Na Beogradskom univerzitetu u godinama pred Drugi svetski rat, aktivnost levičarskih snaga, čiju su većinu činili siromašniji studenti, bila je veoma razvijena. Čestim štrajkovima i drugim akcijama vodila se borba za poboljšanje uslova studiranja, a ključni zahtevi bili su smanjenje školarina i autonomija Univerziteta.
Vođe studentske levice bili su Veljko Vlahović, Vlado Popović, Svetozar Vukmanović Tempo, Rifat Burdžević, Cvijetin Mijatović, Miloš Minić, Osman Karabegović...
Vlast im je suprotstavljala desničarske omladinske organizacije među kojima su najuticajniji i najorganizovaniji bili članovi fašističkog "Zbora" Dimitrija Ljotića. Nisu bili retki ni fizički obračuni pripadnika levih i desnih političkih struja.
Budući da "zboraši" nisu uspevali da suzbiju studentske proteste, vlada Milana Stojadinovića u proleće 1936. godine odlučila je da uvede Univerzitetsku policiju. Tome su se, kao drastičnom vidu gušenja autonomije Univerziteta suprotstavili napredni studenti, ali i mnogi profesori.
Komunistička partija na Univerzitetu zakazala je štrajk za 3. april. Odziv je bio masovan, i zahvatio je sve univerzitete u zemlji - Beogradski, Zagrebački, Ljubljanski, Skopljanski i Subotički. Imao je jedinstven program i zahteve izložene u 16 tačaka, čija je suština bila antifašizam.
Akcioni odbor štrajka na svim fakultetima rasporedio je jake grupe svojih predstavnika sa zadatkom da studente obaveštaju o štrjaku i njegovim ciljevima i da onemogućavaju ulazak na nastavu.
Beogradska policija odmah je preduzela kontramere i mobilisala sve svoje snage: žandarme, policajce, agente i "orjunaše". Ovi poslednji štampali su svoje letke, a pokušali su da zauzmu i fakultete kako bi nastava bila održana.
Kad im to nije uspelo, napali su štrajkačke straže.
Drugog dana štrajka, 4. aprila, ispred zgrade Patološkog instituta Medicisnkog fakulteta dve grupe su se prvo gađale kamenjem, a onda je student prava i član „Orjune“ Slobodan Nedeljković kamom napao kolegu sa svog fakulteta Jovana Šćepanovića.
Očevidac ovog sukoba, takođe sa Pravnog, inače član Komunističke partije, Žarko Marinović, ustremio se tada na napadača, ali je ovaj i njega dočekao nožem. Prvim udarcem ranio ga je u ruku, a drugi je pogodio srce.
Marinović, rođen 1911. godine u selu Očinići kod Cetinja, izdahnuo je zanekoliko trenutaka. Ubica Nedeljković, sin penzionisanog pukovnika iz Beograda, s kamom u ruci, dao se u beg pred studentima levičarima, da bi spas našao u zgradi jedne klinike, gde je sačekao žandarme...
Strah od vlasti
Oba vodeća prestonička dnevna lista, "Vreme" i "Politika", u izveštaju sa sahrane Žarka Marinovića naglasila su da je obred bio "tih i skroman", i da je za kovčegom išlo "tek nekoliko devojaka". Zbog pritiska vlasti, prećutali su da je policija praktično bila opkolila groblje, i da je silom onemogućila hiljade studenata da prisustvuju pogrebu.
Policija je naložila da se sahrana obavi 6. aprila, u osam ujutru (!) kako bi izbegla nove sukobe sa studentima, koji su opsedali zgradu mrtvačnice.
Od ranog jutra na dan sahrane, kolone od nekoloko hiljada studenata su iz nekoliko pravaca krenule ka Novom groblju. Pošto suod strane policije bile zaustavljene u toj nameri, došlo je do nekoliko sukoba u današnjoj Ruzveltovoj ulici.
Čitavog dana su defilovali pored Marinovićevog groba i polagali cveće.
Ovaj štrajk završio se 28. aprila i poznat je pod imenom "Aprilski štrajk".
Zahtevi studenata su usvojeni: povučena je odluka o osnivanju Univerzitetske policije, a rektor Vladimir Ćorović je smenjen.
Slobodan Nedeljković je na suđenju proglašen krivim za ubistvo, i osuđen na pet godina robije.
Jedan od njegovih advokata bio je Dimitrije Ljotić. Četvrti april se od 1937. godine obeležava kao Dan studenata.
(Kurir.rs/Momčilo Petrović)
NE PROPUSTITE
