Za 18 godina koliko je prošlo od obaranja "nevidljivog" taktičkog bombardera F-117A pojavilo se više verzija događaja koji je taj 27. mart 1999. godine upisao u udžbenike istorije. Pored tog datuma mesto u knjigama zavredila su i imena ljudi koji su te noći "skinuli nevidljivog sa neba iznad Srbije".
Jedna od tih knjiga je i "Pad noćnog sokola" autora pukovnika Slaviše Golubovića koji je u intervjuu za Kurir izneo svoju verziju priče koju možete pogledati OVDE.
U nju su neka imena najpre upisana, pa potom izbrisana, da bi na kraju sve rezultiralo razdorom među saborcima, među ljudima koji su, kako i sam pukovnik Golubović kaže, "ratovali 78 dana da bi jedan dan i jedan događaj narušili jedinstvo i drugarstvo u jedinici".
Polemiku oko toga šta se tačno događalo te noći, ko je, kako i koliko učestvovao u ovom istorijskom činu ponovo je otvorila ispovest potpukovnika Đorđa Aničića koju je on pre nekoliko dana izneo u jednoj TV emisiji (više o tome možete čitati OVDE)
Aničić je govoreći o dešavanjima od tog 27. marta između ostalog osporio ulogu potpukovnika Borisa Stoimenova u radu borbene posluge koja je te noći oborila F-117A.
Stoga je nekadašnji pripadnik slavnog 3. raketnog diviziona potpukovnik Stoimenov, u intervjuu blogu Vojnopolitička osmatračnica odlučio da iznese svoju stranu priče.
Uvek sam za pravdu i istinu. Živim od svog rada i ne želim tuđe. Pomagao sam svima koji su tražili pomoć. Nije mi potrebna tuđa slava, stolica i čin, da bi sebe predstavio u javnosti kao heroja ili najzaslužnijeg za obaranje nevidljivog aviona. Ratovali smo te 1999. godine 78 dana, a jedan dan i događaj narušili su jedinstvo i drugarstvo u jedinici. Takva atmosfera je potisla sve naše uspehe i u javnosti je stvorena loša slika o svima nama pa i vojsci - kaže na početku intervjua Stoimenov.
Poslednjih nedelja ponovo je počela da se osporava knjiga Pad noćnog sokola, osporavaju se uzete izjave, pa tako i vaša. Da li je autor knjige falsifikovao vaš potpis ili izmenio bilo koju reč?
Pojava knjige „Pad noćnog sokola“ pokrenula je novu lavinu rasprava i razdora, a njen cilj je, prema želji i samog autora, bio da prikaže pravu istinu o događanju tog 27. marta 1999. godine. Izjave svih učesnika obaranja aviona F-117, navedene u knjizi, potpuno su opisale sitauciju i rad svih članova borbene posluge i čitaocima omogućile da sami zaključe ko je, koliko i kako učestvovao i doprineo obaranju takozvanog nevidljivog aviona. I moja izjava je data u tom cilju. U njoj sam rekao šta sam sve radio i video tog dana. To se pamti i ne zaboravlja, jer je događaj sam po sebi bio poseban. Na kraju izjave je moj potpis koji te reči potvrđuje, a autor ih je u originalu preneo u knjigu.
Koji je po vama onda cilj osporavanja uloge Borisa Stoimenova u radu borbene posluge, koja je 27. marta 1999. oborila F-117A?
Bivši kolega potpukovnik Đorđe Aničić, koji me je prozvao u svojoj ispovesti u TV emisiji, pokazao je da se njegova izjava, koju je takođe dao autoru knjige, razlikuje od drugih pa i moje. Napao je pukovnika Golubovića i sve nas koji smo dali izjave, jer se ne uklapaju u njegovu šemu po kojoj je on najzaslužniji. Ispada da je umesto njega neki drugi ubačen u knjigu zauzimajući mu mesto. Taj drugi po njegovom mišljenju sam ja.
Dokumentima kojima dokazuje da je on zvanično u sastavu borbene posluge samo dokazuje da je još od tada obmanjivana i pretpostavljena komanda, a nakon toga i javnost. Treba reći da je te večeri on diktirao spisak borbene smene pretpostavljenoj komandi, a kasnije kao zamenik komandanta i sam izrađivao ostala dokumenta u kojima me je konstantno izostavljao, stavljajući sebe.
Pa, onda koji je cilj sve te hajke na vas i pukovnika Golubovića i na osporavanju knjige Pad noćnog sokola?
Od tada on žali što nije dobio čin pukovnika i što samo on nije nagrađen, za šta su po njegovom mišljenju svi krivi. Toliko je otišao daleko da izjavljuje da „ne daju Srbinu da obori nevidljivog“. To je stvarno neprimereno, nedolično i nemoralno. U borbi protiv agresora jednako smo živote izlagali opasnosti, bez obzira na nacionalnost.
Da li ste vi bili izloženi bilo kakvom pritisku posle izdavanja knjige i promocije?
On je svoje kazivanje povukao i ne želi da se ono nalazi u narednim izdanjima knjige. Od mene je tražio da i ja to uradim i da sopstvenu izjavu proglasim neverodostojnom, što je van svake pameti i potpuno nemoralno. Kaže da sam opisujući događaj u svojoj izjavi lagao i da sam ja zauzeo njegovo mesto. Mene „šeta“ po kabini „UNK“, a sebe stavlja u ulogu čas rukovaoca gađanja, čas pomoćnika rukovaca gađanja. Rukovalac gađanja te večeri je bio komandant diviziona potpukovnik Dani Zoltan, a JA SAM I BIO POMOĆNIK RUKOVAOCA GAĐANJA od samog prijema dežurstva sve do momenta dok nismo oborili avion i to je jedino tačno. Sva druga tumačenja moje uloge u borbenoj posluzi su netačna.
Da, se za trenutak vratimo na tu noć 27. marta 1999. kad je oboren F -117A. Opišite nam taj događaj iz ugla Borisa Stoimenova. Koja je vaša uloga bila u radu druge borbene posluge?
U sastavu druge borbene posluge bio sam na dužnosti pomoćnika rukovaoca gađanja. Bili smo smešteni na seoskoj farmi sela Šimanovci . U iščekivanju potpukovnka Aničića, koji je bio na drugom zadatku, javljeno mi je da sa ostatkom ljudstva krenem na vatreni položaj. Prevezli smo se vozilom TAM-150 i tamo stigli nešto pre 18 časova.
Divizion je u pripravnosti broj 3. Borbene posluge se smenjuju. Dani kaže: „Ja ostajem jer Đorđa nema.” Na osnovu prethodnih sat vremena rada zaključujemo da radar P-18 ima problem sa prijemnikom, jer ne daje sliku ciljeva bližih od oko 60 do 70 km. U razgovoru sa Danijem zaključujem da treba da odem na radar i da Ljubenković i ja pokušamo da potpuno osposobimo radar, odnosno da uspostavimo potreban odnos signal – šum i uradimo sva neophodna podešavanja da bismo imali kvalitetnu radarsku sliku. Odlazim na radar nepunih 15 minuta nakon dolaska na položaj i kažem Daniju da nam treba do sat i po vremena. On ostaje u kabini UNK sa ostatkom borbene posluge.
Vodnik Ljubenković i ja radili sve neophodne radnje na podešavanju aparature bez uključenog visokog napona i zračenja u prostor. Kažem Ljubenkoviću: „Vraćam se u kabinu UNK i tražiću odobrenje od Danija da uključimo zračenje sa P-18 radi finalnog podešavanja prijemnika. ” U kabinu dolazim oko 19.20 časova i izveštavam Danija da smo uradili sve što je bio potrebno, ali da je još neophodno da podesimo prijemnik pri uključenom zračenju. S obzirom na to da se nalet očekuje sa zapadnog pravca odlučujemo da podešavanje završimo zračenjem u pravcu azimuta 90°. U direktnoj komunikaciji sa Ljubenkovićem okrenuli smo i zaustavili antene na oko 90°. Uključujemo zračenje. Ljubenković radi završna podešavanja i nakon toga isključuje visoki napon.
Ubrzo nakon toga, nakon možda nekih petnaestak minuta, Dani prima signal za prevođenje diviziona u pripravnost broj 1. Uključujemo stanicu za vođenje raketa (StVR) i radar P-18 i ponovo vršimo kontrolu. Dani sedi na stolici ispred izdvojenog pokazivaču radara P-18 (VIKO-a) i na vezi je sa Komandnim mestom raketne brigade PVO ( KM rbr PVO). Sedim na pomoćnoj stolici iza njega i sa strane gledam u pokazivač. Pratimo situaciju u vazduhu. Ima ciljeva, ali su za nas daleko. Neki od njih jasno se vide iz pravca 270° na daljinama oko 70 km. Sa svakim okretajem antene oni se približavaju. U jednom trenutku vodnik Tepavac me putem telefona obaveštava da čuje avione u vazduhu. Kažem mu: „Znamo, vidimo ih.”
A, kada se pojavio potpukovnik Aničić?
Nakon nekog vremena u kabinu ulazi potpukovnik Aničić. Malo se pomeram, ali i dalje sedim na stolici. On staje pored Danija na ivicu platforme na kojoj je VIKO. Tesno je jer smo sva trojica na veoma malom prostoru. Računam da to neće dugo trajati, da će se njih dvojica zameniti, Dani će otići, a Đorđe će sesti na njegovo mesto. Sad sva trojica gledamo sliku na VIKO-u. Ja gledam preko ramena njih dvojice. Avioni se približavaju u grupi. Dani tad prvi put komanduje da tražimo cilj, na oko 20 km. Darko navodi Senada koji pokušava da otkrije cilj. Ne uspevamo i prekidamo traženje.
Pojavljuje se novi cilj. Dani izveštava komandno mesto 250. rbr PVO i traži dozvolu da dejstvuje po njemu. Nakon odobrenja komanduje azimut i daljinu. Darko i Senad po toj komandi traže cilj. Nakon otkrivanja Senad ga predaje na praćenje, ali ga operatori ne zahvataju. Cilj se i dalje približava. Dani ponovo komanduje: „Traži cilj”, ali ga operatori opet ne zahvataju. Dani treći put daje azimut cilja i komanduje: „Traži”. Samo traženje traje nešto duže nego što je uobičajeno, zbog čega u tom trenutku Đorđe traži da više ne zračimo, da isključimo antenu, odnosno da više ne tražimo taj cilj. Traženje se ipak nastavlja. Senad ga otkriva i predaje operatorima na praćenje. Matić uspeva da ga vidi na pokazivaču i glasno govori: „Daj ga, daj ga, … imam ga.” Od tada kreće stabilno praćenje. Senad izveštava da pratimo cilj. Dani tada komanduje: „Lansiraj”, bez bilo kakvih drugih objašnjenja o načinu vođenja ili svim drugim komandama koje predviđa pravilo gađanja.
Sa stolice na kojoj sedim ne vidim pokazivač oficira za vođenje, već gledam u VIKO, očekujući da vidim ono što smo u školama učili da će se cilj uvećati ili razdvojiti na komade ili nestati. Senad izveštava da je cilj uništen.
Međutim, na VIKO-u i dalje vidim cilj. Pitam se da li smo ga uopšte pogodili, šta se desilo!
U prvom trenutku nastaje tajac. Očekujem da nas pogodi neka protivradarska raketa jer smo tri puta tražili cilj, a uz to smo i vodili raketu na njega zračeći sve vreme. Pomišljam, šta sad. Ili da stavljamo nove rakete ili da izlazimo iz kabine. Dani kaže: „Nešto smo oborili, ali za sad ćutite.” Shvatamo da je avion pogođen. Nastaje radost u kabini. Stanica je i dalje uključena, ali druge ciljeve ne tražimo.
Ustajem sa stolice. Dani kaže: „Idi do Senada i Darka (pomeri se i stani iza njih) vidi šta je bilo.” Pitam ga šta da vidim kad smo na ekvivalentu i više ne zračimo. Verovatno je hteo da detaljnije prodiskutujem sa Senadom i Darkom o manifestacijama na ekranu prilikom pogotka.
Posle nekog vremena ostatak ljudstva diviziona se prikupio na položaju, pripremili smo sredstva za marš i premestili se u susedno selo Prhovo.
U svom podužem kazivanju u ovom slučaju, koji ste naveli i u knjizi nijednom niste osporili učešće kompletne druge borbene posade koja je oborila F-117?
Svojim radom dokazali smo da jedan čovek ne može sam da obori avion raketnim sistemom. To je timski rad kojim se i uz dobru uvežbanost borbene posluge i svakog njenog člana, dolazi do uspeha.
A, priča da je bila modifikacija raketnog sistema S-125 Neva. Koliko je to tačno, pošto se i to često provlači po medijima i portalima?
U divizionu sam bio pomoćnik komandanta za tehniku i savršeno dobro znam da na radaru nije izvršena nikakva modifikacija, niti bi ona bila izvodljiva, bez intervencije nadležne institucije i odgovarajuće dokumentacije. Da je bilo šta modifikovano, ja bih to prvi znao. Ali isto tako stoji i činjenica da smo znalački iskoristili sve potencijale osmatračkog radara koji smo imali, možda malo umešnije nego ostali.
(Kurir.rs)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
Da li je ovo jedini snimak obaranja "nevidljivog"
