Najnovije vesti

ANTON JE BIO JUGOSLOVENSKI ZAROBLJENIK: Slikao sam Staljina i Tita i pevao partizanske pesme
Foto: DW Printscreen

Sećanja mladog Nemca na zarobljeništvo u Vučju kod Leskovca

ANTON JE BIO JUGOSLOVENSKI ZAROBLJENIK: Slikao sam Staljina i Tita i pevao partizanske pesme

Društvo

Tri i po godine je Anton Dernbah nakon kraja Drugog svetskog rata proveo u jugoslovenskom zarobljeništvu. Naučio je da peva partizanske pesme i da slika velike portrete Staljina i Tita. I tih dana seća se s nostalgijom.

Ponekad uspomene ožive, sećanja dobiju boju, miris. Ponekad se davno naučene reči ponovo vrate na površinu. Tada Anton Dernbah (92) pozdravi svoju kućnu pomoćnicu iz Poljske na srpskom, zaželi joj „dobar dan“ kada dođe i pozdravi je s „doviđenja“ kada ponovo ide. Ponekad zapeva onu staru pesmu: „Druže Tito, oj druže Tito, ljubičice bela; tebe voli, oj, tebe voli, omladina cela“. I pritom se smeška, lice mu se ozari, piše Dojče vele.

Antonovo lice često zablista kada priča kako je naučio srpski. Imao je 17 godina kada je 1942. u rodnom Majncu mobilisan u tadašnju nemačku vojsku Vermaht. Budući da nije želeo da u sastavu pešadije ide na Istočni front, dobrovoljno se prijavio u mornaricu - kao vezista. Najpre je bio u službi u Norveškoj, a u februaru 1944. prekomandovan je u Trst. Zadatak: održavanje veze s brodovima na Jadranu i nemačkim garnizonima na ostrvima. Život u Trstu uglavnom je bio ugodan, bez borbenih okršaja, s blagom klimom. „Imali smo lep pogled na tršćansku luku“.

Foto: DW printscreen
Foto: DW printscreen

Tako je bilo sve do maja 1945. Tada su gradom počele da kruže glasine o partizanima koji se približavaju. „A onda je odjednom zavladala tišina, sve je stalo, pričalo se da je rat završen, Adolf je bio mrtav“, seća se Anton Dernbah. Bio je to 3. maj, u Trst su već ušli vojnici Četvrte jugoslovenske armije pod komandom Petra Drapšina i Anton je, zajedno s hiljadama drugih nemačkih vojnika, pao u jugoslovensko zarobljeništvo. „To je bilo prvi put da sam video partizane. Mnogi od njih bili su u jadnom stanju. Neki za svoje oružje nisu imali remen, nego su ga vezali konopcem, mnogima je odeća bila pocepana“, priča Dernbah. A nemački vojnici bili su dobro snabdeveni, imali su pune ruksake i dobru odeću. „Jasno da su nas pretresali i uzimali šta im treba“.

Mnogi su se bojali da će biti odvedeni u Sibir, ali ovoga puta taj strah je bio neosnovan: daleko od sovjetskih trupa, koje su inače imale prvenstvo pristupa nemačkim zarobljenicima, kolona ratnih zarobljenika najpre je upućena prema Senju, a tu je raspodeljena u različite manje grupe. Anton Dernbah je sa svojom radnom grupom završio u Vrhovinama, u Lici. Zadatak im je bio obnova puteva.

„To je bilo teško vreme. Radili smo naporno, a hrane je bilo malo. Higijena je bila vrlo loša, svuda su bile vaške, mnogi su oboleli od tifusa. Od toga su mnogi umirali“, seća se Dernbah. Ali bilo je i ljudskih momenata: „Kada su pored nas prolazile seljanke, koje su išle na pijacu da prodaju voće i povrće, često bi nam dobacile komad hleba. I to je bilo 1945! Tada je mržnja prema nama još bila velika, mi smo bili krivi za sve.

Foto: DW printscreen
Foto: DW printscreen

Ne postoje precizni podaci o tome koliko je tačno nemačkih ratnih zarobljenika bilo u Jugoslaviji po okončanju Drugog svetskog rata. Prema rečima beogradskog istoričara Bojana Dimitrijevića, radilo se otprilike o 110.000 vojnika koji su preživeli zarobljavanje. „Tih prvih nekoliko dana nakon završetka borbenih operacija, od 5. do 25 maja, na više lokacija je bilo likvidacija nemačkih zarobljenika koji su bili u sastavu Vermahta i SS-a.“ Osim toga, taj broj je kasnije padao pre svega zbog epidemije tifusa koja se desila 1945. godine u nekim zarobljeničkim logorima. „Može se reći da je do kraja njihovog boravka u Jugoslaviji taj broj bio negde oko 90.000“, smatra Dimitrijević.

Anton je preživeo, mada teško bolestan. Kada je krajem godine iz Vrhovina prebačen u Zemun, već je bio potpuno onemoćao. „Jedva sam izašao iz stočnog vagona kojim su nas prevozili i odmah sam se na peronu srušio na pod. Kada sam ponovo došao svesti, oko mene su stajali partizanski oficiri i neki nemački vojni lekari. To je bila velika sreća.“ Anton je dospeo u vojni stacionar u Zemunu, kasnije je prebačen u Sremsku Mitrovicu. Kada se oporavio od tifusa, u martu 1946. je, zajedno s čitavom grupom nemačkih zatvorenika, prevezen u Vučje pored Leskovca – i tu je ostao sledeće tri i po godine, do kraja ratnog zarobljeništva.

Prvu dopisnicu roditeljima u Majnc Anton je poslao krajem novembra 1945.

Foto: DW printscreen
Foto: DW printscreen

„Tu sam naučio malo srpskog. Najpre psovke. U početku je bilo mnogo mržnje prema nama, govorili su nam ’Hajde Švabo’. Kasnije je bilo bolje i mi smo postali ’Nemci’. A uveče smo često slušali stražare koji su sedeli uz vatru i pevali ’Druže Tito, ljubičice bela…’ To mi je tu u glavi, to više ne mogu da zaboravimo“, priča Anton Dernbah sa svetlom u očima.

U Vučju je, zajedno s brojnim drugim nemačkim vojnicima, dospeo u zarobljenički logor u zgradi nekadašnje škole. U početku su korišćeni kao besplatna fizička radna snaga: izvlačili su drveće iz šume, popravljali oštećene puteve ili gradili nove. To je karakteristično za to prvo vreme nakon kraja rata, objašnjava Dimitrijević: „Oni se u početku koriste za raščišćavanje, ali već u sledećem koraku se prepoznaje njihova vrednost, to da mogu značajnije da pomognu, i onda se oni koriste u najrazličitijem kontekstu, u najrazličitijim mogućim zanimanjima. Vrlo brzo su nalazili upotrebu kao vozači, majstori, inženjeri.“

Anton Dernbah nije bio tehnički obrazovan, ali je imao talenat za slikanje: u slobodno vreme za logorske novine crtao je ilustracije. To se uskoro pročulo i u obližnjoj leskovačkoj Fabrici vunenih tkanina. „Jednog dana su došli k meni direktori iz fabrike. Bilo je to pred 1. maj. Pitali su me da li bih za paradu u Leskovcu mogao da oslikam njihova fabrička kola. Ja sam pristao i dozvolili su mi da se slobodno šetam po pogonima. Na kola sam naslikao proizvodni proces fabrike – od vune do gotove tkanine.“

Slika je na prvomajskoj paradi dobila pohvale i situacija Antona Dernbaha se od tog trenutka sasvim promenila. Više nije morao fizički da radi i dobio je svoju kancelariju u fabrici kao zvanični slikar. Radio je sve vrste transparenata: slikao je zvezde petokrake, pisao parole poput „Napred u borbi za izvršenje petogodišnjeg plana“ ili „Smrt fašizmu – sloboda narodu!“ Po potrebi i ćirilicom.

„A kada su im bile potrebne velike slike Tita ili Staljina, ja sam ih slikao. Često sam radio slike Tita. Doneli bi mi male fotografije, a ja sam ih onda uvećavao i prenosio na platno. Slikao bih sve što je trebalo – da su hteli, naslikao bih im i Hitlera.

“Kako je vreme odmicalo, život u zarobljeništvu postajao je sve „normalniji“. Dobili su službena dokumenta kao ratni zarobljenici, vremenom su za svoj rad dobijali i manju novčanu naknadu. Mogli su da nose bolju odeću, poneko je uspeo da nabavi i kravatu, a u jesen 1946. od kuće su počeli da stižu i prvi paketi. U logoru je osnovan mali orkestar, postojali su pozorišna grupa i varijete, a aktivan je bio i hor po imenom „Singing Boys“.

„Nemački ratni zarobljenici veoma brzo su uvedeni u legalni sistem“, kaže Dimitrijević. „Oni koji su preživeli zarobljavanje i prve nedelje nakon kraja rata, kasnije su sasvim normalno uvršteni u radne jedinice širom Jugoslavije. Oni su imali sve: od legitimacija, do određenog radnog vremena i korišćeni su kao resurs, a ne kao klasični ratni zarobljenici. Imali su i određenu slobodu kretanja koju nemački zarobljenici uglavnom nisu zloupotrebljavali.

S vremenom su u Vučju uspostavljani i kontakti nemačkih ratnih zarobljenika s lokalnim stanovništvom. Bilo je domaćih koji su znali malo nemačkog, a Nemci su učili neke srpske reči. Polako su se razvijala poznanstva. Od „Švaba“ su sve više postajali „Nemci“. „Kada se u selu slavila neka svadba i nas su pozivali. Onda smo pili rakiju, a žene su stalno dolivale u čašu. Uopšte ne znam kako bismo pronašli put nazad“, priseća se Anton. „Ja i danas volim da popijem rakiju, tu u Majncu mogu da kupim staru šljivovicu.“

Gotovo zarobljeništvo u Jugoslaviji - to su zadnje zapisane reči (i to na ćirilici) u dnevniku Antona Dernbaha

Nakon 1.019 dana provedenih u Vučju, zarobljenički logor je krajem 1948. rasformiran. Anton Dernbah zvani Toni, zajedno sa svojim drugovima, vozom je upućen u Nemačkoj. Kada je tamo stigao, čekala ga je još jedna razrušena zemlja, još jedna obnova.

„Bilo je mnogo lepih trenutaka u Jugoslaviji“, sumira Anton, „a to što smo uopšte bili zarobljenici, to je bila posledica rata - koji smo mi započeli“. U Vučje ili u Leskovac kasnije se nikada više nije vraćao. Ali uspomene su ostale, kao i sećanja koja s vremena na vreme ožive.

„Ponekad i danas, kada sam u krevetu, razgovaram sam sa sobom na srpskom. Postavljam sam sebi pitanja i sam na njih odgovaram. Mada znam da mi gramatika ne valja.“

(Dojče vele/Foto: DW printscreen)

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...