Danas se navršava 77 godina od vojnog prevrata izvršnog 27. marta 1941. godine, kojim je poništeno potpisivanje protokola o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu (Nemačka, Italija, Japan) i određena dalja sudbina zemlje. U našoj istoriji postoji malo ovako protivrečnih događaja, pa i dalje traju žustre rasprave o njegovim uzrocima i posledicama. I dan danas se postavljaju pitanja da li je martovski puč bio pravi potez, da li su se pučisti vodili patriotizmom ili interesom drugih država. Da li su sačuvali čast i dostojanstvo naroda, ili su svojom nepromišljenošću i avanturizmom srpski narod suočili sa ratom koji je doneo ogromno stradanje i patnje.
Tokom trajanja SFRJ događaji 27. marta su obeležavani i opisivani kao jedan od najsvetlijih primera patriotizma, a masovna narodna podrška puču bila je dokaz da je narod jasno istakao svoje opredeljenje i rekao "istorijsko ne" fašizmu, uz parole "Bolje rat nego pakt", i "Bolje grob nego rob", koje i danas svi pamtimo. Međutim, sve brojnija su mišljenja da je je 27. marta napravljena jedna od najtragičnijih grešaka u našoj celokupnoj istoriji, i da bi se bez puča i Jugoslavija i srpski narod spasli užasa Drugog svetskog rata. Prema navodima Slobodana Maričića, mnogi analitičari, pa i strani autoriteti smatraju da je to bilo moguće, jer je Pakt bio ozbiljan dokument, koji je nemačka strana pripremala dosta dugo, i mora se reći, sa dosta uvažavanja jugoslovenskih zahteva dajući mu visok nivo medjudržavnog dogovora. To se naravno vidi i iz ličnog Hitlerovog angažovanja u dugotrajnim pregovorima, sve do potpisivanja. Postoji više svedočanstava o Hitlerovom ličnom angažovanju u pregovorima koji su prethodili potpisivanju i strpljenju u vezi zahteva jugoslovenske strane, ali je i dalje veoma sporno da li bi Treći rajh poštovao proklamovanu neutralnost Jugoslavije, obzirom da je Hitler prekršio sve sporazume i imao ugovore o nenapadanju sa skoro svim zemljama koje je kasnije napao.
Sve je više dokaza da je puč organizovan od strane britanske tajne službe i da su srpske kolovođe i pojedini mediji plaćeni velikim svotama novca. Ali, i dalje ostaje nedovoljno razjašnjeno ko je zaista stajao iza prevrata - britanski špijuni i plaćenici, jugoslovenski komunisti ili patriotizam naroda koji nije mogao da vidi saveznika u Nemačkoj, samo 23 godine nakon Prvog svetskog rata.
Pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu pravdano je nemogućnošću otpora nemačkoj ratnoj mašini, lošom opremljenošću vojske, zategnutim međunacionalnim odnosima unutar zemlje, a naročito zbog propasti Franuske i sloma Britanaca kod Denkerka sredinom 1940. Svi ozbiljni političari i vojnici u Jugoslaviji su posle sloma saveznika bili svesni da bi bilo suludo suprotstaviti se nemačkom napadu, a postalo je očigledno da nikakva pomoć od Britanaca neće doći.
Posle ocene da je Jugoslavija strategijski u bezizlaznom položaju, 25 marta u Beču je potpisan protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, koji su u ime kraljevske vlade, posle mučnih pregovora, potpisali ministar predsednik Dragiša Cvetković i ministar inostranih poslova Aleksandar Cincar-Marković.
Paktom su Jugoslaviji ponuđeni povoljniji uslovi nego ostalim državama u okruženju. Dogovoreno je da Nemačka i Italija neće koristiti teritoriju Jugoslavije za prolaz svojih trupa u bilo kom pravcu, ali se neće to dopustiti ni trećim zemljama. Obe zemlje su potvrdile da će u svemu poštovati integritet i teritorijalni suverenitet Jugoslavije. Ipak, sporazum je u većem delu Jugoslavije doživljen vrlo negativno, a van zemlje naročito nije odgovarao Londonu i Moskvi
Međutim, već u noći 26. marta zaverenici predvođeni generalom Simovićem, generalom Borom Mirkovićem, braćom Knežević i drugim višim oficirima iz Komande vazduhoplovstva u Zemunu daju nalog za aktiviranje svih jedinica kojima su komandovali ostali zaverenici. 27.marta u 10 časova pre podne jedan poručnik čita preko radio Beograda Proglas imitirajući glas Kralja Petra , koji se proglašava punoletnim i preuzima kraljevsku vlast, a general Simovića ovlašćuje da sastavi novu vladu. Namesništvo, čija je prva ličnost bio knez Pavle Karađorđević uklonjeno je, a Knez namesnik Pavle poslat je u progonstvo.
Pučem je, de fakto, poništeno potpisivanje protokola o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, iako je strahujući od nemačke odmazde, nova vlada pokušavala je da uveri Hitlera da se prevrat neće odraziti na spoljnu politiku. Na vest o puču u Londonu je zavladalo je oduševljenje, a britanski lider Čerčil je izjavio da je "Jugoslavija pronašla svoju dušu". U Berlinu je raspoloženje bilo potpuno suprotno, a u Vrhovnoj komandi Vermahta Hitler saziva sastanak na kome je izmedju ostalog zaključeno da će se Jugoslavija, i pored svih izraza lojaliteta vlasti, od tog trenutka biti tretirana kao neprijateljska sila i biti vojno razbijena, što se vrlo brzo i obistinilo.
Motivi pučista bili su dvojaki - postojao je jak otpor stvaranju Banovine Hrvatske i hrvatskom uticaju na državne poslove, i nezadovoljstvo namesnikom Pavlom, koje se koncentrisalo oko raširene priče da on namerava, uz Hitlerovu podršku, da otme presto „siročetu“ kralju Petru II.
Vojni zaverenici bili su takođe podstaknuti od pojedinih domaćih antinacističkih političkih opozicionih krugova, kao i obećanjima Ujedinjenog Kraljevstva, koje se tada nalazila u ratu sa Nemačkom. Podsticaj zaverenicima za puč je dat i od strane Moskve koja je time želela da odloži nemački napad na SSSR, koji se uveliko pripremao.
Čim se saznalo za puč, ulice Beograda bile su ispunjene masom sveta, pevane su patriotske pesme i uzvikivane parole protiv Hitlera i Musolinija.
Iako nisu učestvovali u organizaciji demonstracija, komunisti su im se pridružili, unoseći svoje pokliče i parole o savezu sa sovjetima.
Srpske opozicione stranke i patriotske grupe, kao i Srpska crkva oduševljeno su primili vest o državnom udaru. Istog dana kada je izvrešen vojni puč, zasedao je Sveti arhijerejski sabor SPC, jer je bio sazvan za 27. mart na kome je patrijarh Gavrilo je rekao:
„Neka je slava Bogu, zahvaljujući tome da je prošle noći izvršen puč i situacija je mnogo jasnija... Noćašnji akt spasao je čast našeg naroda i države, pa zbog toga i mi možemo samo blagosloviti ovo delo".
Mnogi istoričari danas smatraju da su upravo Britanci podstakli i podmitili grupu oficira Komande vazduhoplovstva u Zemunu da pokrenu demonstracije, izvrše puč, smene trojno namesništvo na čelu sa knezom Pavlom i na presto dovedu maloletnog kralja Petra II Karađorđevića.
Za britansku Vladu, sukob Jugoslavije sa Nemačkom je značio otvaranje novog fronta na kome će Hitler barem privremeno trošiti snagu.
U knjizi britanskog istoričara Stevana K. Pavlovića "Hitlerov novi antiporedak – Drugi svetski rat u Jugoslaviji", kaže se i ovo:
- Britanski poslanik u Beogradu je 24. marta dobio ovlašćenje da podrži svaki subverzivni čin protiv vlade, čak i uz rizik da to ubrza nemački napad. Britanski agenti su podstakli jednu grupu u (inače srpskoj) Zemljoradničkoj stranci i neke ličnosti iz patriotskih organizacija, ali su samo kucali na već otvorena vrata. Puč je bio posledica nagomilanog nezadovoljstva vladavinom kneza Pavla i njegovom politikom u celini, pre spontana reakcija nego pripremana zavera, i protiv slabe i neodlučne vlade izveli su ga oficiri koji su želeli da "spasu čast" ne samo Srbije već i Jugoslavije kako su je oni doživljavali.
Dan posle puča šef SOE u Jugoslaviji, Hju Dalton pisao je Čerčilu da su njihove glavne veze bili lider radikala Miša Trifunović i Miloš Tupanjanin iz Zemljoradničke stranke, da su za tu operaciju potrošili više od 100.000 funti i da su u tu sumu uračunate i manje isplate za sitnije sabotaže, finansiranje lista Pravda... piše u dokumentima objavljenim u knjizi „Istina o 27. martu“, Miodraga Jankovića i Veljka Lalića.
Knjiga „Istina o 27. martu“, istoričara Miodraga Jankovića i novinara Veljka Lalića, nastala je otvaranjem tajne arhive kneza Pavla, koju je zaveštao američkom Kolumbija univerzitetu, uz njegovu izričitu naredbu da je ne vidi nijedan Srbin, dok je komunizam na vlasti u Srbiji.
-Postoje podaci, a to se vidi iz pisama agenta Tejlora Čerčilu, da je zavera koja je dovela do puča 27. marta bila mnogo šira i da je obuhvatala, i po rečima Mastersona, mnogo više ljudi u Beogradu i da je ukupna cifra za tu akciju dostigla skoro 500.000 funti, a ne kako su zvanično njihovi agenti saopštili centrali u Londonu - samo 100.000 funti sterlinga - naveo je ranije istoričar i jedan od autora knjige, Miodrag Janković.
Jedno je sigurno, o događajima 27. marta će se još dugo voditi rasprave. Tačno je to da je tadašnja Jugoslavija je u Drugom svetskom ratu izgubila ukupno oko milion stanovnika, od toga najviše Srba. Ali, da su ti životi sačuvani, moramo se zapitati da li bi generacije koje su dolazile nosile sramni žig nacističkih saveznika? Jer, ako se prihvati teza da je knez Pavle bio u pravu, i da je trebalo potpisati pakt, ona bi se pokazala ispravnom samo da je Nemačka pobedila.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
(KURIR TV) CRNI MART! Zbog ovih događaja Srbi se naježe na pomen tog meseca!
