kraljevine Jugoslavije. Zatim je nastupao za zagrebački Građanski. Neposredno po osnivanju FK Partizan 1945. postao je i prvi trener ovog kluba i golman prvog tima. Igračku karijeru završio je u splitskom Mornaru 1949, a kao trener vodio je niz jugoslovenskih klubova - između ostalih Dinamo iz Zagreba i mostarski Velež. Umro je u Zagrebu 2003.

Proleće 1936. u Beogradu je bilo vrelo, pa su uređena kupališta na Savi i Dunavu već krajem juna počela da rade. Tako se desilo da se jedna grupa fudbalera BSK, u kojoj je bio i Glazer, 2. juna našla na Savi. U jednom trenutku Glazer je sa splava sa kojeg su kupači ulazili u vodu gurnuo osamnaestogodišnjeg levog beka podmlatka BSK Rada Stokića. Nesrećni Stokić, međutim, nije umeo da pliva i udavio se pred Glazerovim očima...

Izveštači sa suđenja, koje je održano posle tri i po meseca, beleže da je sudnica bila puna Glazerovih drugova. „Sportisti su saslušali presudu bez reči, bez uzbuđenja“, piše Politika. A presuda je bila: dve godine zatvora! Čuveni golman pred sudom je poricao svoju krivicu, tvrdeći da je dečak sam pao, ali je sud poverovao svedoku koji je izjavio da mu je sam Glazer priznao da je Stokića bacio u vodu. Takođe, sud je smatrao da je Glazer „trebalo da predvidi opasnost u koju je gurnuo svog druga“. I na sudiju i na izveštače ostavilo je loš utisak Glazerovo negiranje krivice i lažno svedočenje nekih njegovih drugova. Kao otežavajuća okolnost uzeto mu je to što se „ravnodušno ponašao i nije ni pokušao da spase druga“ i što je odmah sutradan otišao u Novi Sad na utakmicu „bez interesovanja za mrtvog druga“.

Da je bio džentlmen...

Opšti utisak izveštača sa ovog suđenja bio je da bi Glazer prošao sa uslovnom kaznom da se poneo „otvoreno iskreno, džentlmenski, sportski, onako kako bi to učinio jedan sportista, recimo, u Engleskoj, da je i najmanjim udelom kriv za smrt svoga druga...“

Novine su isticale bizarnu činjenicu da je Rada Stokić samo 18 dana pre pogibije ostao nepovređen u saobraćajnoj nesreći, kada je u prevrnutom automobilu poginuo jedan drugi čuveni fudbaler - Dragan Jovanović zvani Žena. Pisali su: „Samo je odložio susret sa smrću.“

U članku o Glazeru na Vikipediji ništa se od ovog ne pominje. Samo da je 1936. zbog „privatnih razloga“ prešao iz Beograda u Zagreb. Sudeći po podatku da je 1937. već nastupao za Građanski iz Zagreba, kaznu nije ni izdržavao.

2. Borislav Pekić: protiv komunizma

Jedan od najčitanijih domaćih pisaca i osnivač DS 1948. optužen za krivično delo protiv naroda i države

Borislav Pekić jedan je od naših najčitanijih savremenih pisaca. Bio je aktivan i u političkom životu: zajedno sa još 12 intelektualaca 1989. obnovio je rad Demokratske stranke, a od 1990. bio je član GO i urednik lista Demokratija. Na izborima za poslanike 1991. je kao kandidat DS u opštini Rakovica izgubio od Vojislava Šešelja.

Sin funkcionera

Celokupnu aktivnost Borislava Pekića, kako književnu tako i političku, odredili su njegovo poreklo i vaspitanje. Rođen je 1930. u Crnoj Gori, gde je njegov otac visoki državni činovnik, u rangu ministra policije, a rat proveo u Banatu, kod rođaka s majčine strane. Po oslobođenju, Pekićeva porodica vratila se u Beograd, gde je on 1948. maturirao.

Kao ubeđeni protivnik komunizma, Borislav Pekić je kao gimnazijalac s prijateljima osnovao nekoliko tajnih organizacija čiji je cilj bio svrgavanje novog režima i uspostavljanje demokratije. Između ostalog, učestvovao je u formiranju Socijaldemokratske omladine Jugoslavije (SDOJ). Verovalo se da će sukob jugoslovenskih komunista sa Staljinom oslabiti režim i da će se stvoriti uslovi za učešće demokratskih organizacija u političkom životu. Brzo se ispostavilo da su ove pretpostavke naivne i nerealne. SDOJ je formiran u avgustu 1948, a već u novembru iste godine uhapšeno je dvadesetak njegovih članova osnivača.

Pekić je optužen za krivično delo protiv naroda i države, kao i za špijunažu. U autobiografskom delu „Godine koje su pojeli skakavci“ detaljno je, duhovito i bez revanšizma opisao događaje koji su usledili. Istragu su vodili pravno neobrazovani, ali partijski zadrti demobilisani partizanski oficiri. Suđenje je bilo javno, ali su sva mesta u sudnici zauzeli dovedeni članovi Komunističke partije; imao je advokata, ali mu nije bilo omogućeno da s njim razgovara o odbrani...

Prinudni rad

Samo šest meseci posle hapšenja, osuđen je na kaznu zatvora sa prinudnim radom u trajanju od 10 godina, sa gubitkom građanskih prava i konfiskacijom imovine. Posle žalbe, kazna mu je povećana na 15 godina. U zatvoru u Sremskoj Mitrovici dobio je tuberkolozu, pa je prebačen u KPD Niš. Pomilovan je za Dan republike, 29. novembra 1953.

Pekić je napisao dvadesetak filmskih scenarija za velike producentske kuće u Jugoslaviji, između ostalog i za film koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Od 1965. godine objavljuje romane: „Vreme čuda“, „Zlatno runo“, „Kako upokojiti vampira“, „Besnilo“... koji su prevedeni na sve veće evropske jezike. Živeo je u Londonu od 1971. Umro je 1992, a sudski rehabilitovan 2007.

3. Jovan Janićijević Burduš: na poledici

Glumac je 1971. izgubio kontrolu nad „ajkulom“, pa je udario u banderu, a jedan od saputnika je ispao iz vozila i poginuo. Zvezda je osuđena na godinu dana zatvora

Legendarni Burduš - glumac Jovan Janićijević - rođen je 1932. u Varvarinu, ali je detinjstvo proveo u Savamali.

Krali konzerve

Za vreme Drugog svetskog rata Jovanov otac bio je hapšen zbog saradnje s komunistima, a on je sa drugovima krao konzerve iz nemačkog magacina. Gledao je streljanja, a kuća im je dva puta stradala u bombardovanju. Posle rata, zbog nediscipline, izbačen je iz škole. Otac ga je iz Beograda vratio u selo, da radi na njivi, a starija sestra Ljubica Janićijević, inače glumica, predložila mu je da studira glumu. Za prijemni ispit na Akademiji spremao ga je Bora Todorović, student druge godine glume. Od 365 kandidata, primljeno je njih 22.

Karijeru je započeo u pozorištu. Nezadovoljan tretmanom, jer su mu uvek govorili da je mlad i da treba da se strpi da bi dobio veću platu, odlazi u vojsku, a po povratku glumi na filmu. Značajne uloge ostvario je u koprodukcijama, ali status nacionalne zvezde stiče tek 1969, tumačenjem lika ciganskog muzičara Burduša u seriji „Muzikanti“.

„Bio je neverovatno popularan. Obožavaoci su mu sekli kravate, kidali košulje... Tolerantan i blage naravi, bio je u stanju da satima stoji i potpisuje autograme. Uvažavao je svakog neznanca koji mu je prišao da se rukuje i ispriča s njim. Zbog toga nije išao na pijacu, jer bi se kući vratio uveče“, pričala je njegova ćerka Ksenija docnije.

Bekim Fehmiju u svojim memoarima „Blistavo i strašno“ kaže da su Jovan Janićijević i on bili na korak od uloga u prvom delu „Kuma“ - Burduš da igra don Vita Korleonea, a on mlađeg sina Majkla. Fehmiju piše da ga je producent Dino de Laurentis 1971. pitao: „Zašto se onaj tvoj kolega nije vratio u Los Anđeles da nauči engleski za ulogu u filmu ‚Kum‘?“ A ćerka Ksenija kaže: „Sve je već bilo dogovoreno, mama i ja spakovane za Ameriku, kad se dogodila tragedija...“

Nesreća

Janićijević je na vrhuncu popularnosti pristao da reklamira novu vrstu vinjaka „burduš“ i za to kao honorar dobio auto marke „sitroen“, popularnu „ajkulu“. U zimu 1971. povezao je trojicu prijatelja. U beogradskoj Karađorđevoj ulici Janićijević je, u nastojanju da izbegne kamion iz suprotnog pravca, izgubio kontrolu nad autom. Zbog snega i velike brzine udario je u banderu. Udarac je bio silovit, a jedan od putnika je ispao iz vozila i na mestu ostao mrtav.

Suđenje je privuklo veliku pažnju javnosti. „Njegova zla kob je bila što je bio popularan, pa je država morala da pokaže da ne pravi razlike među ljudima i kaznila ga za nešto za šta objektivno nije bio kriv“, kaže Ksenija. Godinu dana proveo je na robiji u Zabeli. Po izdržanoj kazni, bio je prinuđen da nastupa na estradi kako bi prehranio porodicu.

Umro je 1992.

UMAKLA IM SVETSKA SLAVA

Bekim Fehmiju piše da su Jovan Janićijević i on bili na korak od uloga u prvom delu „Kuma“ - Burduš da igra don Vita Korleonea, a on mlađeg sina Majkla. Ipak, to se nije dogodilo

 

4. Vlasta Velisavljević: Tri robije

Glumac je prvi put uhapšen 1943. zbog krađe jabuka od Nemaca, posle je zbog pokušaja bega u SAD bio zatvoren na Adi Ciganliji, a u vreme sukoba Tita i Staljina završio je na Golom otoku

Vlasta Velisavljević je devedesetogodišnjak, rođen je 1926. Glumom je počeo da se bavi sa 14 godina u dečjem pozorištu Roda, a do danas je ostvario oko 350 uloga u pozorištu, na filmu i televiziji.

U vreme nemačke okupacije Beograda, sa još dvojicom drugova krao je iz vagona drva za ogrev. „Pored cepanica, krali smo i jabuke, koje su nacisti, otimajući ih od srpskih seljaka, slali svojima na Istočni front. Ti vagoni sa jabukama imali su prozorčiće i nas trojica bismo, zahvaljujući specijalnom oruđu koje smo provlačili kroz otvore, a koje je na vrhu imalo debelu iglu, naboli jabuke, izvukli ih, slagali u vreće i prodavali. Svi naši kupci bili su u čudu, pitali su se zašto je baš svaka jabuka morala biti probodena“, pričao je u jednom intervjuu.

Nemci su ga zbog toga uhapsili početkom 1943. Imao je 17 godina kad je odveden u nacistički logor „Dortmund Herde“, koji je bio ispostava „Dahaua“. Zato što je bio mlad i zdrav, umesto u gasnu komoru, nacisti su ga poslali na rad u fabrici granata i oružja u Dortmundu. Propusnicu za beg i novac dao mu je majstor u fabrici, Nemac, čiji je sin poginuo na Istočnom frontu. Preko Minhena, Zagreba i Zemuna vratio se u Beograd.

Posle oslobođenja, pokušao je beg u Ameriku, pa su ga uhapsile komunističke vlasti. Bio je zatvoren na Adi Ciganliji, a njegovo oslobađanje izmolio je otac...

Vlasta Velisavljević ni tada nije dugo ostao na slobodi. Tito i Staljin sukobili su se 1948. i svi u Jugoslaviji koji su se opredeljivali za rusku stranu zatvarani su u logore.

„Imao sam druga Dušana Majcena, Slovenca, pukovnika JNA, načelnika katedre na Višoj vojnoj akademiji. Bio mi je kum na venčanju. Iako sa njegovim političkim uverenjima nisam imao ništa, odbio sam da ga cinkarim. Uhapšen sam kao student treće godine Akademije dramskih umetnosti i odveden najpre na Banjicu, a onda na Goli otok“, pričao je. U logoru je proveo tri godine. „Na moju su ženu tih godina vršili pritisak da me se odrekne. I odrekla me se. Ali me je i čekala, misleći da ću razumeti i da ćemo nastaviti gde smo stali. Kako da nastavimo? To ne može. Ako vas neko u najtežem trenutku izda, ako vas se odrekne, onda ne vredi, gotovo je! Nisam hteo da joj oprostim.“ Golootočani su i po izdržanoj kazni ostajali pod prismotrom policije i, kao „neprijatelji društva“, vrlo teško su mogli da se zaposle. Kad su ga pustili sa Golog otoka, u Beogradu nije mogao da uđe u pozorište ni sa kupljenom kartom. Upravnik jednog pozorišta izbacio ga je iz sale kad je došao da gleda predstavu. Ove godine taj upravnik šetao je psa po Kalemegdanu i sreo Vlastu.

„On meni kaže: ‚Zdravo, Vlasto!‘ Već mator čovek, odrtaveo. Verovatno ga danas grize savest, hteo bi da se nekako iskupi. ‚Ma, marš, bre, tamo‘, rekao sam u prolazu. Šta drugo da kažete?! Samo: marš!“

ŽENA I IZDAJA

„Na moju su ženu tih godina vršili pritisak da me se odrekne. I odrekla me se. Ali me je i čekala, misleći da ću razumeti i da ćemo nastaviti gde smo stali. Kako da nastavimo? To ne može. Ako vas neko u naj-težem trenutku izda, ako vas se odrekne, onda ne vredi, gotovo je! Nisam hteo da joj oprostim“, pričao je Velisavljević

 

5. Petar Borota: Golman koji je ušao u legendu

Čuvar mreže OFK, Partizana i Čelsija završio je iza rešetaka 1994. zbog sumnje da je organizovao krađu slika Paje Jovanovića iz manastira u Bačkoj

Iako je bio naš savremenik - rođen je 1952. a umro 2010 - zna se za malo pouzdanih činjenica o Petru Boroti. Za života je postao legenda sa armijom obožavalaca, pa su anegdote i predanja zasenili istinu.

Slikar između stativa

Imao je 18 godina kad je u dresu OFK Beograda stao među stative. Šest godina branio je za njih, a onda je prešao u Partizan. Karijeru je nastavio 1979. u londonskom Čelsiju, a zatim se obreo u portugalskom fudbalu. Četiri utakmice odigrao je za reprezentaciju. Uporedo sa fudbalom, bavio se i slikarstvom: dok je branio u Partizanu, priredio je izložbu u SKC, a izlagao je i u danima golmanske karijere u Čelsiju...

To bi, uz smrt u Đenovi u 58. godini posle duge i teške bolesti, bili sasvim pouzdani - i važni -podaci. Ostao je legenda, a ima i stvari obavijenih maglom tajni. Ali pođimo redom... Borota je bio jedini golman koji je u to vreme, umesto klasičnog šorca, nosio crne bermude (šila mu ih je majka). Takođe je bio i prvi fudbaler koji je na teren istrčao sa mini-val frizurom, imitirajući tada slavnog Kevina Kigena. Jedan je od retkih čuvara mreže koji je istrčavao daleko u teren da bi pomogao saigračima. Branio je ono što su svi već videli u mreži, ali je i primao golove onda kad to niko nije očekivao. Dva su takva kiksa skupo koštala njegove saigrače.

U septembru 1978. igrala se u Istočnoj Nemačkoj revanš utakmica Kupa evropskih šampiona: Dinamo Drezden protiv Partizana. Naš tim je u Beogradu pobedio sa 2:0, trebalo je samo sačuvati prednost, ali... U jednom trenutku Borota je spustio loptu ispred gola, bez razloga, jer nije bilo gol-auta niti faula... Nemački fudbaler nije mogao ni hteo da odbije poklon - prišao je lopti i ćušnuo ju je u gol. Partizan je posle primio još jedan gol i izgubio na penale. Dva meseca kasnije, u susretu sa Crvenom zvezdom, isto to, samo gore: posle duela Borota leži na zemlji sa loptom u rukama. Njegov venčani kum i napadač Zvezde Miloš Šestić prilazi mu i kaže: „Kume, svirao sudija faul.“ Laže ga, ali Borota veruje kumu i spušta loptu da izvede slobodan udarac, a Šestić pritrčava i gura loptu u mrežu! Još se jedan takav propust vezuje za golmansku legendu: navodno je Borota na utakmici Čelsija odbranio penal. Dok aplauzi traju, on s loptom u naručju ulazi u mrežu da podigne kačket i sudija svira pogodak! Iako je uprava kluba zvanično saopštila da se ovo nije dogodilo, scena se našla i u filmu „Kad porastem, biću Kengur“...

Krađa umetnina

Petar Borota uhapšen je 1994. pod sumnjom da je organizovao krađu nekoliko slika čuvenog Paje Jovanovića iz jednog manastira u Bačkoj. Platna izvađena iz ramova pronađena su kod njega, a on se branio da su mu bila doneta na procenu. Bio je u zatvoru šest meseci, nakon čega je otišao u Đenovu. Dan nakon Borotine smrti, na početku utakmice Čelsija, gledaoci su na stadionu aplaudirali čitav minut u njegovu čast.

IZMIŠLJENA SCENA

Još se jedan propust vezuje za golmansku legendu: navodno je Borota na utakmici Čelsija odbranio penal. Dok aplauzi traju, on s loptom u naručju ulazi u mrežu da podigne kačket i sudija svira pogodak! Iako je uprava kluba zvanično saopštila da se ovo nije dogodilo, scena se našla i u filmu „Kad porastem, biću Kengur“

 

6. Žarko Laušević: Dvostruko ubistvo

Popularni glumac je 31. jula 1993. godine u obračunu usmrtio Dragora Pejovića i Radovana Vučinića

Od svih glumaca bivše Jugoslavije, sa najveće visine najteže je pao. Rođen 1960. na Cetinju, Žarko Laušević je diplomirao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Kao član JDP ostvario je niz zapaženih uloga, a 1984. serija „Sivi dom“ donela mu je popularnost.

Sukob ispred kioska

Žarko Laušević i njegov brat Branimir - Mili 31. jula 1993. učestvovali su u tuči u Podgorici. Sukobili su se sa trojicom mladića ispred kioska brze hrane. U autobigrafiji „Godina prođe, dan nikako“ glumac ovako opisuje dramatične trenutke:

„Osećam udarce po nogama, nove po glavi. Moja sočiva su nekud odletela. Minus šest u mraku! Neko me sustiže! Sve je i dalje bez zvuka. Neko otima moju torbu! To je onaj prvi momak koji je sedeo na ogradi. Ne, to ne sme da se desi! Kreće neki strašni adrenalin, čupanje oko moje torbe. Uspeo sam! Odvojio sam je od njega! Hoću li stići? Imam li vremena? Vadim pištolj iz moje torbe i istog trena ga repetiram upravljajući ga prema napadaču. On skače na mene! Vidim mu tu, na par santimetara od mene, onaj isti ludački pogled i nikakav strah. Rvamo se, stojeći, oko mog pištolja. Vidim da nešto viče, ali ništa ne čujem. Moj CZ-99 je između naših grudi. Četiri ruke koje se otimaju. Pritiskam okidač. Ništa se ne dešava. Ni zvuk, niti siledžija odustaje. Pucam ponovo. Ništa. ‚Bože, radi li ovaj pištolj uopšte?‘ Pucam ponovo. Ne znam koliko puta i ne znam gde. Mislim da sam ga pogodio. Pritisak popušta, njegovo telo se odvoji od mene.

Stojim nem, mokar, žmirim okolo, nemam vazduha. Gde je Mili? Tu, metar-dva od mene neko leži na podu. Iznad njega, kolenima pritiskajući mu grudi, nalazi se onaj što me je prvi udario i zabada mu nešto u glavu! To na zemlji je - Mili! Njegovo telo ne reaguje na udarce ovog odozgo! Uspravljam pištolj i pucam. Ne znam koliko puta. Na kraju je pištolj ostao u zadnjem položaju. Nema više metaka. Mladić pognuto, držeći se za stomak, otetura kroz uski prolaz napolje...“

Presuda i pomilovanje

Zbog ubistva Dragora Pejovića i Radovana Vučinića i teškog ranjavanja Andrije Kažića, Žarko Laušević je osuđen na 13 godina zatvora. Kaznu je izdržavao u Spužu i Požarevcu. Kazna mu je 1998. preinačena na četiri godine zatvora zbog dvostrukog ubistva u prekoračenju nužne odbrane. Budući da je već odslužio 4,5 godina, pušten je na slobodu. Ubrzo nakon toga je, u strahu od krvne osvete, napustio zemlju i nastanio se u Njujorku. Vrhovni sud Crne Gore 2011. opet ga je osudio na 13 godina zatvora.

Boris Tadić ga je pomilovao 2011.

7. Dejan Koturović: Hapšenje na granici

Nekadašnja košarkaška zvezda privedena je u Makedoniji zbog ukradenog automobila

Novinari su tvrdili da je to moglo da se desi svakom od nas. Ali nismo mi svi košarkaške zvezde... Dejan Koturović rođen je 1972, a 1989. počinje profesionalnu karijeru u subotičkom Spartaku. Posle šest godina prelazi u Partizan.

Prvak Evrope i sveta

Inostranu karijeru počinje 1997. u francuskom PSŽ Rasingu, kod trenera Bože Maljkovića, nastavlja je u Ulkeru, a od 2000. igra u berlinskoj Albi, gde dostiže vrhunac u svojoj igračkoj karijeri. Posle Svetskog prvenstva 2002. bio je na kratkoj probi u Boston Seltiksima, ali ostaje bez ugovora. Do sledećeg pokušaja u NBA igra za Virtus. U jesen 2003. odigrao je samo tri predsezonske utakmice u Finiks Sansima pre nego što je otpušten, a poslednji klub u igračkoj karijeri bila mu je španska Taukeramika. Sa reprezentacijom SR Jugoslavije osvojio je zlatne medalje na Evropskom prvenstvu 1995. u Atini i na Svetskom prvenstvu 2002. u Indijanapolisu.

U septembru 2014. Dejan Koturović je uhapšen na makedonsko-grčkoj granici. On je u Makedoniju iz Grčke ušao sa italijanskim pasošem, u automobilu bugarskih registarskih oznaka, a pripadnici granične policije Makedonije utvrdili su da se džip „honda CRV“ koji je vozio nalazi na Interpolovoj listi vozila ukradenih u Bugarskoj.

„Pri povratku sa mora iz Grčke“, objašnjavao je kasnije beogradskim novinarima, „priveden sam na makedonskoj granici zbog posedovanja ilegalnog, ukradenog auta i falsifikovanog saobraćajnog dokumenta. Nadao sam se, prve noći u policijskom pritvoru, da je posredi greška, jer sam istim kolima nekoliko puta bio i u zapadnoj Evropi, takođe i u Makedoniji...“

U zatvor „Idrizovo“ prebačen je pred kraj izdržavanja tromesečne kazne. Tamo je, kaže, sretao „nevine ljude“, koji su bili osuđene na višegodišnju, pa i na doživotnu robiju.

Bez nasilja

O samom zatvoru rekao je ovo: „Ćelija je soba tri sa tri metra. Veoma su loši uslovi, imate cimera i pod ključem ste, dve šetnjice dnevno sa ostatkom od još nekoliko pritvorenika. Imao sam sasvim regularan tretman i odnos sa svima. Komandiri ili čuvari su faktički na usluzi pritvorenicima, s tim da to i nije baš neki vrhunski servis. Šalim se... Uglavnom, ako je pritvorenik normalan, onda su i čuvari takvi prema njemu. Nisam osetio ni video fizičko nasilje. Desi se među čuvarima poneki galamdžija ili neispunjeni lik koji radi tu takoreći po kazni, ali ima i veselih tipova. Nisam ni očekivao ustupke, mada ih je ponekad i bilo, ali to su samo sitnice koje tamo ipak znače.“

O ĆELIJI

„Ćelija je soba tri sa tri metra. Veoma su loši uslovi, imate cimera i pod ključem ste, dve šetnjice dnevno sa ostatkom od još nekoliko pritvorenika“, pričao je Dejan Koturović

 

SLEDEĆE SUBOTE 7 stvari koje su nam bile važne u socijalizmu

 

NOVO! Od sada možete da komentarišete i na Kurir Viberu!
Pridružite nam se, podelite svoje mišljenje!

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...

Facebook Registracija

Popunite ostala polja kako bi zavrsili registraciju

Prijavi se

ili

Registracija

Promeni lozinku

Upišite email i mi ćemo vam poslati poruku sa linkom za promenu lozinke.

Unesite novo korisničko ime i lozinku

Aktivacioni mail

Upišite email adresu na koju želite da vam se pošalje aktivacioni email.

Promena lozinke

Uspešno ste promenili lozinku.


Promena lozinke

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za promenu lozinke. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka na nalazu u inboxu proverite nepoželjne poruke (spam).


Aktivacija profila

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za aktivaciju Vašeg profila. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka ne nalazu u inboksu, proverite "nepoželjne poruke" (spam).


Aktivacija profila

Vaš profil je uspesno aktiviran. Hvala što ste se registrovali.